Кинеско-совјетски рат 1969. године

Хистерија изазвана Културном револуцијом (1966 – 1976) одразила се негативно на кинеско-совјетске односе. Талас насиља од 1966. године није заобишао ни дипломатске представнике Совјетског савеза у Кини. Совјетска амбасада се више пута нашла на удару фанатизованих демонстраната. Односи две најјаче комунистичке државе били су поремећени још од Стаљинове смрти (1953). Покушај новог руководства у Москви да се макар вербално дистанцира од Стаљиновог репресивног поретка изазвао је негативне реакције у Пекингу. Москва је оптуживана за марксистички ревизионизам. А током совјетске војне интервенције у Чехословачкој 1968. године из Пекинга стижу оптужбе совјетски „социјалистички империјализам“. Ништа необично за комунисте, чије су идеолошке препирке одувек наликовале на сукобе закрвљених верских секти.

На кинеско-совјетској граници дуж реке Амур и његове притоке Усуре од јануара 1966. године избија низ инцидената које изазивају хунвејбини. Одреди хунвејбина представљају кинеске паравојне снаге састављене од маоистичких фанатика, сакупљених из средњих школа и са универзитета. Они су током Културне револуције вршили организовани терор над „сумњивим“ Кинезима, али су коришћени и за провокације на границама са Индијом и Совјетским Савезом.

Први инцидент у току најдраматичније 1969. године је забележен 4. јануара, на речном острву Киркински на Усури. У овом нападу на совјетски погранични пункт учествовало је око 500 хунвејбина. Највећи инциденти су се одиграли око усурског острва Дамански. Даманско острво има површину од око 1 km2 и током поплава скоро да нестаје под водом. Током већег дела зиме када је Усура залеђена, оно само омогућава лакши прелазак преко границе. Кинески сељаци су и пре инцидената туда вукли украдену дрвну грађу са совјетске територије. Током летњих месеци, када је низак водостај, Кинези су претеривали стоку на совјетску територију ради испаше. Пекинг је сматрао да Даманско острво припада кинеској територији.

Сведоци догађаја са совјетске стране говоре о правој агресији која дошла са кинеске територије почетком 1969. Према анализама америчког Државног секретаријата (Стејт Департмент), Кина је била главни провокатор. Према Американцима, кинеско руководство је организовало ове инциденте зарад унутрашње идеолошке мобилизације и постизања јединства нације.

Совјестки граничари и снајперисти су у више наврата током фебруара одбијали нападе хунвејбина. Али од марта 1969. године почиње прави рат око Даманског. Око 80 кинеских војника наоружаних калашњиковима су запосели део острва који је окренут кинеској обали Усуре. Совјетски поручник Иван Стрељников и још шест војника који су покушали да их упозоре су убијени и зверски масакрирани. Друга совјетска патрола коју је водио водник Рабович је готово цела изгинула у сукобу са бројнијим Кинезима. Совјети потом шаљу оклопна возила на острво, које Кинези гађају минобацачима. На крају, Кинези ипак беже. У овом сукобу са обе стране је погинуло по тридесетак војника.

Средином марта Кинези опет шаљу своје трупе на Даманско острво. Овога пута били су далеко бројнији, па Совјети морају да користе тенкове. Један тенк (модел Т-62) се у коме се налазио пуковник Демократ Леонов се насукао приликом преласка на острво. Кинези су на зверски начин побили посаду и отели тенк (од тада њихове војне фабрике копирају модел Т-62). Суочени са агресивним Кинезима, Совјети довлаче ракетни систем БМ-21 „Град“. „Град“ је био ново оружје које је у совјетску војску уврштено тек неколико година раније. Суочени са „Градом“ који и данас важи за једно од најразорнијих оружја, Кинези беже са острва. По Кинезима је деловала и совјетска авијација.
Наредних месеци се нижу инциденти. Било их је 429 од априла до септембра 1969. Пограничних чарки није било само на Амуру и Усури (Далеки исток), већ и у Средњој Азији, на граници кинеског Синкјанга и совјетског Казахстана. У једном од тих сукоба у беспућима Средње Азије Совјети су употребили тенкове, оклопне транспортере и хеликоптере како би истерали Кинезе са своје територије. Том приликом побили су 38 кинеских војника.

Током лета, Совјети су највећи део своје стратешке авијације преместили у азијски део државе и спроводили војне вежбе за гађање кинеских нуклеарних постројења у Синкјангу. Истовремено совјетске дипломате широм света упозоравају друге државе да је могућ нуклеарни удар на Кину. Сједињене Државе су исказале спремност да буду неутралне, што је било изузетно повољно за Москву. Кинески нуклеарни програм је био тек у повоју, па се Пекинг озбиљно уплашио. Власти су у Пекингу припремале масовна склоништа и наговарале грађане да праве залихе хране. Колико су Кинези страховали од совјетског нуклеарног оружја, толико се и Москва прибојавала од масовне кинеске армије.

Већ у септембру почињу преговори на пекиншком аеродрому. Истог месеца после повратка из Вијетнама, Алексеј Косигин, совјетски председник министарског савета, се састаје са својим кинеским колегом Чу Енлајем у Пекингу. Договорено је да пограничних инцидената више неће бити.

Кинеска војска је престала са провокацијама. Са друге стране, кинески цивили су и даље наставли да илегално прелазе границу, што чине до данашњих дана ( У 21. веку много више него у прошлом столећу).

У току овог необјављеног рата страдало је око 800 Кинеза и 60 совјетских војника. Из сукоба на Усури 1969. године су највише користи су извукле Сједињене Државе, које су у наредном периоду под диригентском палицом Никсоновог државног секретара Хенрија Кисинџера започеле своју вишедеценијску сарадњу са Кином. Из ове сарадње највише су профитирали припадници кинеске владајуће класе комунистичких руководилаца и америчка финансијска олигархија која контролише Федералне резерве. Кина је данас марионета у рукама западних глобалиста и са својим демографским, технолошким и економским потенцијалима представља велику претњу за Русију, много већу него НАТО пакт. Москва је имала прилику да 1969. нуклеарним ударима Кину заувек сведе на ниво заостале земље, али то није учинила.

Совјетски Савез је пред свој крај 1991. године, Даманско острво препустио Кини. До 2005. године закључено је више уговора којима су решени спорови дуж руско-кинеске границе. Руска страна је попустила пред Кинезима, који и даље илегално прелазе на њену територију.

Д. Ј. / Васељенска

[table id=1 /]