Ово су прећутали домаћи медији: ЕП тражи од Србије уклањање комунистичких споменика

2
Споменик Стјепану Филиповић у Ваљеву. Комунисти тврде да је оличење, не само високог морала, већ и уметничке лепоте. Шта је заиста радио Филиповић – то их не занима. Фото: Википедија

Европски парламент је, 19. августа 2020, донео још једну Резолуцију коју су медији у Србији игнорисали. То је Резолуција о култури сећања на жртве тоталитарних режима, а као дан сећања на ове жртве одређен је 23. август.

Код нас медији нису пренели поменуту Резолуцију јер она под тоталитарним режимима подразумева и нацистичке и комунистичке режиме. Раније, Европски парламент је у својим резолуцијама већ изједначио ове идеологије. А и да није тих резолуција, у Западној Европи се углавном слично гледа на нацизам и комунизам. Неке од нових чланова Европске уније, које су тешко страдале и од свастике и од петокраке, већ су их изједначиле у њиховим законодавствима. У Пољској или Чешкој, на пример, једнако се третира истицање кукастих крстова и црвених петокрака.

Тачка пет Резолуције о култури сећања на жртве тоталитарних режима, гласи:

“Позивају се све државе чланице ЕУ да изврше јасно и принципијелно преиспитивање злочина и дела агресије које су починили тоталитарни комунистички режими и нацистички режим“.



Дакле, о комунистичким режимима говори се у множини. Занимљиво је да се као највећа жртва комунизма у овој Резолуцији наводи – Русија. То јесте тачно, ако се посматра само Европа. Иначе, највише жртава комуниста било је у Кини. На листи највећих убица у историји, од прва четири места, три заузимају комунисти: Мао Це Дунг, Стаљин и Лењин. Између последње двојице, трећи на листи, је Хитлер.

У Резолуцији од 19. августа пише и то да су “у неким државама чланицама комунистичке и нацистичке идеологије законом забрањене“, као и да су већ донете “резолуције и изјаве о злочинима тоталитарних комунистичких режима, које је усвојио низ националних парламената“.

За Србију, као званичног кандидата за пријем у ЕУ, важна је и тачка 18, која гласи:

“На јавним просторима у неким државама чланицама (паркови, тргови, улице итд.) и даље постоје споменици којима се величају тоталитарни режими, што отвара пут искривљавању историјских чињеница о последицама Другог светског рата и пропагирању тоталитарног политичког уређења“.

Речено језиком ове Резолуције, у Србији “и даље постоје“ комунистички споменици. Прецизније речено, има их око 6.000 и практично сви искривљују историјске чињенице. С друге стране, споменика везаних за Први светски рат има барем десет пута мање. Разлог је делом и тај што су их комунисти рушили.



Другим речима, ова Резолуција је позив и Србији да уклони комунистичке споменике. Можемо само замислити како су на овај позив реаговали класични комунисти о влади Србије, попут Ивице Дачића или Александра Вулина. Могуће је да би они радије прихватили чак и оне резолуције ЕУ о сузбијању корпупције у Србији, него ове у којима се дира њихова квази религија.

Видевши да нико не објављује Резолуцију, пренео сам је укратко у “Српским новинама“, а онда на сајту “Погледа“ и на Фејсбуку. Реакција је било много и то, занимљиво, доста негативних. Јер, још делује онај феномен из 1990, када је најпре Савез комуниста променио име у Социјалистичка партија, а онда, вођени тим примером, готово сви који су то могли: музеји револуције преименовани су у народне музеје, предмет “марксизам“ на факултетима у “науку о друштву“, итд. Међутим, што је и логично, јер нагла промена ту није ни могућа, матрица размишљања није промењена. Када се гледа период од минулих 30 година – у извесној мери јесте промењена, нарочито код млађих генерација, али, није промењена у довољној мери. Конкретно, Србија је по овом питању још далеко од Чешке или Пољске.

Тако, на вест о новој Резолуцији Европског парламента, неки су рекли да би уништавање комунистичких споменика био вандализам, да их не треба дирати јер “сваки споменик одражава период у коме је настао“ (то се, иначе, често чује), а било је и оних који су тврдили да су комунистички споменици “на вишем естетском нивоу од већине данашњих“.

Ова последња опаска могла се чути нарочито поводом подизања споменика Стефану Немањи у центру Београда. Споеник Немањи изазвао је невероватан број негативних коментара на интернету, тј. ти коментари далеко превазилазе позитивне. Исто тако, када би Резолуцију о уклањању комунистичких споменика објавили главни медији, можемо бити сигурни да би се тој идеји противила огромна већина коментатора. То је нека врста показатеља времена у коме живимо: “интернет ратници“, међу којима, свакако, има и много плаћеника, такозваних ботова, споменик Немањи проглашавају ружним, док су им комунистички споменици лепи и треба да остану ту где јесу.



Наравно, на сајту “Погледа“, као и на мом Фејсбук профилу, више је било оних који су за уклањање комунистичких споменика. На пример: “Треба све комунистичке споменике порушити и забранити све у вези комунизма, као у Чешкој и Пољској“. Или: “Зар овде у Аустрији или Немачкој треба подизати споменике Хитлеру и нацистима да би било обележено некакво њихово време?“ Да допуним овог коментатора: такви споменици јесу подизани, али су порушени 1945. године.

Комунисти су, такође, поново са поносом преносили вест да фотографија споменика “народног хероја“ Стјепана Филиповића, који се налази изнад Ваљева, и даље доминира холом палате Уједињених нација у Њујорку. Неко је, најзад, отишао тамо и сликао тај хол: Нигде нема слике Филиповићевог споменика.

Стјепан Филиповић је, иначе, заједно са још двојицом партизанских команданата и комесара, Мајером и Боротом, у лето и јесен 1941. извршио већи број злочина у области Ваљева. Међу осталима, они су убили Веселина Петровића, шефа сеоске општине Дивци, тако што су му тестером пререзали врат. Ставили су га на тзв. “магаре“, које служи за стругање дрва. Филиповић га је држао за главу, а Мајер и Борота су тестерисали. Пре него што су то учинили, окупили су народ да гледа. То јест, народ је окупио њихов партизански одред. Чак су довели и ђаке основне школе у Дивцима. Један од тих негдашњих ђака, из породице Рафаиловић у Дивцима, то ми је лично испричао. А то је, иначе, и документовано.

Уметност, по својој природи, подразумева хуманизам. Без елемента хуманизма, један споменик не може бити уметничко дело, ма колико вешто био извајан. Разлог да комунистички споменици не буду уништени, могао би бити да се један њихов део – јер их је превише – премести на једно место, у музеј посвећен жртвама ове тоталитарне идеологије. На пример, негде на Новом Београду. Да се уз споменик Стејепану Филиповићу напише оно што тврде комунисти, а поред тога и оно шта се заиста дешавало. И тако са свим споменицима у том музеју.

То нећемо видети ускоро, али једном свакако хоћемо.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, новембар 2020)

Милослав САМАРЏИЋ

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



2 Коментара

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.