Ко је Зорана Михајловић

Када су се на политичком небу Србије као главне фаце појавили они који су натопљени западним сазнањима о животу, али уједно и фамулуси Џорђа Сороша и бајковите америчке установе, скраћено ословљене као ЦИА, иза леђа калашњиков банкара, Млађана Динкића, и шпицоване браде, елегантних манира и вулгарног лопова, Мирољуба Лабуса, крила се неоткривана и још неблајхана плавуша Зорана Михајловић. И зашто би она уопште било коме у Србији ишта значила, да је завредела спомињање? Ко би се и окренуо за безличном фигуром жене, безличне гардеробе и још безличније обуће? По чему би она била тако важна и незаобилазна када су жене Србије у питању? Да нема можда неке везе са Аницом Савић Ребац, или Надеждом Петровић, или неким чудом са Милунком Савић, као и са Алисом Марић? Или чак са Чучук Станом?

У тим данима новог политичког неба над Србијом, у нераспршеном диму ватри које су 5. октобра биле запаљене у Скупштини, Зорана Михајловић није се могла видети од множине нових носилаца наде за Србију, на крилима западног разумевања будућности. Остала је у другим редовима ових нових првобораца магле и дима, под заносним именом „бољи живот“. И чекала своју шансу да се преустроји у први ред, не би ли и она витлала тим барјаком из прве линије.
Мене што се тиче тај први ред гледао сам у данима када је Србију, као и свих претходних година, изненадила елементарна непогода, под именом поплаве, у нашој љубљеној отаџбини Србији, ишпартаној рекама, речицама и потоцима. Тада још увек без усмрћујућих мини хидроцентрала, по моделу маде ин Запад.

Ко ће га знати у којој улози тада је Александар Вучић на телевизијској седници владе грмео због недопустиве аљкавости носилаца власти. Као осуђеници на смрт сви су увукли главу међу рамена, скрушених и оборених погледа, да је као пробушени балон спласнула сва она силина, гордост, обест и осионост којима су се разметали по кафанама, у бесним аутомобилима, међу лепим женама али и међу личним улизицама. Сви су тражили мишју рупу, осим њих троје ту присутних који се и нису обазирали на добро играну ролу Александра Вучића. Један је био Ивица Дачић, видно клонуо па заспао од јела и пића, а може бити и од певања, други је био поамериканизовани неки млађи Србин, сав у чуду који уопште није схватао шта се ту дешава и где се он то задесио, иако са одређеним задацима испоручен Србији. А треће лице, са игноратским односом и, у најмању руку, градећи се да је изнад свега, па и воље и одлука и речи Александра Вучића, била је наша тада већ увелико блајхана плавуша, Зорана Михајловић. До ње ништа није допирало од онога што је Александар Вучић истресао са грмљавином са неког свог Олимпа.

Неко може помислити да га Зорана Михајловић јавно није зарезивала ич за трулу шљиву ранку због тамо неког њиховог специјалног односа, а да је то приватно нешто друго. Нек свако мисли шта хоће, тада сам схватио да она има веома прецизан задатак о коме се у њеној биографији неће појавити ни словце. А сумњам да ће се то икад и десити, с обзиром на њену и дословно речено маленкост. На доказ за то нисам морао пуно да чекам.

У данима када се у јавности пуно говорило у Јужном току гасовода из Бугарске, о гасу из Русије, шушкало се да је главни кочничар за ту енергетску жилу куцавицу за Србију управо Зорана Михајловић. Па је нама драга, жељена и земља снова, земља која је 1999. године сав свој војни потенцијал покренула да нам отме суштину нашег народног трајања, Косово и Метохију, Бугарској забранила да прихвати гасовод од Русије. Онда су и сва говоркања о делатностима Зоране Михајловић минула у налету нових вести.

А потом, што је круна њене необелодањене делатности, показала се док је она, као носилац извршне власти, дакле као члан владе Србије, била одобрила и надзирала изградњу ауто-пута који се протезао кроз Срделичку клисуру. Од најдубље усредсређености и превелике бриге и ватрене посвећености том свом послу око ауто-пута, десило се да је дошло до одрона једног подужег појаса бетона који је требао да онемогући ерозију земље. И нема гласила које се није јавило да укаже на ту велику штету, на погрешно усмерену инвестицију (веома популарна реч у вокабулару Александра Вучића, а у преводу на српски укопанција), на неурачунљиви пројекат, на немар извођача… и тако даље. Е онда се, као универзални носилац улоге самога себе, појавио Александар Вучић и изговорио је: „Уклонићемо ово брдо и аутопут ће се несметано даље градити“.

