Сећања на агресију НАТО-а – муке цивила и херојство војника

Такву разорну моћ пројектила нисам видео. Експлозија у погођеној приштинској пошти избацила је из зграде тело портира Радована Алексића неколико десетина метара на улицу. Бомба је пала у канцеларију Лантане Јовановић, исекла је просторију на пола, а жена је остала скоро неповређена, док је мушкарац који је радио с њом за другим столом претворен у прах и пепео. Услед детонације део бетонске зграде поште се одломио и погодио стан у поткровљу четвороспратнице у суседној Улици ЈНА, где је живела породица Кеча. Бомба која је промашила циљ збрисала је куће породица Гаши и Денда. Дениза (три), Реа (седам) и Деа (девет) Гаши раскомадане су заједно с оцем Месутом (40) и мајком Адрианом (33).

Овако се бомбардовања Приштине 7. априла 1999. године, у јеку агресије НАТО-а на СРЈ, сећа пензионисани заставник Добрица Стојановић. Његова сећања и много других забележио је новинар Драган Вујичић и сабрао у књизи „Зрно рата”, коју је објавио Медија центар „Одбрана”. Репортер „Вечерњих новости” извештавао је с ратишта бивше Југославије, а две деценије после агресије НАТО-а почео је да при купља сећања актера тог догађаја, посебно војника.

– Остао им је осећај части да су учествовали у одбрани Србије, свесни су да су били привилеговани да буду у историји, у рату у коме се бранила земља. У тим догађајима сам учествовао пером, осећам се привилегованим јер сам све то видео и што сам ове јунаке упознао још 1998. и 1999. године. Зрно рата је њихово и моје зрно те части – каже за „Политику” Вујичић.

Тежиште агресије НАТО-а било је на Косову и Метохији. Борбе на граници с Албанијом, на Кошарама и Паштрику дуго су прећуткиване, као да се наше друштво стидело учесника рата. Неки догађаји као да полако падају у колективни заборав, као бомбардовање гробља у Приштини. Вујичић подсећа на овај догађај кроз болне успомене Симониде Максимовић и њеног оца Душка Максимовића. Пројектил НАТО-а уништио је 27. априла 1999. године, између осталих, и гроб Сунчице Максимовић, Симонидине мајке и Душкове супруге. Симонида је тада имала 11 година и написала је писмо Војсци Југославије, тачније команди Приштинског корпуса, које је касније објављено.

– Сада плачем много више него кад ми је мама умрла. Сада не знам где су моја мама и мој деда. На гробљу их нема. Тамо је само огромна рупа. Бака каже да је моја мама на небу. Бојим се да је тамо не нађу зли људи у авионима и поново убију. Зато вам пишем ово писмо. Не дајте да ми поново убију мртву маму. Отерајте их с мог неба изнад Приштине – написала је тада Симонида.

Посмртни остаци покојника чије је гробове погодио НАТО сахрањени су у заједничку гробницу.

А те непријатељске авионе су током целог рата „терали” припадници противваздухопловне одбране (ПВО). Оборени су „невидљиви” Ф-117А и Ф-16, било је још погођених авиона и оборених беспилотних летелица и разних пројектила. На тим задацима био је ангажован подофицир Саша Митић, који је био у јединици која је штитила ваздушни простор на подручју Урошевца.

– Почетком априла оборио сам беспилотну летелицу „хантер” и за то сам добио чин потпоручника – каже Митић.

Сећа се и када је „прага”, легендарни противавионски топ, оштетила амерички јуришни авион А-10, злогласан по уранијумској муницији коју је расипао по Космету, али и шире.

У књизи се наводи и широј јавности непознат податак о обарању беспилотне летелице непосредно по окончању сукоба, када је Кфор улазио на Космет, а војска, полиција и огроман број Срба напуштали покрајину.

– Последњег „предатора” оборили смо око поднева 12. јуна. Нама нико није јавио да је примирје, или се ми нисмо трудили да будемо у току – рекао је Митић.

Једна од најупечатљивијих прича је она чији су јунаци Ерне и Петар Варњу из Каменице код Новог Сада. Петар је био редовни војник на положају изнад Ђаковице, а његов отац је на своју руку пошао да га обиђе. До Призрена је путовао ауто-стопом два дана, преко разрушених комуникација. Полицајци су га повезли даље, према Ђаковици, успут су их задесила три ваздушна напада, при чему је један био познати случај страдања албанских избеглица чију колону је погодио НАТО. На крају је стигао до сина Петра и провео једно време с војском на положају. Вратио се у Нови Сад и прошао Жежељевим мостом само сат времена пре него што је срушен у бомбардовању.

Дарко Ђорђевић, снајпериста 72. специјалне бригаде, прекаљени ратник, имао би шта да исприча, али не жели да говори о акцијама у којима је учествовао. Његов лик јавности је познат по фотографији Ројтерса, профилном портрету на коме му је лице премазано маскирним бојама у којима је и марама којом је обавио главу. Ова слика подсећа на фотографију Драгутина Матића, славног српског осматрача из Првог светског рата, касније познатог као Око соколово.

– Сем супруге и мојих сабораца из 72. специјалне бригаде, нико није знао ко се крије иза фотографије српског специјалца на КиМ из априла 1999. године. Догодило се да мој пријатељ с породицом дође у посету и донесе слику уз коментар: „Гледај како моћно изгледа фотка нашег војника” – сећа се Ђорђевић, чија фотографија, укомпонована с ликом Драгутина Матића, краси насловну страну књиге повезујући српске ратнике с почетка и с краја 20. века.

[table id=1 /]

Милан Галовић / Политика