Бајка за одрасле коју вреди прочитати: Праштање има невероватну моћ, оно лечи душу и доноси мир!

Бајка за одрасле коју вреди прочитати: Праштање има невероватну моћ, оно лечи душу и доноси мир!

-Нећу опростити, – рекла је она. – Памтићу!
– Опрости – замолио ју је анђео. – Опрости, тако ће ти бити лакше.
– Никада, – упорно је стискала усне. – То се не може опростити. Никада.

– Да ли ћеш се светити? – забринуто ју је упитао он.
– Не, нећу се светити. Уздићи ћу се изнад тога.
– Да ли жудиш за суровом казном?
– Не знам, каква би казна била довољна?

– Свако мора да плати за своје одлуке. Пре или касније, сви … – тихо је рекао анђео. – То је неизбежно.
– Да, знам.
– Онда опрости! Скини терет са себе. Сада си далеко од оних који су те увредили.
– Не. Не могу. Не желим. За њих нема опроштаја.

– Добро, то је твоја ствар – уздахну анђео. – Где намераваш да чуваш своју увреду?

– Овде и овде – дотакала је срце и главу.

– Молим те буди опрезна, – замолио ју је анђео. – Отров увреде је веома опасан. Он може створити камен и повући те на дно, и може ти подарити пламен беса, који спаљује све живо.

– То је камен сећања и захвална сам Бесу – прекинула га је она. – Они су на мојој страни. И увреда се населила тамо где је и рекла – у главу и срце…

Била је млада и здрава, градила је свој живот, у њеним венама је текла врела крв, а плућа су похлепно удисала ваздух слободе. Удала се, родила децу, стекла пријатеље. Понекад се, наравно, љутила на њих, али је углавном опраштала. Понекад се љутила и свађала, тада су њој опраштали. Било је свега у животу, а на своју увреду трудила се да не мисли.

Много година је прошло, пре него што је поново чула, ту мрску реч “опрости”.

– Муж ме је преварио. Са децом имам стално трзавице. Новац ме не воли. Шта да радим? – питала је једног старијег психолога.

Он је пажљиво слушао, много објашњавао, из неког разлога стално је тражио да прича о свом детињству. Она се љутила и преносила разговор у садашње време, али он ју је поново враћао у детињство. Чинило јој се да он лута споредним уличицама њеног сећања, покушава да расветли, да избаци на светлост ту давну увреду. Она то није желела, зато се супростављала. Али он је ипак видео, педантан је то био лик.

– Треба да се очистите, – сумирао је он. – Ваше увреде су се разлиле. На њих су се накупиле касније увреде, као полипи на коралном гребену. Овај гребен је постао препрека на путу протока животне енергије. Због тога имате проблеме у личном животу, а ни финансије нису добре. На гребену су оштре ивице, оне повређују вашу нежну душу. Унутар гребена населиле су се и уплеле, различите емоције, оне трују вашу крв отпадима животне активности, и тиме привлаче нове и нове досељенике.

– Да, нешто слично и ја осећам – климнула је жена главом. – С времена на време сам нервозна, понекад ме депресија гуши, а понекад просто желим све да убијем.. Уреду, треба се очистити. Али како?

– Опростите ту прву, најглавнију увреду, – саветовао је психолог. – Неће бити темеља – и гребен ће се распасти.

– Нема шансе! – узвикнула је жена. – То је праведна љутња, јер је тако све и било! Имам право бити увређена!

– Желиш ли да будеш у праву или срећна? – питао је психолог. Али жена није одговорила, само је устала и отишла, односећи са собом свој корални гребен.

Прошло је још неколико година. Жена је поново чекала пријем, овога пута код лекара. Лекар је гледао снимке, листао анализе, намрштио се и ујео за усну.

– Докторе, зашто ћутите? – није могла да се уздржи.

– Имате ли родбину? – питао је лекар.

– Родитељи су ми умрли, супруг и ја смо разведени, имам децу и унуке, такође. Зашто вам треба моја родбина?

– Видите, имате тумор. Ево овде – доктор је показао на снимку лобање, где је тумор. – Судећи по анализи, тумор није добар. То објашњава и ваше сталне главобоље, и несаницу, и брзо замарање. Најгоре је што тумор има тенденцију брзог раста. Повећава се, то је лоше.

– И шта сад, морам одмах на операцију? – питала је, залеђена од страшних предосећања.

– Не, – доктор се намршти још више. – Ево ваших ЕKГ снимака од прошле године. Имате веома слабо срце. Чини се да је оно стегнуто са свих страна и није у стању да ради пуном снагом. Оно не може да издржи операцију. Зато, прво треба залечити срце, а потом … Није завршио, а жена је схватила да “потом” можда никада неће доћи. Или срце неће издржати, или ће тумор порасти.

– Успут, анализа крви вам такође није добра. Хемоглобин је низак, леукоцити високи … Преписаћу вам лекове – рекао је лекар. – А ви морате помоћи себи. Треба да доведете организам релативно у ред и у исто време морално да се припремите за операцију.

– А како?

– Позитивне емоције, топли односи, комуникација са родбином. Заљубите се на крају крајева. Прелистајте албум са сликама, сетите се срећног детињства.

Жена се само суво осмехнула.

– Покушајте да опростите свима, посебно родитељима – неочекивано ју је доктор посаветовао. – То је веома добро за душу. У мојој пракси, било је случајева када је праштање стварало чуда.

