Пољска 1920: антибољшевичка тврђава

0

Пољска држава је укинута 1795. године, после треће поделе њених териоторија између Пруске, Аустрије и Русије. У Првом светском рату, Немачка и Аустро-Угарска су од теориторија заузетих од Русије, 1916. године створиле Пољско Краљевство као своју марионетску државу. После капитулације Централних сила, 1918. године, Пољска постаје независна. Трочлано краљевско намесништво у Варшави даје оставку и проглашава се република (Друга пољска република). На њеном челу је био бивши командант пољских легиона у аустро-угарској армији, генерал Јозеф Пилсудски.

Силе Антанте су на Версајској мировној конференцији (1919) прихватиле нову државу. Ипак, предлози Пилсудског за поделу Русије на више делова нису прихваћени на Западу, као ни његов план за стварање „Међуморја“, савеза држава између Балтика и Јадрана, који био као санитарни кордон одвајао Немачку од бољшевичке Русије. Пољска је свакако желела да се освети Русима за три поделе Пољске 1772., 1773. и 1795. године и да се осигура од евентуалног руско-немачког савеза који је за њу значио смрт.




Источно од Пољске, појавиле су се три украјинске државе: Западно-Украјинска Народна република (ЗОУНР), настала на територијама које је некада држала Аустро-Угарска; нешто источније се формирала Украјинска нар. република (УНР), а појавила се и УССР, тј. совјетска Украјина коју је подупирала бољшевичка Москва. Власт међу Украјинцима је дограбио националиста Симон Петљура, који је око себе имао 15.000 наоружаних људи. Он је априла 1919. године потписао уговор о савезништву са Пољском, не би ли се одбранио од руских бољшевика. Зарад заштите од Русије, Петљура се одрекао свих украјинских територија иза реке Збруч. На простору данашње Украјине било је 3,5 милиона Пољака. Пољака је највише било око града Лавова и у долини Јужног Буга (Холмшћина).

Руски бољшевици нису могли да се усредсреде на рат са Пољском и Украјином све до почетка 1920. године, када су поразили Белу армију у европском делу Русије (Дењикинове трупе) и у азијском делу (Колчак). Када су уништили две највеће фракције Беле армије, бољшевици су започели са „извозом“ револуције.

План бољшевика је био да запале што већи простор Европе, како би направили погодно тло за социјалистичку револуцију и успостављање диктатуре пролетаријата. Бољшевичке револуције су већ захватиле Немачку и Мађарску 1919. године. Иако су ти преврати брзо угушени, црвени баук је и даље кружио Европом. Из Москве је пристизала обилата финансијска помоћ комунистима широм источне, средње и јужне Европе. У новоформирану Краљевину СХС су се слиле огромне количине новца и злата као подршка КПЈ на изборима, али и разним превратничким ћелијама које су деловале иза завесе. Свој велики успех на изборима 1920. године КПЈ не дугује само савезништву пробугарских и албанских сепаратиста, већ и великој финансијској инјекцији из Москве. Обзнана коју је донела влада Краљевине СХС против комуниста се не може посматрати ван контеста ширих догађаја у Европи тога доба. Бољшевици су припремали велику револуцију од Балтика до Јадрана, а најбитнија станица на њиховом путу у срце Европе је била Пољска.




Строга војничка влада Јозефа Пилсудског је у циљу борбе против унутрашњег непријатеља доносила разне антикомунистичке прописе. Оснивали су се логори за комунисте. Како је највећи број припадника пољске комунистичке партије био јеврејског порекла, поједини ултралевичарски историчари на Западу, сматрају да је историја конц-логора за Јевреје заправо започела у Пољској за време њеног рата са бољшевичком Русијом 1920.

Пољска је била угрожена од стране бољшевика и споља и изнутра. Статични Украјинци су лако прихватили власт руских бољшевика. То ће их касније скупо коштати, јер ће неколико милиона Украјинаца страдати од црвеног терора и голодомора. Пољске трупе маја 1920. године напштају Кијев, гоњене од стране бољшевика. Пилсудски силама Антанте шаље свог председника владе Грабовског, не би ли издејствовао војну и матерајлну помоћ. Нажалост, Грабовски је хладно дочекан. Током лета 1920, бољшевици су потисли Пољаке до данашње пољско-белоруске и пољско-украјинске границе. Тада је британски министар спољних послова лорд Керсон предложио да се ту повуче источна пољска граница (Керсонова линија), чиме су западни савезници заправо стали на страну бољшевика, оспоравајући Пољској територије на које је имала историјско, али и национално право.

Важно је напоменути су у време највеће бољшевичке офанзиве, заказан референдум за Источну Пруску, где су житељи били дужни да се определе да ли ће остати у Немачкој или се придружити Пољској. Иако је Пољска захтевала да се референдум одложи, силе Антанте су то одбиле и тако омогућиле немачким властима да изманипулишу резултатима.
Августа месеца у париској и лондонској штампи се повела права антипољска кампања у којој су предњачили француски социјалисти и енглески лабуристи. Пољаци су проглашени за агресоре и оптуживани за антисемитизам. Енглеска Лабуристичка партија је чак запретила штрајком у фабрикама уколико Велика Британија упути војну и материјалну помоћ. Међународна конференција синдиката у Амстердаму је позвала на увођење санкција Пољској за увоз муниције. Чехословачка и Немачка су забраниле транзит војне помоћи Пољској преко својих територија. Иако није било санкција на Западу, забележене су многе саботаже које су отежале испоруку купљене муниције.

