И краљ Александар и Тито скривали истину о злочинима Хрвата

0
Јасеновац (Фото: Википедија)

Историчар и академик Љубодраг Димић, у интервјуу једном београдском недељнику пре неку годину, рекао је “да би Брозова Југославија, да је прављена на истини о ономе што се догодило и како се догодило, опстала до данас. Али, када нешто правите на лажи, темељи при сваком трусном догађају не могу да издрже тежину постављене грађевине. Лажи су оно што је на неки начин уништило југословенску државу.”

А тих лажи, поготово историјских, било је напретек, јер по природи ствари свака власт жели да контролише слику прошлости. Тако се понашала и Комунистичка партија, афирмишући само оно што се уклапа у њене идеолошке ставове и дневнополитичке потребе.

Стварајући некакву државу равнотеже, изједначени су усташка НДХ и покрет пуковника, потом и генерала Драже Михаиловића. Новој власти у поратним годинама никако није одговарало да се сазна пуна истина о Павелићевој квази држави и укупним српским жртвама на територији коју је она покривала. У уџбеницима и пригодној литератури злочини су углавном приписивани окупаторима, пре свега Немцима.



Оваквом тумачењу ратне збиље доприносио је и Јосип Броз Тито, први човек југословенске револуције. Тако ће он 27. јула 1952, на годишњицу једног од тежих усташких покоља у Глини, када је неколико стотина мештана заклано у цркви, одговорност за злочине над Србима, Јеврејима и Циганима, извршен у НДХ скинути са леђа Павелићеве творевине и приписати га немачком окупатору! Девет година касније, јула 1961, у Титовом Ужицу изјављује да су усташе побиле “хиљаде Срба и хрватских родољуба”.

То прећуткивање истине довело је до једне од најотужнијих страница историје овог поднебља у вези са јасеновачким логором. Сва трагедија овог стратишта је управо у лицитирању бројем жртава, које траје, ево, до данашњих дана. У тој пројектованој слици о стратишту провејавала је тврдња да Тито није знао за његово постајање. У мноштву докумената откривених последњих година, посебну пажњу привлачи његов извештај Коминтерни од 4. априла 1942, пронађен у московском архиву, да се “најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу”. Вођа партизана јавља да је “џелат Павелић у овај логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске”. Ниједном речју не спомиње да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине”.

Из ове историјске перспективе сасвим је јасно да је Брозу и његовом идеолошком апарату основни циљ био да обнови Југославију као федерацију у којој ће однос снага бити апсолутно симетричан. Време ће показати да је та симетричност била могућа само на штету највећег народа – Срба.

Зато новој власти нове Југославије није одговарало да се бар у назнакама представе права природа и мотиви настанка четничког покрета, односно судбина Југословенске војске у отаџбини. Они су тај покрет прогласили фашистичким, а његовом команданту судили за колаборационизам. Данас се дефинитивно може закључити да су формације предвођене генералом Михаиловићем добар део ратног времена биле антифашистичке и у већини патриотске, без обзира на то што су унутар себе биле у много чему противуречне. Имале су у себи и искрену жељу да се обнови Југославија, али и сарадњу неких команданата са окупатором. Тај покрет је до пред сам крај рата припадао антиратној, антихитлеровској коалицији, кога је признавала избегличка влада у Лондону, и који је био нека врста центра фашистичком отпору. Истовремено су и судару са класним непријатељем, комунистичким покретом и завршиће као поражена страна.



Слободан Пенезић Крцун, на састанку Комисије за израду Устава Србије из 1963. на Златибору, отворено је говорио да су постајале две тезе о улози Драже Михаиловића, које се нису могле измирити: “По првој, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нема шта да се дода. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције у Југославији, а не квислинг. Дража је мрзео Немце, као и ја! Ми смо га гонили и убили, али зато што је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију”.

Та врста равнотеже и кривице није примењивана само када су била у питању ратна догађања. Ту врсту политике Броз је примењивао и у другим околностима. Тако је седамдесетих година изједначио Маспок и либерале, иако су то у суштини били дијаметрални друштвени процеси. Либерали су тежили модерној Србији и Југославији. Појавило се једно језгро млађих, образованих и способних људи, који нису били националисти, и који су имали визију тржишне привреде. А Маспок је био националистички ембрион који ће до краја развити идеју о самосталној држави и још и данас живи у Хрватској.

