Повампирење политичког ислама ради изградње унитарне Босне и Херцеговине и разарања Републике Српске

Ради се у суштини о два члана Председништва БиХ, који су под огромним утицајем СДА и непосредно Бакира Изетбеговића. То су кадрови са спорном ратном прошлошћу и дубоко су индоктринирани мржњом према Србима, Републици Српској и пре свега према Руској Федерацији, јер у њој виде, на међународном плану, силу која ће се супротставити насилној ревизији Дејтонског споразума.

Тако се може и тумачити овакав чин и скандал који су приредили Комшић и Џаферовић, под очигледним утицајем неке од водећих сила НАТО пакта. Време ће показати да то није добро за будућност БиХ, као ни за мир и стабилност на Балкану. Исказана ароганција према Русији, као великој сили кристално јасно показује како би се такав режим понашао према српском народу у некаквој унитарној, „грађанској“ БиХ.

Очигледно је да је министар спољних послова Сергеј Лавров, очекивао овакву подлост у суштини „муслиманских чланова“ председништва БиХ, па је убрзо и изјавио да се то десило под утицајем из вана и да је то у суштини наручено. Нагласио је да Русија не види потребу за ревизијом Дејтонског споразума. „Не видимо потребу за ревизијом Дејтонског споразума, посебно када се такве иницијативе покрећу изван Босне“. Такође Лавров је рекао да неке западне земље покушавају да униште архитектуру споразума и упозорио да би спољно мешање могло довести до озбиљних негативних последица.

У поступцима ова два члана председништва јасно се препознаје страни утицај неке од великих сила запада, чији интереси су потпуно сагласни са дугорочним интересима политичког ислама у Сарајеву, а то јесте маргинализација и игнорисање права Срба и Хрвата у БиХ, под плаштом изградње грађанске државе. Таква „грађанска држава“ јесте простор за муслиманску доминацију у свим областима друштвеног живота, слично као што је било за време комунистичког режима Јосипа Броза Тита.

Корени оваквог недипломаског понашања и инцидента јесу и у њиховом „чаршијском“, односно малограђанском менталитету. Релативно су брзо и лако, преко подобности у СДА, заузели високе државне функције, које очигледно нису кадри да носе, без скандала и последица по државу у чијем управљању учествују.

Историјски контекст подаништва и везивања актуелне империје и савезе

Због исламизације и верске нетрпељивости део српског народа који је прешао на ислам, Срби православци су звали погрдним називима „потурице“ и „Турци“, што они никада нису били нити су то постали. Можда је и највећа историјска грешка Срба православаца што су се олако одрицали своје биолошке браће који су прешли на ислам и што нису могли да ставе верске разлике испод националне блискости. То су успевали да реше и народи који су заостајали у опште друштвеном развоју, као што су Албанци, један народ са три вере.

Корени нетрпељивости, мржње, сукобљености између Срба православаца и исламизованих Срба појачавали су се у кризним периодима Отоманске империје. Посебан разлог сукобљености био је у томе што су су исламизовани Срби имали значајне повластице и вршили власт у име и по законима Турске царевине над обичном „рајом“, односно Србима православне вере. Огромни намети и порези, којима су били изложени Срби православци и Хрвати, створио је одбојност према Србима који су прешли на ислам. Та мржња се временом нажалост само увећавала и генерацијски се преносила са колена на колено. Срби православне вере у БиХ су постали раја, а исламизовани Срби су постали имућнији слој друштва који је штитио Отоманску царевину.

У појединим периодима исламске окупације и терора, Срби православне вере су осећали већу мржњу према потурицама него према Турцима. Велики српски песник Петар Петровић Његош је најбоље одсликао то време у многим еповима и песмама, а понајбоље у Горском вијенцу.

„Поклаше се браћа међу собом…

….

Луна и крст два страшна симбола,

Њихово је на гробнице царство…“

Као савременик тог времена и владар Црне Горе, нико као он са тако мало речи, а пророчки није описао трагедију српског народа, његово биолошко, верско раслојавање и страдање. Корени зла, мржње и освете дубоко су усађени у том времену, а након тога само продубљивани и проширивани у новим историјским околностима.

Све до анексије простора БиХ од стране Аустроугарске Срби и Муслимани су били упућени једни на друге и проналазили су садржаје сарадње, уважавања и међусобне помоћи. Након Првог светског рата, нарочито кроз усташки и комунистички покрет Хрвати су успевали да постепено одвајају Муслимане из српског националног корпуса, проналазећи у њима живу силу за рат и злочине према Србима. То је посебно било изражено у предвечерје Другог светског рата.

