Владимир Димитријевић: СТАРАЦ ТАДЕЈ И ВРЕМЕ У КОМЕ ЖИВИМО

5
Владимир Димитријевић

КАД ПРОЂЕ КОРОНА, ХОЋЕ ЛИ СВЕ БИТИ ПО СТАРОМ?

Познати српски духовник, старац Тадеј Витовнички, редовно је одговарао на писма верника који су му се обраћали. Старао се о напаћеним душама које страдају у свету пуном зла и бола. Ево једног таквог писма хришћанској души која пати због усамљености и бола у отуђеном свету данашњице:

„Господу Омиљена Племенита Душо,

Много ме радује што победоносно носиш свој животни крст.

Само својим омиљеним душама Господ даје такав животни пут, да би их целокупне приљубио к Свом божанском срцу, да не отпадну во век од Његове љубави.

Ми живимо у овом нескладном /свету/, пуном преврења и претераног убрзаног живота на земљи и дошло је до тога да рођени у рођеног нема поверења. Због таквог стања, преосетљиве душе много страдају, јер се осећају крајње усамљене на земљи.

Господ је благоизволео да се ми тако осећамо, да смо од свију одбачени, да се не бисмо ослањали на некога или нешто овде на земљи, јер све што је на овој планети, није постојано и трајно.




Једини је Господ, по Својој божанској природи, неизменљив и исти во веки, зато ћемо Њега Јединога и имати за ослонца у своме животу.

Радуј се, јер ниси усамљена на земљи. Има много и много таквих омиљених душа, које Господ проводи кроз такве животне невоље и патње, да се науче да све то савладају миром и у свему благодаре Господу.

Од Господа и Пресвете Богомајке, мир ти и радост жели

Игум. Тадеј“

Дакле, промисао је Господњи у томе – ако патиш од самоће и страдаш у свету у коме те нико не разуме, то је зато да би се још више везао за Христа, и да се не би уздао у људе. Јер, људи су, као и свет, пролазни и трошни, а љубав Господња је вечна и трајна потпора.

То значи бити свакодневни исповедник вере: док се око нас лудује у име „забаве и опуштања“, а грех потапа спрат по спрат живота, ми остајемо на нашем царском путу – ни лево, ни десно, него право ка Богу. Пост, молитва, покајње, исповест, Свето Причешће, са свешћу о сопственој недостојности и слабости, али и са вером у Непобедивога.

БИТИ ХРИШЋАНИН ДАНАС
Отац Серафим (Роуз) је писао: „Или си православни Хришћанин у свако време свакога дана, у свакој животној ситуацији, или, уствари, уопште ниси православни Хришћанин. Наша православност се открива не само у нашим строго религијским погледима, већ у свему што чинимо и што говоримо. Већина нас готово није свесна хришћанске одговорности за световну страну нашег хришћанског живота. А човек истинског православног поимања света сваки део свога живота живи као православни Хришћанин…”

Само тако можемо победити: „ Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свијет – вера наша” (1. Јн. 5, 4).




СТАРАЦ КИРИЛ О КРИЗИ КАО ШАНСИ
Велики руски духовник, недавно упокојени старац Кирил Павлов из Тројице Сергијеве Лавре је подсећао своја духовна чеда да се Русија неће препородити без покајања. Као и сви велики православни духовници нашег доба, отац Кирил је осећао да живимо у апокалиптична времена, и да се свет може спасити само покајањем. То је важило и за Русију. Ако не буде покајања – неће бити ни спасења. Велике невоље су позив на покајање.

Један поклоник га је питао: „Баћушка! Наступило је тешко време. Многи престају да се моле, не иду у цркву. Народ страшно сиромаши. Све време човек губи да би зарадио за хлеб. Криза је велика”. „То није несрећа за нас, него надасве – помоћ”, рекао је баћушка. „Како то, оче?” „То нам помаже да се освестимо и покајемо.” „Значи – то је добро за нас?” „Да. Кризу треба схватити и осмислити као прилику за спасење, и за спасење читавог човечанства.”

ДОБРО ЈЕ ШТО ЈЕ ТЕШКО
Једном је један поклоник зауставио оца Кирила који је ишао кроз порту. Деловао је, тај поклоник, веома забринуто. Иако је отац Кирил имао много обавеза, зауставио се да поприча с њим. Забринути човек упита: „Баћушка, нешто ме збуњује. Сада нас сви у Цркви зову на покајање”. Отац Кирил ће стрпљиво:„Није то само сада. Свети Јован Крститељ, Сам Господ и Православна Црква зову на покајање”. Саговорник каже:„Да, наравно. Али сад то раде некако наметљиво. Треба да се кајемо и због револуције, и због безбожништва, и због разарања цркава, и због царубиства, и за то што смо били пионири и чланови партије…За све!” Баћушка се смешка:„Па шта је ту лоше? ” А он:„То некако притиска. Ево мене. Многе људе такав позив баца у недоумицу и чамотињу. Нема ничег позитивног, никакве наде. За све смо криви. Крај света – па то ти је!” Отац Кирил га охрабри, благо га потапша по рамену:„Јеси ли се, брате, уплашио?” Овај ће:„И смутио сам се. Како сад? Шта сад? Мало ли нам је садашњих страдања и јада? Треба да на себе набацујемо и терет прошлих поколења. Као да смо добили камен око врата. Него шта него нам је тешко. Не можеш да издржиш. Само туга и чемер”.

