КО ЈЕ КРИВ ЗА ВЕЛИКО ГРОБЉЕ ЋИРИЛИЦЕ У СРЦУ БЕОГРАДА, У СРЦУ СРБИЈЕ?

4
Фото: Youtube printscreen

ПОВОДОМ ИНТЕРВЈУА ПЕТРА БОЖОВИЋА „ПОЛИТИЦИ“ ПОД НАСЛОВОМ „ЊЕГОШ ЈЕ ИЗБЕГЛИЦА У СОПСТВЕНОМ НАРОДУ“

Драмски уметник Петар Божовић о данашњој општесрпској муци са српским језиком и писмом истиче: „Не видим већег мученика данас од овог нашег српског језика, ћирилице, азбуке која чини идентитет народа. Ако изгубиш језик, културу, шта ћеш онда да браниш?

Пише: Драгољуб Збиљић

Велики глумац Петар Божовић величанствено је, попут Његоша и других српских великана у српској култури без глуме говорио о српском језику и ћирилици овако:

„Једино што је спојило човечанство, јесте ковид. Зашто нисмо захвални њему на неки начин? Да видимо где смо, ко смо, да преиспитамо ко се како понашао. Не видим већег мученика данас од овог нашег српског језика, ћирилице, азбуке која чини идентитет народа. Ако изгубиш језик, културу, шта ћеш онда да браниш? Да нећемо да бранимо зграде? Погледајте Балканску улицу, она је срамота за Београд. Када неко хоће да дође на Теразије, мора да прође кроз ћирилично гробље и кроз велику победу латинице, и то у срцу Србије и српства. Какав ковид, он ће проћи, али остаћемо без писма и без језика. Што рече један песник: „Србија је земља у којој живе Енглези који лоше говоре српски.”

(Политика, понедељак, 25.01.2021, интервју

„Његош је избеглица у сопственом народу“)

Тим поводом и ових речи великог српског глумца, добитника Награде „Добричин прстен“, из „Ћирилице“, која ове године обележава двадесет година уставног рата за ћирилицу и њену одбрану имамо дужност да говоримо и истинито сведочимо. Наше сведочење садржи ове потврде и одговоре на ова кључна питања у вези са вишедеценијском неуставном слању српске ћирилице на гробља, како рече и драмски уметник Божовић. Реч је о потврдама и одговорима на следећа питања:




● Није на народу да сачињава правопис и да сâм улично спроводи оно што је већински на референдуму изгласао у Уставу Србије у вези с језиком и писмом. За то су плаћени лингвисти и власт?

● Ко данас наставља у Србији да сахрањује српски језик и ћирилицу, ко с чела највише институције наука и уметности каже да „Косово није наше“?

● Где су данас живи велики српски песници родољуби да попут раније Његоша, Ђуре Јакшића („И овај камен земље Србије…“), Алексе Шантића, Јована Дучића, Милоша Црњанског… седећем на престолу САНУ В. Костићу (који се практично бави „деменцијом“) одговоре чије је српско Косово од Косовске битке и звона на Храму Нотр дам“ у Паризу па све до Кошарске натчовечанске битке против белосветских лажова, хохштаплера и најсавременијих измислилаца бомбардера за отимање туђих отаџбина?

● Где је данас макар један велики песник (Матија Бећковић) да из свог седишта у САНУ каже свом „колеги“ која је и данас „најскупља српска реч“ на ћирилици?

● Ко је крив за изузетак у Европи и свету што данас једино српско национално писмо нема обавезну уставну сувереност у српском језику ни у Србији?

● Зашто данас на челу САНУ мора да буде баш стручњак за „деменцију“ у вези с Косовом и ћирилицом?

Наш Члан 10. Устава Републике Србије из 2006. године је јасан и довољно добар за примену. Он гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо (први став Члана 10). Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава“ (други став).