Основе политичког ислама, на простору БиХ, датирају још од Отоманског царства а постепено добијају на интензитету након анексије од стране Аустроугарске. До пуног изражаја циљеви муслиманске политичке елите долазе у току Другог светског рата. Њихова стратегија је била тесно повезана са институцијама НДХ и Немачке. Тек 1944.године, када се јасно видело да пропада НДХ и Трећи рајх, муслиманска политичка елита усмеравала је своју стратегију и спроводила кроз политичку сарадњу са КПЈ и кроз прелазак из Хрватских оружаних снага у НОВ и ПОЈ (партизане). Један мањи део Муслимана од почетка Другог светског рата сарађивао је или био у јединицама ЈВуО и у партизанима.

На основама искустава из Другог светског рата и “поклона” који су добили од Јосипа Броза Тита, кроз настанак Р БиХ, као федералне јединице, послератна стратегија Муслимана била је све више окренута ка идеологији Алије Изетбеговића, исказаној у Исламској декларацији. Са распадом бивше СФРЈ, Странка демократске акције је, уз подршку великих сила Запада, пре свега Немачке и Велике Британије, реализовала припреме да мајоризацијом српског народа и одржавањем референдума о самосталности, а после и ратом присили Србе да остану у оквиру БиХ.

У Исламској декларацији Алија Изетбеговић Босну и Херцеговину види као исламску државу и да та држава из јавног, политичког, економског и културног живота искључује равноправност Срба и Хрвата, као конститутивних народа. Основне идеје те књиге своде се на то да су модерна друштва, настала у западној Европи, на основама Хришћанске вере и културе и да такве не одговарају људима исламске вере. Међутим, за разлику од савремених друштава и система, насталих најпре у западној Европи, где је јасно извршена секуларизација између државних и верских институција, књига „Исламска декларација“ не види могућност да се створи друштво, у коме преовладавају људи муслиманске вере, а да може функционисати са дистинкцијом између државних и верских институција. Тако да, као супротност једном модерном поретку једне државе, у књизи се дефинише „исламски поредак“; као супротност данашњим друштвима дефинише се „исламско друштво“ а државном систему „исламски систем“. Исламски поредак је дефинисан као „јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле“. Ослонци исламског поредка је исламска власт и исламско друштво. „Исламско друштво без исламске власти је недовршено и немоћно; исламска власт без исламског друштва је утопија или насиље.” При чему је ислам више од религије, он је „интегрални начин живота“. Муслиманско друштво је дефинисано као „заједница састављена од муслимана“.

Када је Изетбеговић кренуо да организује Муслимане (Бошњаке) у претходној Југославији ради остваривања идеја његове „Исламске деклерација“, било је извесно да се ради о опасној стратегији, која се односила и на друге просторе на којима живе Муслимани, пре свега на део Рашке области и на Косово и Метохију.

Ратне перфидије и злочини, које су спровеле специјалне јединице из тзв. А БиХ, у сарадњи са појединим обавештајних службама водећих држава НАТО пакта, као што су Маркале I и Маркале II, убиство супруге генерала Сефера Халиловића и њеног брата, убиство војника УНПРОФОР-а на Грбавици у Сарајеву и слично, биле су у функцији медијске сатанизације српског народа уопште, а посебно у Републици Српској. Данас се те медијске лажи и извршене перфидије и злочини користе за оспоравање постојања Републике Српске. Посебан злочин муслимнске политичке елите учињен је у провоцирању и креирању злочина који је почињен у Сребреници у јулу 1995.године. И данас нажалост а и убудеће ће водеће муслиманске странке медијски злоупотребљавати страдале у Сребреници за пропаганду према Р.Српској и њеним институцијма.

Нове чињенице и истина о многим злочинима у грађанском рату у БиХ, пробијају се исувише касно јер је српском народу, Р.Српској и Отаџбинском одбрамбеном рату српског народа причињена неповратна и несагледива штета. Ради истине и историје треба уложити додатне институционалне напоре да се те муслиманске перфидије и лажи о српским злочинима разобличавају и саопштавају чињенице кроз научне скупове, зборнике, пројекте, споменике и уџбенике. Та истина је пожељна и неопходна у развоју духовних и моралних вредности у Р.Српској.

Без ове историјске димензије верског, а потом националног раскола није могуће разумети кључне димензије рата у БиХ, као ни садашњих међунационалних односа. Томе су доста допринеле империје и велике силе које су владале или су им се сукобљавали интереси на простору Балкана. Данас се та сукобљеност интереса рефлектује на „званичну истину о рату у БиХ од 1992. до 1995.године“.

Окончањем грађанског рата 1995. године и доношењем Дејтонског споразума водеће муслиманске странке су само направиле предах, да би се временом, уз подршку дела међународне заједнице, враћале изворним поставкама политичког ислама у погледу постепеног урушавања изворних поставки Дејтонског споразума. То се пре свега заснива на рушењу конституивности народа и преузимању надлежности Републике Српске.