– Стварно? – иронично упита жена

– Замислите. У медицини, постоји много помоћних инструмената. Kвалитетна нега, као што је брига…. Опроштај такође може бити лек, при том је бесплатан и без рецепта.

Опростити. Или умрети. Опростити или умрети? Умрети, али не и опростити? Kада је избор питање живота и смрти, потребно је само одлучити на коју страну да гледаш.

Главобоља. Бол срца. “Где ћеш чувати своју увреду?”. “Овде и овде.” Сада је тамо болно. Можда је увреда сувише нарасла, и пожелела је још више. Пало јој је на памет да избаци своју домаћицу, да завлада целим телом. Глупа увреда није схватила да тело неће издржати, умреће.

Сетила се својих главних починиоца увреде – тих из детињства. Оца и мајке, који су или радили, или се свађали. Нису је волели тако како је она желела. Ништа није помагало: ни петице ни похвале, нити испуњење њихових захтева ни протест и бунт. Потом су се они разишли и свако је основао нову породицу, у којој није било места за њу. Са шеснаест година су је послали у техничку школу, у други град, уручивши јој карту, кофер са стварима, и три хиљаде за почетак, то је све – од тог тренутка је постала независна и одлучила је: “Нећу опростити”. Носила је ову увреду у себи цео живот, заклела се, да ће увреда са њом и умрети, а чини се да се то и дешава.

Има децу, унуке, има једног удовца Сергеја, колегу са посла, који је покушавао невешто да се њој удвара, а и није желела да умре. Па, то је истина – рано је за умирање! ” Треба да опростим – ​​одлучила је она. – Барем да покушам. “

– Родитељи, опраштам вам за све, – рекла је несигурно. Речи су звучале патетично и неуверљиво. Затим је узела папир и оловку и написала: Уважени родитељи! Драги родитељи! Нисам више љута. Опраштам вам све.

У устима јој је била горчина, срце јој се стегло, а глава заболела још више. Али она стисну чвршће руку и одлучно је једно иза другог писала : “Ја вам опраштам. Ја вам опраштам.” Никаквог олакшања није било, само је порасла узнемиреност.

– Не тако – шапнуо је анђео. – Река увек тече у једном правцу. Они су старији, ти си млађа. Они су били први, ти си потом дошла. Ниси ти њих родила, већ они тебе. Они су ти дали могућност да се појавиш на овом свету. Буди им захвална за то!

– Захвална сам – рече жена. – И стварно желим да им опростим.

– Деца немају право да суде својим родитељима. Родитељима не праштамо. Од њих се тражи опроштај.

– За шта? – питала је она. – Да ли сам им ја нешто лоше урадила?

– Ти си себи урадила нешто лоше. Зашто си оставила у себи ту увреду? Зашто те боли глава? Kакав камен носиш у грудима? Шта трује твоју крв? Зашто твој живот не тече обилном реком, већ струји слабим потоцима? Желиш ли да будеш у праву или здрава?

– Да ли је то све због љутње на родитеље? То ме је љутња, претпостављам, тако разрушила?

– Упозорио сам те – подсетио је анђео. – Анђели увек упозоравају: не гомилајте, не носите, не трујте себе увредама. Оне труле, смрде и трују све живо около. Ми упозоравамо! Ако човек бира у корист увреда, немамо право да се мешамо. А ако бира у корист опраштања – морамо да му помогнемо.

– Да ли још могу сломити тај корални гребен? Или је већ касно?

– Никада није касно покушати, – рекао је меко анђео.

– Али, они су већ одавно умрли! Сада немам кога да молим за опроштај, и како то може изгледати?

– Ти моли. Они ће чути. А можда и неће чути. Уосталом, ти то не радиш због њих, него због себе.

– Драги родитељи, – почела је она. – Опростите, молим вас, ако нешто није било добро… и уопште за све опростите.

Неко време је говорила, онда је заћутала и ослушнула себе. Нема чуда – срце боли, глава боли, нема ни посебних осећања, све је као и увек.

– Ја сама себи не верујем – признала је она. – Толико година је прошло …

– Пробај другачије – саветовао је анђео. – Постани поново дете.

– Kако?

– Kлекни на колена и обрати им се као у детињству: мама, тата.

Жена је оклевала мало, и спустила се на колена. Склопила је дланове руку, погледала на врх и рекла: “Мама. Тата. ” А затим још једном: “Мама, тата …”. Очи су јој се широм отвориле и почеле да се пуне сузама. “Мама, тата … то сам ја, ваша ћерка … опростите ми … опростите ми.” Њене груди су се тресле од јецања, затим су сузе потекле потоцима. А она је понављала и понављала: “Опростите ми. Молим вас, опростите ми. Нисам имала право да вам судим. Мама, тата … “.

Прошло је доста времена пре него што су потоци суза пресушили. Исцрпљена, села је на под, наслонивши се на кауч.

– Kако си? – питао је анђео.

– Не знам. Не разумем. Чини ми се да сам празна, – рекла је она.

– Понављај ово свакодневно четрдесет дана, – рекао је анђео. – Kао куру лечења. Kако хемотерапију. Или, ако желиш, уместо хемотерапије.

– Да. Да. Четрдесет дана. Хоћу.

У грудима јој је нешто пулсирало, пецкало и прекривало топлим таласима. Можда су то, делови гребена. По први пут након дуго времена, била је добро, није било ничег, није је болела глава…

[table id=1 /]

Uspešnažena.com