ДАНАС СЛАВИМО ОЦЕ: Обележавање овог празника симболише се јачање породице и слоге, а овај СТАРИ ОБИЧАЈ треба да испоштујете!

Српска православна црква и верници данас славе празник Очеви или Оци, посвећен татама и њиховој деци и један је од најлепших породичних празника.

Оци или Очеви је српски празник који се слави прву недељу пред Божић. Тога дана, исто као и на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се дреше – “одвезују” поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детињци су породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица.

Деца поране ујутру и везују марамом или канапом очеве, и не пуштају их све док не добију слаткише и поклоне. Очеви деци дарују поклоне како би током целе године срећа и благостње владало у породици.

Породичне празнике треба испоштовати јер они указују на важност породице. Обележавање овог празника симболише се јачање породице, слоге у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини једну породицу у којој влада мир и слога.

Ево како су Детињци, Материце и Оци прослављани почетком 20.века у Београду: “Божићно славље је наговештавао низ празника који су му претходили. Детинци, Материце и Оци су били слављени у оквиру породице, али су се кућне догодовштине са “везивањем” препричавале по кафанама и на женским седељкама. На Детинце родитељи “везују” своју децу парчетом канапа, а потом се деца “дреше” поклонима.Вриска млађе деце у бежању пред родитељима је обавештавала кад се и код кога почињало. Наравно, обично би отац дао неку пару да се мајци купи поклон.

Понеко дете би уштедело нешто од кусура из продавница, па би купило симболичан поклон. Важно је било показати пажњу. Деца без родитеља која су се сама старала о себи, а таквих није било мало на Дорћолу, увек су “случајно” пролазила поред кућа оних супружника који нису имали деце. Често су они баш те недеље излазили “послом” на улицу, правећи се да не хају за децу око њих. Изненада би им се у рукама нашли комади канапа и почела би трка по улици,уз невиђену цику и вриску. Најчешће би најмлађи који не могу још довољно брзо да побегну први били ухваћени и “везани”. Пошто нису имали чиме да се “откупе”, поклоне су добијали ако свечано изјаве да су добри били целе године.

Материце су биле већ озбиљнији празник. Тад деца везују своју мајку, али знају да заређају и по родбини и комшилуку, и везују све на које наиђу. У кући Богдановића (позната рибарска породица) ни кућна помоћница, Словакиња Јулка, није била поштеђена. Изабарана деца из дома али и понеко друго сирото дете били би одведени у двор да “везују крањицу” и приме поклоне.

Њено величанство краљица Марија Kарађорђевић је била веома активна у прослави овог празника. Следећи њен пример и најугледније београдске даме су биле жустре чланице добротворних друштава, највише “Kола српских сестара”, којима је главни празник био материце јер су тада делиле поклоне сиромашној деци. На Очеве су се “дрешили” очеви, али без јавног “везивања”, то је било само у кругу породице. И опет су се делили поклони и помоћ сиротињи. Богати људи су тога дана давали издашне јавне поклоне, јер је и то био начин исказивања престижа у друштву. Kупили би нову и лепу одећу за неколико десетина малишана, поделили то деци и обавезно се фотографисали. Те су слике објављиване по новинама, “као пример за углед другима”.

[table id=1 /]

(Kурир.рс)