Дара из Јасеновца

0
Филм "Дара из Јасеновца"; Фото: Wikipedia

Напокон, после 80. година неко се досетио да направи филм о највећем србском страдању. После документарног филма ,, Бог и Хрвати“ имамо прилику по први пут да погледамо и играни филм на тему србског страдања. Методи по којима су Срби страдали ушли су у анале, и нико никада није и засигурно неће доживети зло таквог типа. Да ли су сви методи по којима су Срби убијани, наведени, остаје непознаница, али после дуже времена у свету се може чути о србским жртвама. До сада, током ревизије историје, где је масовно долазило до злоупотребе жртва, некако само Срби нису умели да истакну своја страдања. Сви непријатељи са којима смо водили ратове, као и народи са којима нисмо имали превише додирних тачака, а у одређено време су претрпели страдање, потрудили су се да на све могуће начине то презентују широј јавности. Тако да данас можемо да се упознамо путем публикација и видео снимака у све врсте грозота које је један народ доживео, осим о Србима. Некако индоленција која нас краси је посебно погодовала нашим непријатељима да су често одлазили корак даље да србске жртве представљају као своје, што је био случај везан за први светски рат.

Што се конкретно Јасеновавца тиче, и дешавањима везаних за њега суочавамо се са многим парадоксима, поготово ако се узме за поређење јеврејске жртве током другог светског рата. Јевреји су изузетно систематично, пописали и евидентирали скоро сваку своју жртву, као и метод како је убијена. Вредно је истаћи да се ту ради о броју, по њиховим изворима, око 7. милиона. Што се Срба тиче, све што знамо о Јасеновцу знамо на основу неколицине преживелих логораша, који су пуком случајношћу преживели пробој на крају самог рата. И наравно незаобилазни извештаји италијанских официра који су саблажњени услед страхота којима су присуствовали гледали да спасу што већи број Срба, и немачких официра , који како су познати по својој педантности покушали да заведу све што су тада имали прилике да виде. Истраживања која су спровели професор др. Србољуб Живановић и професор Смиља Аврамов котирани су као изузетно непријатељски по самоуправним систем, и нису имали право на публикацију. У периоду Титове Југославије, свака врста истицања геноцида над србским живљем тумачен је као реакционаран, самим тим свака иницијатива секла се у корену. Ако питате некога од припадника старије генерације, шта су учили у школама током своје младости, у глас ће сви да Вам кажу, успехе партизанског покрета, и злочиначко деловање четника и добровољаца.



Нигде, или само у фрагментима, могло је да се чује о геноциду над Србима, али наравно, то би аутоматски било протумачено као набијање кривице народима који су у томе учествовали. Ту се сада постављају следећа питања, Како је могуће да нико од Срба се никада није запитао зашто партизани, ако су већ борци против окупатора, нису покушали да ослободе Јасеновац, притом је околина позната као јако партизанско упориште? Следеће, такође интересантно питање, а тиче се наше кратке памети, како је могуће да нико није видео, а и ни приметио да је од 1944. године па до краја рата, већину партизанског покрета чине амнестиране усташе? У партизанском покрету било је доста Срба који су некога изгубили у логорима и јамама, да они нису у том чину видели напад на лични интегритет, већ су још фанатичније гледали у Србији круцијалног непријатеља којег треба уништити. Већина актера немилих догађаја, променили су униформу и наставили своје деловање без икаквих проблема. Наравно за своју ревносну делатност награђени су одликовањима, привилегијама и кућама на Дедињу. То је парадокс са којим си ниједан народ никада није сусрео. Чак је и то мало, па смо решили да идемо корак даље, да славимо 20.октобар дан ослобођења Београда, где су совјетски силоватељи и партизански башибозук ослобађали Србију од Срба.

То су неке ствари које су везане за тај период, данас је однос мање више сличан. Поврх свежих рана, из отаџбинских ратова од 1991-1999. које су само континуитет немилих догађаја из прошлости, однос према жртвама се нимало није променио. Култ ,, непоштовања предака“ настављен је несмањеном жестином, само је методологија промењена. Србима се ставља на терет почетак ратних сукоба, па је из тог разлога свака жртва са србске стране уствари колатерална штета која се ето задесила у погрешно време, на погрешном месту, србском кривицом. Са друге стране, пружа се пун легитимитет жртвама са непријатељске стране, где се већина политичара и припадника лажне елите просто утркује патетичним испадима да окаје неке имагинарне грехове. Под тим се подразумева, донације општини Сребреница и финансијска помоћ жртвама, скупштинска резолуција о геноциду и клечање пред споменицима, где се у стилу Вилија Бранта тражи опрост и врши нека врста окајања туђих грехова. Јасно је да то раде потомци оних који су 1944. јашући попове ушли у Србију, и да док они држе полуге власти и институција однос према страдању се неће променити.

Када се томе придода мањак интересовања код народа, који не жели ништа да научи о себи, долази се до закључка да смо ми апсолутно болесно друштво. Радити свесно и тенденциозно у корист својих непријатеља може само луд човек. Користити устаљену методологија рада која не доноси никакву корист, а са друге стране очекивати да она допринесе некаквом бољитку сигурно не ради неко ко поседује здрав разум. Разуме се, да су Срби убијани у појам деценијама, да им је наметнут осећај кривице за креирање некакве ,, Велике Србије“ и некаквих геноцида, то је концепт обрнуте психологије која се стандардно користи у пракси. Али зашто ићи даље и давати легитимитет наметнутим флоскулама просто је необјашњиво.



У контексту ратних дешавања, и свега онога кроз шта смо прошли најлакше што можемо да урадимо је да применимо методе који су радили народи који су прошли кроз слична дешавања.

1. Формирање Меморијалног центра чији примарни циљ треба да буде прикупљање, систематизација, публикација и презентација жртава од 1800. године па до данас.

2. Развијање осећаја свести и савести код млађих генерација у периоду њиховог школовања, а тиче се жртава које се поднеле претходне генерације.

3. Наравно, већи уплив државних институција, како би целокупна делатност добила на апсолутном значају.
Све ово је могуће имплементирати у случају ако се србски народ консолидује ментално и духовно. Ако се настави тенденција које смо сви сведоци, дочекаћемо да млађе генерације уче како су Јасеновац, Силос или Лора у ствари били с центри у којима се вршила културно-просветна делатност,играло,певало и дружило. Где су млађе генерације у слободно време са задовољством одлазиле на игранке и дружења.

Хоћемо ли да у будућности долазе екскурзије у резервате да им водич показује преостале Србе и да им прича о слави некада великог народа, или да се издигнемо из чамотиње у којој се налазимо, пронађемо унутрашњу снагу и изборимо се са свим недостацима који нас окружују.

Све је на нама.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.