Отац Кирил му даде поуку: „Добро је што ти је тешко. Радуј се што те је Господ посетио. Лоше би било да безбрижно јурцаш тамо – амо, као мува без главе. Слажем се, што се цареубиства тиче, то није наш грех, није то дело наших руку. Нисмо ми пролили царску крв. Треба да се кајемо што смо непријатељима дозволили да свргну и убију помазаника Божјег, што нисмо одбранили страдалнике. То је наш грех. Треба да се кајемо за одступање од цара, а не за цареубиство, које хоће да свале на наш народ. То су различите ствари… Кајмо се зато што смо одступили од монархистичког, Богом заповеђеног, пута. Треба да се молимо и поправљамо. Можда ће нам Господ опет послати руског православног цара. Молимо се за то.” И додао је: „Сви сваког гледамо с висине. Како ради онај други?…Мислимо само о „узвишеним стварима”. Све је то због наше гордости, од овога света. Главно заборављамо. Себе гледај! То је оно око чега се не старамо. А без тога нема ничег узвишеног. Своје Аугијеве штале чисти, и ради то са жељом, са радошћу што ће све бити чисто и уредно… Ми смо, међутим, неразумни. Мислимо да је срећа у земној таштини, у световним успесима. А срећа је у правом поимању своје кривице пред Господом, у покајању. И у томе је излаз из садашњег тешког стања. После покајања и признања своје кривице, следи опроштај. После опроштаја следи прихватање Онога пред Ким смо погрешили. После тога ћемо добити радост повратка блудних синова Милостивоме, Доброме Оцу!… Онда долази пажљиво поправљање порушеног. После тога – радост и хармонија братске љубави. У Јовановој посланици стоји да не волимо свет, и оно што је у свету. Ко воли свет, у њему нема Очеве љубави” ( Прва Јн. 2,15). Тако је старац Кирил учио забринутог поклоника: гледај себе, поправљај себе, и цео свет ће се поправити.

НЕМА АУТОМАТСКОГ СПАСЕЊА
Баћушка Кирил је сведочио и о будућности Русије и руског народа. Није подгревао лажни оптимизам у препород Русије – без покајања. Једна његова духовна кћи сведочи: „Старац Кирил није говорио само о армији, него и о Русији. Он је све схватао. Још 1993 говорио је: „Да, Русији су скоро сломили кичму”. Ми смо наивно протестовали:c„Па како то, баћушка? Преподобни Серафим Саровски је рекао да ће у Русији да се деси чудо! Русија ће се дићи!” А он:c„Да, биће нама „чудо”, као и 1917!” ( Кад је избила бољшевичка револуција, нап. прир. ) То је значило: не треба се уздати у аутоматизам руског препорода и обнову монархије „тек тако”. Цар не може доћи без свецелог покајничког преображења руског народа.




ХОЋЕМО ЛИ СЕ СПАСИТИ?
Људи се надају да ће се све некако уредити, и да ће све опет бити по старом – живот ће после короне бити забава и опуштање, који нам „тако недостају“. Али, у дубини својих душа, знамо да тако не бива – без покајања, као свецелог обраћања Богу и правди Његовој, свет ће ући у „потоња времена“.

Старац Тадеј је, још средином деведесетих година прошлог века, писао једном православном мисионару о стању Срба:

“Господу Омиљена Племенита Душо,

У нашем народу нема покајања. Скоро половина Срба некрштено, а и они који су крштени, непрекидно својим псовкама доказују да су непријатељи и мрзе Бога. Господ кроз Пророка старозаветног каже: „Ја сам тај Који опомињем грех родитеља на оне који мрзе на Мене.“

Сад, сам расуди и видећеш, да има више Срба који мрзи Бога него ли оних који му се моле и траже милост и спас Србије и Срба. Само безгранична милост Божија може да нас избави од стања у коме смо, због безбожништва, сами себе и један другог гурнули у пропаст.

Добро је што се трудите на преводу предсказања, да би и ако и мали број, донекле сазнали у коме се времену налазимо.

Мир Ти и радост и све најлепше од Господа и Пресвете Богомајке жели

Архим. Тадеј и братија“

Сами себе смо, и једни друге, гурнули у пропаст, рече отац Тадеј.

И ништа нам није дато осим покајања.

А покајање је, како је говорио наш народ, најлепши цвет људског поштења.

Мислимо о томе!

Владимир Димитријевић / www.ifamnews.com

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



5 Коментара

      • “Кад поноћ стари сат објави,
        дигни чашу и свима наздрави!

        Пожели нам здравље и весеље,
        да Бог нам испуни све жеље!

        У Приштини драгачевска труба,
        Америку да покори Куба!

        Да Европу гази корак руски,
        сви Енглези да говоре србски!

        Да папа с` три се прста крсти,
        све док Путин гаса им не пусти!

        Бели ор`о да развије крила,
        Црна Гора да отера Мила!

        Нека јече звона србска славна,
        срећан Божић и Нова Православна!”

  1. Zavisi kako za koga ! Za prave ide prvo rodjenje Gospoda Isusa Hrista, pa onda sve novo, nove godine itd., a za bezbozne kao rimokatolike, komuniste itd. ide prvo papak grgur, pa onda nove godine itd.

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.