Насловна Србија Лични став или губитак савести

Лични став или губитак савести

0
Срђан Воларевић (Извор: srpskiodgovor.rs)

Одскора, и све чешће са разних страна, у име „слободе мишљења“ може се чути како се овај или онај позива на „лични став“. Будући да то долази од веома виђених, у приличној мери угледних, али и ништа мање важних личности, реч је, по свој прилици, о појави која је много, много више од моде. Дакле, ту нема места никаквом говору о реторској поштапалици, или успутном додавању украса у казивању, а још мање да је у питању омашка у говору, при обраћању јавности или саговорницима. Јер тај израз долази од веома, веома трезвених, веома разложних и још више, веома, веома одговорних лица.

Најмаркантније у помињању ове речи дошло је од неких академика Српске академије наука и уметности, при одбрани личности свог председника исте установе, пред јавношћу Србије. Нешто пре тога председник је гласно и разговетно поручио Србима и осталим житељима Србије да више не рачунају на Косово и Метохију као на своју земљу. (Саблажњава ме цитирање као и помињање имена председника.) Затим је уследио протест испред зграде САНУ, а онда нам је стигла и та већ чувена реч: „лични став“!

Треба рећи да је председник само поновио већ речено пре неку годину, у терцету са још два веома, веома угледна и веома, веома уважена и у народу изузетно слављена академика.




И то оглашавање фразе „лични став“ зазвонило је као звона на саборном храму наше Српске православне цркве у Београду. Јер, молићу лепо, ако тај ауторитет каже да председник износи „лични став“, шта ми ту имамо да се петљамо и пртљамо око председникове личности. Такву светињу не смемо ни мрко погледати, а још мање јој нешто упутити. И ко нама то даје за право да улазимо у расправе са лицем на том и том положају, са том и том ауром која га држи на том месту. У најмању руку да је председнику у његовом председниковању све допуштено!

Не бих да помињем оне друге кориснике ове аксиоме, максиме, а сад већ законитости у речи „лични став“, дакле, није то неки отпали изузетак, већ један свеукупан израз духа времена у коме данас трајемо. То је један баритонски глас из најмрачнијих дубина духа времена.

О чему је ту реч?

Хајде, погледајмо то на примеру возача Градског саобраћајног предузећа у Београду, на линији, рецимо, 88 – што је моја омиљена линија. Син Пере Пешака, познатог још из времена када је на киосцима по Београду могао да се пронађе угледни лист „Јеж“, дакле син, Ђока Пешак, веома је уважен и поштован у данашњем Градском саобраћајном. Он са полазне станице увек полази тачно, у првим секундама задатог минута реда вожње, као што и на последњу станицу увек стиже тачно на време, без обзира на временске услове, саобраћајне препреке, и неке изванредне околности. Никад није узимао боловање, нити је избегавао дежурства за време празника. Његов аутобус је најчистији, у њему никад није било џепароша, мигранти су мањи од бубице од страхопоштовања према домаћину, а пијанци ретко преспавају своју станицу, нити има појава да се силеџије обрачунавају или малтретирају путнике. Аутобус му никад није имао квар, а по њему споља нису налепљене рекламе, да путници тешко могу да разазнају куда се возе, као на другим аутобусима који тако личе на китњасте мртвачке сандуке. Једном, међутим, рекло би се у рутинској вожњи, од станице (мада је неки градитељ новоговора у српском језику сместио женски глас у израз „стајалиште“ у аутобуски аутомат за поништавање карте – ја остајем при доброј старој речи: станица), дакле, од станице Сајмиште, баш када се осамдесет осмица одваја од правца према центру Београда, и петљом се пење према мосту Газела, за Нови Београд, за станицу Сава центар, Ђока Пешак је отворио последња врата, јер је имао утисак да је у аутобусу загушљиво. Па да се аутобус мало проветри. Тада је из аутобуса испао један путник, пао на банкину, а одатле се откотрљао под ауто који је ишао иза аутобуса, и путника прегазио на мртво.




Ђока Пешак то није видео, наставио је вожњу, од станице до станице, скроз до последње, уједно и почетне. Тамо га је дочекао диспечер, позвао га и питао: „Ђоко, јавили су ми шта си урадио. Шта ти би да отвараш врата, ти си савестан возач, пример за све, и не само пример, ти си узор, а посебно у данашња времена кад нам возачи одлазе у Немачку. И скроман си, да је то за уџбенике. И шта ти би, ајде, реци ми поштено, шта ти би да отвориш врата, и на тој кривини“. Ђока Пешак му је хладнокрвно одговорио: „Као возач Градског саобраћајног ја сам изразио мој лични став“!

Мисаоно, и на сваки други начин, ово што је рекао Ђока Пешак, не може се сматрати казивањем неурачунљивог човека. Веома је смислено и веома целисходно. И што је најважније, није никакав изговор, или тражење оправдања.