Стратегија политичког ислама у БиХ увијена је у обланду грађанских права и слобода, уз стално негирање права српског народа и Републике Српске, ради изградња унитарне државе на основама политичког ислама.

Демографски аспекти положаја конститутивних народа на простору БиХ

За време Другог светског након разбијања Краљевине Југославије, простор Врбаске, Дринске и део Зетске бановине је окупиран и заједно са Хрватском бановином ушао у састав Независне Државе Хрватске (НДХ). Одмах по успостављању НДХ према Србима и Јеврејима предузета је широка кампања покатоличавања и етничког чишћења ради чега је основан систем концентрационих логора: Даница у Копривници (основан 29.04.1941. године), Керестинец код Загреба, Лепоглава, Слана код Пага, Госпић, Крушчиа код Травника, Цапар, Логорград, Сисак, Тењ код Осјека, Јастребарско, Ђаково и највећи и најзлогласнији Стара Градишка и Јасеновац који се поредио по злу са Дахауом, Матхаузеном и Аушвицом.

Сви концлогори имали су заједничку команду – Усташку надзорну службу и касније Главно равнатељство за јавни ред и сигурност. Историја још није утврдила прецизан број Срба страдалих у НДХ, који се креће између 800.000-1.000.000. Само у Јасеновцу зверски је убијено и уморено око 700.000 људи. Спасавајући своје голе животе, БиХ је напустило око 200.000 Срба. Као последица извршеног геноцида над Србима јавља се и освета код Срба у периоду 1942-1943. године, када су извршени злочини над Муслиманима у Фочи и ближој околини. То је била освета за Брод на Дрини и село Милошевиће, када су усташе и Муслиманска милиција побиле, поклале и побацале у реку Дрину око 6.270 особа. То је била та спирала зла која се на истим просторима поновила деведесетих година Двадесетог века, у грађанском рату у БиХ у Братунцу, Кравици према Србима а 1995, године у Сребреници, над Муслиманима, где није утврђен још тачан број жртава јер се са њима нажалост манипулише из политичких разлога.

Структура становништва према званичним пописима (%)

1948. 1953. 1961. 1971. 1981.
Срба 42,29 44,40 42,89 37,19 32,02
Муслимана 30.73 31,32 35,69 39,57 39,52
Хрвата 23,94 22,98 21,71 20,62 18,38
Због усташког геноцида и због насилног исељавања, у годинама Другог светског рата, као и због организованог пресељавања дела житеља из БиХ у друге делове Југославије, пре свега у Војводину, српско становништво у БиХ се срачунато и нагло смањило. На сцени је био Брозов комунистички инжењеринг разбијања српских етничких простора.

По последњем предратном попису 1991. године, који није верификован, Муслимана је у БиХ било 1.905.829 људи (43,%), Срба 1.369.258 (31,4%), а Хрвата 755.892 (17,3%). Од 106 општина БиХ, Муслимани су чинили већину од преко 50% становништва у 35 општина, а Срби у 32. Око 240.000 становника БиХ (5,5%) определило се у одређено време као „Југословени“, чију су већину чинили Срби или деца из мешовитих бракова. У етничко-територијалном саставу БиХ, Срби су имали водеће место. Они су представљали апсолутну већину становништва на 53,3% територије Републике. Зато је данас политичко сплеткарење о томе да су Срби добили 49 % територије БиХ злонамерно, а поготово када се узме у обзир квалитет територије, градови и привредни центри. Катастарски већинско власништво над земљом у самом граду Сарајеву имали су Срби а били су приморани да након дејтона напусте град и своја имања. Прогнано је око 170.000 Срба са својих имања а Муслимани и данас говоре о Сарајеву као мултиетничком граду, који је нажалост исламизован и у коме данас све више се досаљавају Арапи и екстремисти из исламског света.

Како се из наведених чињеница може закључити историјска подлога етничким сукобима у БиХ садржана је у конституисању средњевековне државе цепањем ширих етничких целина и потоњим спајањем трију верских, у знатној мери искључивих групација. Тиме су основани темељи свим каснијим неспоразумима и братоубијстава.

Етничку димензију основним факторима стратегијских циљева сукобљених страна јасно дефинише колективна свест, сваке етно групе засебно у коју је, на темељима колективног памћења ранијих злочина, уткан страх, а тиме и нетолеранција и неретко жеља за осветом према другим странама. Могуће је поставити и тезу да је утицај овог фактора био најизраженији код оног народа који је имао највећа страдања. Без прејудицирања икаквих даљих квалификација несумљиво се може рећи да је то био српски народ. Неуважавање или потцењивање овог фактора неминовно води нужности компромисних решења какво је и постојећи дејтонски, строго контролисани мир јер је одредио границе националних територија које су кроз историју биле узрок сукоба и страдања. То сазнање шта коме припада може позитивно утицати на развој међунационалних односа и на толеранцију.