Са месеца се видело да то он узима у заштиту Зорану Михајловић, да му је она преко потребна и да на њу не сме да падне ни лист брезе. А можда и пахуље, зависи од годишњег доба. И да се човек запита: зашто би он њу бранио?
У морално уређеној заједници када један члан њен, а поглавито онај који влада том заједницом, уради нешто што изазове штету, и не баш малу, онда је природно да за то непочинство треба да сноси последице – најбезазленије је оставка на месту које му је заједница поверила. Међутим, Александар Вучић, као главни глумац себе, не жели, или не усуђује се, да се одрекне услуга Зоране Михајловић. Да ли због њеног специјалног задатка, или чега другог, нек свако мисли шта хоће. Али она и даље бива лице које управља Србијом и свим житељима Србије, као и онима на привременом боравку у Србији, надам се.

Јасан и недвосмислен одговор добио сам пре неки дан на сајту „Факти“.

Појавио се текст, са упечатљивом фотографијом, који разголићава праву делатност Зоране Михајловић. Наслов гласи: „Михајловић: Србији је потребно стратешко партнерство са Сједињеним Државама“ (да занемаримо брљотину у ословљавању, а можда је Фројд у праву, јер за женско се ословљавање на овом месту по презимену каже: Михајловићева, док је за мушкарца резервисано Михајловић), а у поднаслову стоји: „Представљени резултати истраживања ‘Однос грађана Србије према САД’“. Дивота, све је на длану, чисто и јасно.

И да се лепо запитамо: коме је у Србији потребно стратешко партнерство са Америком?

И ништа мање значјано: ко, због чега и по чијем овлашћењу истражује однос грађана Србије према Америци?
У овом случају сасвим извесно Зорана Михајловић не говори о стратешком партнерству по налогу Кремља, или Пекинга, Париза, Берлина, Лондона, а још мање по налогу Сеула. Нисам склон томе да тврдим да она то ради због саме себе, због похлепе и алавости, што у неку руку, не може да се одржи без саможивости и самољубља, сасвим разумљиво. Или да је у питању тешко измерљиво страхопоштовање према Сједињеним америчким државама, а још мање да сам уверен да она у томе прозорљиво сагледава нужан и природан развитак демократије у Србији. Или да од несагледиве љубави према тековинама америчке културе жели да целу Србију преуми на амерички начин живота. Иако је само потпредседница владе. То би му онда дошло као нека мода, јер је и Александар Вучић говорио о томе да ми Срби, као заклете ленштине, лезилебовићи и лажови, треба да преузмемо немачки модел живота, а неку годину раније Светислав Басара је, са Борисем Тадићем, у складном дуету, не сећам се ко је терцирао, у заносу предметне мисли такође упућивао на преко потребну и насушну промени српске свести. Или да се Зорани Михајловић у животу, у њеном трајању међу људима, и сад указала прилика да покаже да је неко и нешто, да је фаца од капиталног значаја за Србију и свет.
Шта год било, од поменутог, осим стратешког партнертства са Америком, Михајловићева указује и на потребу отварање канцеларије за боље односе са том државом.

Чуј, канцеларију!!!Да неће можда и аквапарк уз ту канцеларију да придружи. Као да од Америке није довољан по Београду разастрт као прљав веш онај кичерско, плачевно, лажни плакат са девојчицом која грли бронзу Борислава Пекића, у одурној склуптури а ла америкен арт!

Међутим, уз прозукле и водњикаво пробране чињенице о солидним односима између Америке и Србије, у даљем тексту стоји:

„Она је додала да Србија такав документ има са Русијом, Кином, Азербејџаном, Француском, Италијом и Уједињеним Арапским Емиратима, а нема са САД“.