Таква, данас важећа, уставна одредба је у Србији за свакога и за све обавеза. За све институције, фирме, приватне, друштвене и државне – свеједно и, истовремено, то је народна обавеза с референдума за усвајање Устава Србије из 2006. године. То је обавеза за све и свакога, нико није изузет од тога, па ни Скупштина, Влада, председник Србије и било ко други у Србији. Јер, увек, у свим државама, прави се само један устав и усваја, па зато нико нема права да себе сматра изузетком у примени те обавезе. Ко избегава ту уставну обавезу у вези с језиком и писмом, па и српским језиком и писмом, мора бити санкционисан новчаном казном која мора бити регулисана по посебном закону о службеној употреби језика и пис(а)ма у складу с реченом уставном обавезом, наравно.

Та обавеза у Уставу Републике Србије постоји готово на истоветан начин регулисана у уставима готово свих држава Европе и света, и свуда се стопостотно лако примењује, осим у Србији. Постоји само неколико држава које немају у уставу регулисано питање језика и писма. Али, у тим државама не постоји никакав проблем у вези с језиком и писмом јер, на пример, у Енглеској се зна да су у употреби државе енглески језик с енглеском латиницом, и у томе нема никакве недоумице, двоумља и изузетака, па им одредба у њиховом уставу није ни потребна у пракси. У Немачкој, рецимо, познат је став који је пре неколико година поновила и чувена, више пута поновљена реч „пријатељица“ нашег Председника Ангела Меркел: „Ко не зна немачки језик нема шта да тражи у Немачкој.“ Тамо су други језици приватна ствар оних којима није енглески (у Енглеској) или немачки језик (у Немачкој) матерњи. Они могу своје језике да користе међусобно и код своје куће до миле воље. Али, енглески и немачки су ствар тих држава, и у томе не постоје никакве нејасноће у њиховим државама. Већина других земаља и народа у Европи и свету слични су нама у томе што имају уставну обавезу да се службено мора користити матични језик и матично писмо, а други језици и њихова писма у употреби су по посебним законским прописима.




Дакле, наш Устав је у Члану 10. усаглашен с међународним прописима о употреби других језика и писама, а код нас су максимално могући услови за коришћење других језика и писама. Код нас је, рецимо, више него дупло мањи проценат корисника другог језика и писма потребан да би у службеној, јавној употреби био уз српски језик и писмо још неки језик и писмо. У Хрватској је, на пример, регулисано право на, рецимо, и српски језик и српско писмо уколико у дотичном месту има преко 30 процената Срба. У Вуковару и још понегде испуњен је тај условни проценат, али се појаве „чекићари“ који табле са српским језиком и ћирилицом поразбијају. У Србији се то готово никада није догодило. И ми мислимо да то и не треба никада ни да се догоди.

Али, у Србији не сме да постоји нешто што нигде у Европи не постоји. Српски језик уместо да се пише увек и свуда српским писмом у складу с уставном обавезом, већ 15 година наставља се све већа практична фаворизација српског језика на хрватском писму. Тога, осим у Србији, нигде више у Европи и свету не постоји. Нико још није нигде у другим државама и народима дозволио да се крши државни и народни устав на штету већинског, тј. матичног народа који је ту државу заслужио и успоставио.

Зашто је то тако дуго само у Србији?

Неки недовољно упућени појединци (међу њима понеко је чак и лингвиста) покушавају да окриве српски народ за то што је још једна појава само у Србији и само у српском народу.

Нигде у Европи и свету није се до сада догодило да неко за неспровођење уставних обавеза окриви народ. Догодило се то једном једино у српском народу када је у Требињу група лингвиста и политичара, на једном скупу посвећеном ћирилици, расправљала о узроцима истискивања ћирилице из српског језика и закључила да су „кривци за истискивања ћирилице“ набројани овим редоследом: „народ, научници, политичари“. Дакле, народ је проглашен за прворазредног, главног кривца што се међу Србима (и) у Србији не спроводи уставна обавеза у вези само са српским језиком и српским (ћириличким) писмом. То су, свакако, лаици који не знају да народ усваја устав, а није народ властан да сам, улично и било како, спроводи уставне, народне обавезе. Јер народ је маса људи појединаца која се организује кроз народне и државне институције које су, онда, плаћене из народне касе и тиме обавезане од народа да за своју плату спроводе оно што је народ већински усвојио.