Када се политика умеша да тумачење историјских догађаја уклопи у свој дневнополитички прагматизам, једно од решења је да се та прошлост прећути. Овај принцип није започет у Титовој Југославији, већ одмах по стварању ове државе, 1918. године. Оно што привлачи посебну пажњу јесте да су се исти догађаји, и у првој и у другој Југославији, “гурали у заборав”. А то су злочини Хрвата над Србима.

Приликом другог преласка преко Дрине, 2. септембра 1914. припадници 42. хрватске домобранске, Вражје дивизије, чији је припадник био и Јосип Броз, нанели су огромне губитке Дринској дивизији другог позива… Подручје на коме је оперисала ова дивизија најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва из 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније само 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

Једно од дивљања аустроугарских војника 1914. године у Мачви забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо малишана са одсеченим главама стављеним поред њих, а на петом је остала глава да виси… Иза свих ових злочина били су Хрвати, припадници



аустроугарске армаде.

Само за “јуначко држање” у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине јужних Словена разним медаљама и орденима, а исто толико је унапређено у “корпорале”, “фелдвебеле” и “цугсфирере”… Неки су добили и највиша одликовања у царству Хабзбурга – Орден витеза Марије Терезије, који је одликованом аутоматски доносио баронску титулу, и аустријско, односно мађарско племство.


Прочитајте још: 


И после рата, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд је опростио и пружио руку за историјско помирење. Српској политичкој елити и тада регенту Александру Карађорђевићу није одговарало да се ово питање отвара. На сличан начин као и Брозов партијски механизам, ово бестијање приписивано је Аустријанцима, Мађарима и Немцима. Каква сличност у детаљима са почетка ове сторије!



Регент Александар иде и корак даље и показује благонаклоност према бившим официрима Аустроугарске. У нову, југословенску војску, примани су чак и осведочени непријатељи Србије, генерали аустроугарске војске, какав је био случај са злогласним гувернером Србије за време окупације, Хрватом Салисом Севисом. Он је у Београду јавно упозоравао Србе да Аустроугарска има довољно вешала за целу Србију… Примљен је и Славко Кватерник, који ће у априлу 1941. прокламовати хрватско-муслиманско усташку државу. Иако познат као изразити “србождер”, примљен је у југословенску војску са чином више – потпуковничким. Постављен је за команданта гарнизона у Цељу. Доживео је и ту част да га краљ Александар 1918. прими у “нарочиту аудијенцију” и затим одликује Орденом белог орла.

Сви ови бивши аустроугарски официри, примљени са чином више у југословенску војску, углавном, нису остали верни заклетви коју су положили Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији. Неки су је погазили такорећи одмах, ставивши се у службу непријатељских држава, а неки 1941, када је основана војска усташке државе. У њој се нашло тачно 3.600 официра југословенске војске, међу којима 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана, 417 поручника…

Срби бранили Хрватску

Комунистичке власти успешно су прикривале и податак да је до капитулације Италије број Хрвата у партизанским јединицама био занемарљив у односу на Србе. Тек почетком 1944. Хрвати тек за неки проценат постају бројнији у јединицама Народноослободилачке војске. Према записнику са Другог заседања Авноја, Владимир Бакарић, хрватски комуниста и представника НОП Хрватске, доцније високи југословенски функционер, рекао је: “На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него НОП Хрватске.”

А Оружане снаге НДХ 1. априла 1945, по немачким подацима, имале су 182.861 бораца.

Крхко помирење

Колико је било крхко “историјско помирење” Срба и Хрвата 1918. и колико је била штетна одлука о пријему у југословенску војску толиког броја бивших аустроугарских официра, углавном без провере, говори податак да је у прве четири године Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца забележено 19 шпијунских афера. Иза њих је, углавном, стајао Стјепан племенити Саркотић, окупациони гувернер БиХ, који ће емигрирати у Беч и бити формални оснивач усташког покрета.

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!

Прочитајте још: 




Аутор Иван Миладиновић / Новости

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.