А затим, уз асистенцију најумнијих логичара са Филозофског факултета, следи изузетно брилијантна конклузија о нужности стратешке везе између САД и Србије:

„Нема ни једног разлога да немамо такав документ као кровни који може да нам послужи да подигнемо односе на још виши ниво“, рекла је министрака уочи представљања истраживања на тему „Однос грађана Србије према САД“.
У сеоским, руралним односима није срамота помињати године присутне жене, али овде, у урбаној средини, зарад одговора на питање из наслова, године морају да се узму у обзир.

Извесно је да Зорана Михајловић нема двадест (20) година, па можда и још, рецимо пет (5) на тих двадесет. У том случају мора да је под дејством неке чаролије, механичке, фармацеутске, опијатске, аутосугестијом, под хипнозом, јогом, или у неком постмодернистичком ритуалу, сасвим из свести одстранила 1999. годину. Па чак и да је у то време, за трајања те године, била са космонаутима у капсули која кружи око Земље, до ње би стигли гласови о томе шта се дешава у земљи Србији.

Или ако је целу ту годину, или бар од 24. марта негде у Београду провела у подруму до септембра, па јој нико ништа није рекао о томе шта се дешавало са Србијом, мора да јој је неко бар наговестио.

А ако ни то није довољно, а не мора да значи, нека оде у Врање, није далеко од оног славног брда у оној клисури, и нек бар десетак дана проведе у шетњама по оближњем брду. И када почне да јој опада коса, кожа да јој се понаша чудно, са сталном мучнином и сталним главобољама, уз тешку исцрпљеност, повремена крварења из носа и на уста, нека дође за микрофоне, пред камере, као потпредседница владе Србије, и нека почне да агитује за стратешко партнерство са Сједињеним америчким државама. Уз нужну канцеларију за унапређење свих односа између Србије и Америке, и не мора са аквапарком. И не мора да иде у Босну, односно Републику Српску да би видела учинак делатности америчке културе, на одређена места са сличним учинком са брда поред Врања, још мање да би јој било потребно да тражи снимке Питера Галбрајта на тенку са ознакама хрватске војске како улази у опустели Книн 5. августа 1995. године.

И пази те дрскости, тог безобразлука, не, није то неваспитање, то је безочност, када Зорана Михајловић каже да докуменат маде ин УСА, какав утерује у Србију, Срби имају са Русијом, Кином, Азербејџаном… Да ли је она обневидела или је на таквим висинама живота да одатле не види да је САД увелико присутна на територији Србије, наше миле отаџбине, и то не као туристистичка агенција, већ као војна база Бондстил, са најмање 6000 војске, да да је она окупатор Косова и Метохије, са својим војним слугама, зар јој није, са тих висина живота, са ташницама на рамену од неколико хиљада евра, није доступно свести да је савез са оним ко не поштује међународне уговоре исто што и савез са Алибабом и његових четрдесет хајдука, да нема тог закона и те скупштине или сената или парламента који бандитизам и њему следствене лажи могу легализовати као уобичајен ток живота…

Лаж то остаје и да је бране невидљиви амерички авиони, и немачки авиони, и енглески авиони и сваукупна пешадија и оклопне јединице њихове…

Шта још треба да се деси да би свануло сазнање, свуда и у сваком кутку Србије, да је Зорана Михајловић парадигма, или боље рећи архетип српског политичара из прве линије власти, па по томе и узор за овладавање токовима живота. Зар се не види, као на магнетној резонанци, да она Србију подмеће Америци као што макро своју проституку подмеће муштерији, са једним јединим циљем: да стекне добит и наклоност муштерије.

Зар све ово није довољно да се увиди да је Зорана Михајловић чиновница неке друге земље, мада од Србије добија плату, од наших пара, и колика је види се по њеној гардероби којом још увек и ипак не успева да изиђе из сенке оног калашњиков банкара, Млађена Динкића, а успут и оног који је са Томицом Милосављевићем, екс министром здравља, по писању Курира допринео скраћивању живота Ненада Боројевића, оптуженог за проневеру неколико милиона евра у Онколошком институту.

Па нек сада Александар Вучић тврди да је Србија суверена и независна и слободна земља. Са својим укопанцијама, тојест инвестицијама.

Срђан Воларевић / Васељенска

[table id=1 /]