Издајство српског језика и писма

Наш Устав у реченом Члану 10. у вези с језиком и писмом довољно је јасан. Он у првом цитираном ставу јасно обавезује да већински и матични језик у Србији и матично (ћириличко писмо, изричито наведено) није могуће, није допуштено искључити из службене употребе. У другом ставу јасно се предвиђа и службена употреба других језика и њихових писама изричито у складу с Уставом и законом.

И све би било у реду кад би се применио (као што се примењује други став) (и) први став Члана 10. који јасно каже да су „у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“. Проблем је кључни у томе за ћирилицу што се та обавеза из Устава не спроводи, него се, по инерцији, спроводи оно што је важило за Југославију и српскохрватски језик.

Проблем је што се једино код нас (у Србији) разликује оно што се у свету нигде не разликује. Код нас се не схвата да осим службене употребе језика постоји једино лична употреба коју Устав не регулише и не треба ни да регулише. Свако има права за себе лично да користи српски језик и на хрватском, као и на кинеском, рецимо писму, али то не може да нуди другима јавно у комуникацији. А код нас чак и неки лингвисти разликују „службену употребу“ од „јавне употребе језика и писма“ па кажу да у „јавној употреби“ може и латиницом да се пише српски језик. По њима испада да „службена употреба језика и писма“ није „јавна употреба“, као да службена употреба није јавна, него, ваљда, само „тајна употреба?.




Свуда у свету „службена употреба“ је пар екселанс „јавна употреба“. Зато у Немачкој, на пример, јавно се немачки језик изричито пише немачком латиницом, у хрватској се јавно хрватски језик пише само хрватском латиницом, и тако код свих других народа и држава за њихове језике, а само у Србији се противуставно 90 одсто пише српски језик хрватском латиницом, а само 10 одсто српском ћирилицом, наравно противно Уставу.

Зашто је то тако у целој Европи и свету само код Срба и у Србији, одговор је дат у овом нашем тексту у коме је потврђено да су једини кривци за „гробље српског језика и ћирилице у Београду“, како рече велики српски глумац Петар Божовић, лингвисти (у језичким институцијама) и власт (у државним институцијама). Како су и зашто они (а не народ) једини кривци, објашњено је у овом нашем тексту поводом те Божовићеве оцене. Једноставно, текст је објаснио зашто није реч о обичним пропустима у Србији у вези с језиком и писмом, него је реч о очигледној доказаној 15-годишњој смишљеној ИЗДАЈИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА НА ЋИРИЛИЧКОМ ПИСМУ. А зашто ту издају толико очигледно чине лингвисти и власти, то знају само они. Други то не могу знати ако они сами не кажу зашто не спроводе Члан 10. Устава Србије 15 година и тако ИЗДАЈУ СРПСКУ ЋИРИЛИЦУ НА ШТЕТУ СРПСКОГ НАРОДА.

Удружења за одбрану ћирилице моле дописима и истраживачким књигама и лингвисте у највишим институцијама струке и власт у државним институцијама да примене Устав и да не издају ћирилицу, али они не одговарају на те дописе и књиге. Понашају се у пракси КАО ДА ЈЕ СВЕ У РЕДУ СА СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ И ЋИРИЛИЧКИМ ПИСМОМ У СРБИЈИ. А свако види да није ништа у реду у вези са статусом ћирилице на коју обавезује Члан 10. Устава Србије. Тај члан је сасвим јасан и добар јер је писан и изгласан по угледу на уставна решења питања писма у свим другим језицима, државама и народима. А да би се могла применити уставна одредба о српском језику на ћирилици. доказ је и сваког дана спомињано НАШЕ ЛИДЕРСТВО У ОДБРАНИ ОД КОРОНЕ. Ако смо у том опасном послу ЛИДЕР, сигурно бисмо могли преко лингвиста и власти применити Члан 10. као што своје чланове у вези с језиком и писмом лако примењују сви у Европи и свету. Зашто неће наши лингвисти и власт да раде у језику као сви други, могу само они сами да објасне. Зашто то они једини у Европи и свету неће да спроводе, треба да кажу народу који еј подржао Члан 10. Устава Србије заједно с другим члановима.




