Александар Павић: Како је Инцко ујединио Србе

Оправдано су се побунили сви битни српски политички представници због беспризорног писма које је Валентин Инцко упутио – не случајно на Савиндан – председнику Народне скупштине Републике Српске, ултимативно тражећи одузимање повеља с одликовањима „додељеним осуђеним ратним злочинцима“ Радовану Караџићу, Момчилу Крајишнику и Биљани Плавшић.

Реакције су показале завидно српско јединство – да Инцко „интензивно и сваким даном уноси немир међу грађане БиХ” (Жунић из СНСД), да „Народна скупштина наравно то неће прихватити што он тражи” (Шаровић, СДС), да Инцков чин представља „покушај оправдања боравка у овој земљи” (Бореновић, ПДП), да „Инцкова изјава о наводној колективној кривици Срба показује лошу намјеру према Републици Српској и посебно вријеђа породице које су изгубиле најмилије” (Жељка Цвијановић), и да представља „осветнички чин Инцка који из неког разлога сматра да може заплашити Србе” (Милорад Додик).

Можда би Инцко могао мало чешће овако да наступа…

Али, не морамо да бринемо. Хоће. И не само због горе-наведених разлога.

Нужне фикције

Инцко је једноставно производ и корозивни симбол једног превазиђеног поретка који се грчевито бори да сачува своју релевантност. Он је анахронизам једнополарног историјског момента који је наступио после пада Берлинског зида и почео да губи снагу већ неких двадесетак година касније. Као, уосталом, и садашња Босна и Херцеговина.

„Немогућој држави” БиХ су потребне фикције да би се како-тако одржала у животу. А кључна њена фикција је да је настала као симбол одбране од ”српске агресије” коју су предводили, разуме се, српски ”ратни злочинци”. На тој лажи се првенствено темељи њен легитимитет, а Инцко је само високи, највиши представник те лажи.

И он се врло лепо уклопио у тај посао, који се, уз то, још и добро плаћа. Не баш као слични послови у Холивуду, којем послови попут његовог много више приличе, али довољно добро да буде привлачан.

Али, заиста, на страну Инцко – шта би радила та тзв. међународна заједница, коју он наводно представља (а заправо је то само њен западни део), да није те фикције, чији је Инцко високи представник?

Како би се вештачка творевина БиХ могла држати на окупу када би се говорила права истина о њој – да је она резултат нелегалне, крваве сецесије од једне међународно признате државе? И то сецесије коју су покренули они који су одбили све понуђене мировне планове, уз нескривену подршку победника Хладног рата који су се крили иза сада већ одавно проваљених флоскула о „демократији” и „људским правима”, уз помоћ селективног тумачења јасних одредби међународног права – али и муџахединских главосеча.

Ако српски лидери који су стварали Републику Српску нису „ратни злочинци”, онда за Инцком нема потребе, као ни за неоколонијалном институцијом високог представника, ни за сталним захтевима за централизацијом Босне и Херцеговине и обесмишљавањем ентитета који је сачињавају.

Најгоре што свет нуди

Насупрот изврнутој стварности чији је Инцко заштитник, српски „ратни злочинци” су заправо они који су, стајући у одбрану сопственог народа од опасности новог, истинског геноцида, стали и на пут новом покушају покоравања наших простора. Етикету су им залепили и лепе исти они који су лагали о Садамовом „оружју за масовно уништење”, чудовишта која су сматрала да „вреди” убити пола милиона ирачке деце, злочинци који су уништили Либију и ликовали над призорима Гадафијевог суровог убиства, творци и савезници ИСИС-а у Сирији, али и њихови сарајевски симпатизери. Укратко, оно најгоре што садашњи свет нуди.

„Држ’те лопова” је тактика која никад не застарева. Као ни чувена Орвелова формула: Ко контролише прошлост, контролише будућност. Ко контролише садашњост, контролише прошлост.

Садашњост нашег времена се покушава контролисати тзв. наративима – „званичним верзијама” стварности око којих су се договорили водећи центри неоколонијалне моћи, а које затим настоје да наметну и усаде у свест што шире јавности путем мас-медија и контролисаних „судова” – попут нпр. Хашког – чији је главни задатак да те наративе кодификују и учине их перманентним, „безалтернативним”.

Они су та фигуративна, опет орвеловска, „чизма која гази људско лице” у замишљеним тоталитарним утопијама разних „нових светских поредака”.

Али ти наративи представљају и средство за (пре)обликовање и инструментализацију прошлости. У том смислу је ова и оваква Босна и Херцеговина у исто време и „немогућа” и тоталитарна. Немогућа јер се без тоталитарне спољне контроле не може одржати. Њен неодрживи парадокс је што је она створена у име „слободе” и ”демократије”, а може се сачувати само у њиховом бруталном сузбијању, чији би главни извршитељ формално требало да буде управо Инцко. Он је, у том смислу, својеврсна корона пре короне.

Једина делотворна вакцина против њега и онога што он представља је – истина. Односно непристајање на одвратну клевету и лаж коју он, ево и сад, упорно настоји да нам наметне као хипотеку (лажне) прошлости која би, у последњим трзајима умирућег поретка, да перманентно обликује и одређује нашу будућност.

Срећом, изгледа да су српски политички представници сложни у решености да тако нешто не дозволе. А у томе ће несумњиво имати и подршку народа, са обе стране Дрине.

[table id=1 /]

Александар Павић / Нови стандард