Сједињене Државе нису ни биле заинтересоване за Пољску. Једино што је у Пољску стигло из Америке, била је комисија која је испитивала наводне злочине према Јеврејима. У Немачкој, у којој је тек угушена социјалистичка револуција, штампа је предвиђала да ће после слома Пољске, Црвена армија са немачком војском кренути заједно на Француску. У Црвеној армији, која је тада покренула 700.000 војника на Пољску, било је чак 80.000 Немаца. Важно ја напоменути да је Црвена армија коју је створио Лав Бронштајн-Троцки 1918. године заправо била интернационална војска, састављена од ратних заробљеника других националности, руских националних мањина и страних добовољаца. Етнички Руси су у њој сачињавали мањину. Армија је финансирана уз помоћ великих количина новца које је Троцки добио од америчких милионера, акционара Федералних резерви (Троцки је велики део Првог светског рата провео у САД).




Увидевши да ће после пољске катастрофе доћи до нове Париске комуне, француска влада је упутила војну помоћ Варшави. Стигле су помоћне трупе, у којима се налазио и будући председник Француске Шарл де Гол. Због својих антилевичарских и конзервативних ставова, као и због учешћа у овом рату против бољшевика, напредовање у служби и политичка каријера де Гола биће успорени. Пољска ће касније Шарла де Гола одликовати орденом Virtuti Militari (Овај орден пољска емигрантска влада ће доделити и генералу Дражи Михаиловићу 1943. због борбе против комуниста и Немаца).
Бољшевици су већ средином августа били пред Варшавом. Напад је водио млади генерал Михаил Тухачевски (кога ће Стаљин погубити 1937. године као троцкисту). Троцки и Лењин су учествовали у овом војном походу, који је по њиховој замисли требало да заврши негде на Западу Европе. На насловној страни „Правде“ истакнуте пароле „На Запад“ и „Преко леша беле Пољске води пут ка светском пожару!“

Несигурни Тухачевски је испред себе имао искусне пољске генерале из бивше Аустро-Угарске, какви су били Јозеф Халер, Ридз-Смигли и Владислав Сикорски (председник пољске емигранстке владе у Другом светском рату, кога ће ликвидирати Британци јер се противио предаји Пољске Совјетима). Чак је и председник Пилсудски предузео директну команду над једном групом армија.

После тешких борби на Висли („Чудо на Висли“) Пољаци су одбранили Варшаву. Кључни тријумф је извојевао генерал Сикорски који је извршио противудар на реци Вкри (Wkra). Уследиле су борбе код града Замошћа и села Комарова, где су Пољаци потукли дезорјентисане бољшевике. Битка код Комарова је последња права коњичка битка у историји ратовања. После победе на реци Њемен, Пољаци прелазе Керсонову линију и заузимају области које данас припадају Белорусији и Украјини.

Мир је потписан марта 1921. године у Риги, престоници Летоније. Пољска граница је померена далеко на исток од Керсонове линије и залазила је дубоко у Белорусију и Украјину. Ипак, Пољаци су сматрали да им по историјском праву припадају цела Белорусија и Украјина, па нису били задовољни исходом рата. Такође, територије кроз које је прошла Црвена армија су биле опљачкане и посуте десетинама хиљада лешева пољских и украјинских цивила. Исходом рата није било задовољно ни бољшевичко руководство (Лењин и Троцки), које је било спречено у намери да успостави диктатуру пролетаријата у читавој Европи.




„Чудо на Висли“ успорило је ширење бољшевизма у Европи. Отворено непријатељство према Пољацима у јавном мњењу Британије, Француске, земаља Бенелукса и Немачке потврдило је да је духовно исходиште комунизма на Западу.

Напредовање Црвене армије није изазвало никакву русофобију на Западу, која је постојала деценијама раније. Лењин и Троцки се и данас у интелектуалним круговима на Западу сматрају истинским демократама, док је Стаљин само намргођени бркајлија који је покварио њихове човекољубиве планове. Поред тог пробољшевичког приступа, постојала је и хладна равнодушност, која је била гора од симпатисања црвених. Винстон Черчил је борбе које су водиле грађанске владе источне Европе против бољшевика назвао „ратовима пигмеја“. Али далеко од тога да су то били безначајни ратови. Јака бољшевичка пропаганда посејала је семе раздора у многим земљама. Основе за грађански рат у Југославији постављене су још те бурне 1920. године. Тада је КПЈ на изборима постала трећа партија по снази, иза демократа и радикала. Уместо да започне парламентарну борбу, КПЈ креће са терористичким активностима, као претходница Црвене армије. Победа Пољака на Висли је за две деценије одложила крвопролиће које је бољшевичка Русија планирала у Краљевини СХС/Југославији. Крхке грађанске државе нису имале изгледа за опстанак након још једног светског рата у коме ће Совјети, који су побили више невиних људи од нациста, имати важну улогу. И да се не заборави, на почетку следећег светског рата, Немачка и СССР су поделиле Пољску 1939. године на основу пакта Рибентроп-Молотов.

аутор: Душан Јевтић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.