Заједнички подухват институција лингвистике и државе

Дакле, само српски стручњаци за језик (у стручним институцијама) и само власт (у државним институцијама) могу да објасне зашто су они у односу према домаћем, матичном језику и писму друкчији од свих изван Србије. Они знају да ли им неко, можда, споља прети бомбардовањем ако примене оно што сви други у свету примењују у језику и писму и зашто издају ћирилицу. Зато објашњење зашто се после 15 година не примењује у целини Члан 10. Устава Србије у језичкој струци и држави може да објасни само реч ИЗДАЈА! И зашто се баш из САНУ не тражи примена Члана 10. Устава Србије где њен челник не мисли на Устав Србије и када каже да „Косово није наше“. Па ко је то и чиме заслужио да Косово и Метохија припадају некоме другоме? Ко је то други, осим Срба, дао више за Косово од својих уста и живот и ко је то стално у последњих шест векова више пута ослобађао Косово ако нису Срби, челниче у САНУ и стручњаче за „деменцију“?

Ако, можда, ћирилицу лингвисти и власт издају због страха од запрећеног бомбардовања Србије ако се у целини примени Члан 10. Устава Србије, имају обавезу да то кажу народу.

Како смо видели овде на почетку велики српски глумац Петар Божовић показао се као највећи (и) српски лингвиста који је боље од већине српских стручњака за језик видео и схватио где су стручњаци за језик у САНУ, Институту за српски језик и Одбору за стандардизацију српског језика довели својим нормирањем српски језик смишљено неспровођењем 15 година првог става Члана 10. Устава Србије удруженим неуставним подухватом против српског језика и српског, ћириличког писма. Јер, пуних 15 година и лингвисти (у правопису) и власт (у државним институцијама), раде против својих обавеза по Члану 10. Устава Србије.

Докле и зашто раде тако, дугују народу одговор.

(25. јануар 2021)

Драгољуб Збиљић

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



4 Коментара

  1. Ovo spisanije i sva druga na ovu temu su uperena u vlast da sacuva nas jezik ! Ja samo pitam, zasto upucujete ovo vlastima ? Jel vi mislite da je vlast nasa, dobronamerna ? Ma ljudi, gde vi zivite ?

  2. @——-Gospodine Petre…!!!
    U pravu ste,kozojebi drugosrbijanski i“domaci lizaci guzica,glimoglavci komunjarski su uvek vladali Srbijom.
    Sta reci kada je u srcu“Sumadije-Kragujevcu“,posle renoviranje pijace u centru[ako se ne varam 77-78god.]osvanuo naziv“TRZNICA“…!!!
    Tada je bio presednik“BORA SMRAD“koji je obijao i pljackao vikendice po Avali.
    Ali je zato prilikom posete“UBICE COPE BROZA“KG-cu,poklonio etno domacinstvo u Sumaricama i spomen sobu u hotelu.
    DOSO UBICA NA MESTO ZLOCINA.

  3. ………………zaboravih glavno:
    -Putu za KG,copa svrati u Sm.Palanku,odnosno Gosu[pre rata Jasenica]gde je ucio zanat i na nesrecu izgubio kaziprs na presi.Tom prilikom bio je angazovam“majstor copin da ga saceka“.
    Posle zavsenog cirkusa u Gosi,odose smadovi za KG preko Race a majstor setajuci po Palanci svrati u jednu od kafana.Naravno bio je glavna faca tog dana u gradu.
    -Malo pripit na pianje radoznalih isprica susre sa“segrtom-klamfom i rece{sto nije smeo}da je on licno bio pored cope{nekog}kad mu je presa okinula prst.
    -A OVAJ STO GA JA SACEKA IMA SVE PRSTE.A PRST NEMOZE DA PORASE….!!!!
    I gle cuda“majstor“preko noci preminuo.Verovatno“grobari iz bolnice u Palanci su umesali prse po naredbi“ubice-udbe“.
    INTESANTNO DA SVI KOJI ISTRAZUJU“COPINU LICNOST“DA NE POMINJU SM.PALANKU…!!!

  4. ……………….cak posoji i muzej u kugu fabrike posvecen“copi“i sve masine u njemu na kojima je radio….HAHAHAAAHHHAAAAA…!!!
    -Sve delegacije koje su dolazile u Sm.Palanku,obavezno su posecivale“muzej“.

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.