Подаци о отсељеном и досељеном становништву у БиХ у периоду 1961-1991, показују да је међу отсељенима било око 55% православних и 35% католика. То упућује на закључак о привилегованом положају муслиманског становништва у том комунистичком периоду у БиХ, када се под плаштом братства и јединства вршила мајоризација права Срба и Хрвата. Тако се дошло на позицију коју показује попис становника из 1991. године: 43,7% Муслимана; 31,33% Срба и 17,7% Хрвата.

Након 80 година проценат учешћа муслиманског становништва у БиХ се повећао за око 11,45%, док је проценат заступљености Срба умањен за 12,16%. Тако је у суштини БиХ, као већинска хришћанска за кратко време у двадесетом веку, од стране комуниста промовисана у претежно исламску федералну јединицу СФРЈ. Такав тренд памте Хрвати и Срби и желе да заштите своју територију и спрече даљу мајоризацију кроз тзв. демократизацију.

Према попису становништва БиХ из 1981. године српска насеља су захватала око 53,3% територије у БиХ, јер су се простирала углавном у руралним подручјима. Истовремено Срби су те године имали 51,4% земље БиХ у приватном власништву. У тај проценат није ушла земља у власништву „Југословена“ и оног у друштвеном власништву, тако да је сразмеран проценат земљишта додатно припао Србима након враћања одузете земље.

Скупштини БиХ, 25. јануара 1992. године, донела је одлуку да се спроведе референдум о суверенитету и независности Републике. Српска парламентарна посланичка група одбила је да узме учешће на гласању и напустила је салу заседања. Референдум је спроведен крајем фебруара 1992. године уз учешће 63,4% бирача (2.073.932 бирача), од којих је 62,68% гласало за суверену Босну. Иако заправо није било званичних резултата, може се закључити, из тврдње муслиманске стране да је на референдум изашло преко 63% грађана, и да двотрећинске већине коју је Устав прописивао и која је износила 66%, није било. Срби нису изашли на референдум сматрајући да су они већ изрекли своје гледиште кроз референдум на нивоу РС.

Слични би били резултати данас на референдуму о чланству у НАТО пакту. У више наврата Срби у Р Српској су исказали став да не желе да БиХ иде путем чланства у НАТО пакт и то потврдили Резолуцијом у Скупштини Републике Српске. Муслиманске странке у власти за то не желе да чују него се позивају на Одлуку Председништва из 2009. године, као да народ и власт Р.Српске немају право да промене своју одлуку након 11 година, него постају таоци сумњивих одлука у знатно другачијим околностима.

Како даље у подељеној Босни и Херцеговини?

Босна и Херцеговина јесте подељено друштво. Она је силом и принудом великих сила након грађанског рата 1992-1995.године остала привидно јединствена, као међународни политички субјект а у свему другом егзистира као државна заједница Федерације БиХ и Републике Српске. Систем вредности у оба ентитета је различит према многим стратешким питањима и визијама будућности народа и њихових међусобних односа. Историја ратова и сукоба на простору данашње БиХ потврдила је да је немогућа и непоновљива комунистичка крилатица и политика „братства и јединства“, која је почивала у „братоубијству“.

Остале су непремостиве ране и последице, првенствено у сукобима између Срба и Муслимана тако да би свака унитаризација простора БиХ, под плаштом грађанског карактера те државе и већих грађанских права и слобода водила у исламску доминацију, постепену сеобу Срба и Хрвата и настанак муслиманске државе у срцу Југоисточне Европе. Када се томе дода јачање ислама у Албанији, Северној Македонији и у Србији, посебно на Косову и Метохији, онда тај проблем постаје још већи. Индикатор ове тврдње јесте број терориста у саставу тзв. Исламске државе, као и терористички акти у Бечу.

Због тога будућност БиХ је могућа само на равноправности конститутивних народа, уз доследно поштовање изворних надлежности ентитета у складу са Дејтонским споразумом. Свако експериментисање водећих сила ЕУ и НАТО пакта може поново гурнути овај простор у крвави рат и нестанак БиХ као међународно признате државе. Обећања и подстицања са Запада да се треба „реформисати БиХ“ и да се треба променити нови устав, који ће имати грађански карактер, гурају народе БиХ у нову кризу, којој се крај и последице не могу сагледати.

Не може се игнорисати и мајоризовати воља Срба и Републике Српске, под било каквим изговорима. Велика је срећа што су све релевантне политичке странке јединствене око заштите Републике Српске и сматрају је гаранцијом слободе и нацоналних права. Лажна прича о демократизацији, интеграцијама, грађанским правима и слободама, бољем животу и интеграцијама БиХ у НАТО пакт неће проћи.

[table id=1 /]

проф.др Митар Ковач, ЕВРОАЗИЈСКИ БЕЗБЕДНОСНИ ФОРУМ