Не као Адам када се пред Богом изговарао да га је Ева наговорила, а она да је њу змија завела. Дакле Адам је праотац свих изговора, архетип, модерно речено. За разлику од Ђоке Пешака који се није правдао, већ је рекао „то је мој лични став“.

Као са шофером Градског саобраћајног у Београду, можемо пронаћи пример „личног става“ у свим људским делатностима у друштву, од школства, здравства, па све до цивилних и војних пилота. Вероватно најупечатљивије заступање „личног става“ доноси Филозофски факултет, Београдског универзитета, на групи за историју. На дотичној групи постоји неколико професора чија делатност излази из оквира њихове професије, као и духовне целовитости и факултета и универзитета. Исту ствар имамо и на Факултету политичких наука, као и на Факултету драмских уметности.

При том нико из тих средина, по свом делању, и не мора да се изрази у учевном позивању на законитост „личног става“, јер се некако подразумева да је то атрибут слободног мишљења. Уосталом, тај „лични став“, као омиљено копиле демократије а најомиљеније чедо либерализма, у духу изнедрио је то да мањина, мерена у промилима, огромној већини, уједно и носиоцу свих животних токова, наметне свој поглед на људско трајање, поново у име слободе, као темељно животно опредељење, мада тај поглед води у ћорсокак живота. А то се дешава уз пуну полицијску, војну, судску, скупштинску тојест властодржачку заштиту – као у случају са педерастијом, на пример.

Али то је само обланда, док се у дубинама нашег духа времена крије нешто још страшније. Па погледајмо то на примеру Српске академије наука и уметности и њеног председника са његовим „личним ставом“, како су га бранили неки академици.




Председник Српске академије наука и уметности, од тренутка када је прихватио именовање и примио дужности које следују тој установи, он је онај који је и представља. И шта год да говори, или чини, све то спада у чин САНУ. Не да је он по сатници дневног радног времена обавезан да врши функцију председника – јер није металостругар, или продавац, или кројач, директор фабрике пегли, па да за своју делатност одговара само у оквирима свог радног времена. Као онај који као председник представља САНУ, он је дужан да свуда и на сваком месту изражава достојање, што ја разумевам као духовни интегритет, или духовну целину те установе. По духу сродно томе је војничка заклетва, или Хипократова заклетва, или рукополагање у ђакона, или хиротонија владике, или заклетва судије врховно суда… чиме се образлаже, описује и брани част те делатности и лица које заступа оно што та делатност налаже. Најлепши и најцеловитији пример за установљавање достојања имамо при хиротонији, када се тек уведеном игуману, или монаху, у чин владике, од множине присутних владика и патријарха трипут каже, врло гласно, да се чује до неба: аксиос, што се разумева као достојан, или да буде достојан.

Изврдавање и извргавање и блату и руглу свог достојања имамо на примеру оног несретног генерала, или шта ли већ беше по чину, када је хрватским сецесионистичким снагама предао и касарну и комплетно наоружање – па је већи део јавности у Србији то прогласио за јуначко дело. А шта да радимо са његовом заклетвом, са тиме што је издао, што је пљунуо на своју част. Јер част баштини достојање и ништа друго осим достојања.

Будући да данашњи дух времена с презиром се односи према части, мораћу то овако да кажем: када керамичар у нашем купатилу облепи плочице по зиду и поду, и после две или три недеље оне почну да отпадају, природно је да тај керамичар одговара за лоше урађен посао. Да ли тако што поново лепи и то нове плочице, или на неки други начин, али он и даље остаје керамичар. Али када председник САНУ пљуне на част, тојест на духовну целовитост своје установе и, сагласно томе, на свој духовни интегритет, тај белег остаје заувек на тој установи, а и на председнику, ако га ко и запамти. И зашто би памтили наказност?




Председник је искорачио из оквира свог достојања, тиме га се и одрекао, јер је истакао своју личност кроз „лични став“, како се и одрекао свог председниковања. Будући да је САНУ искористио за „лични став“, јер није та установа саздана и утемељена због њега, већ због онога што надилази и њега и његов век и чему је он дужан да служи. Он је показао изузетно висок ниво самољубља, или саможивости, на модеран начин речено: егоцентризма, што руку под руку иде са славољубљем. Јер је, што кажу неке његове колеге академици, огласио свој „лични став“.

Да има части председник би поднео оставку у чему би, у име части, и она двојица из терцета повукли се из САНУ. Ту није реч о апанажама и парама из нашег буџета Србије, јер чашћу се не тргује. Просто речено: онај ко је частан, он то и доказује својим делањем међу људима. А ко није, он ће пронаћи хиљаду и један изговор да докаже да је частан.

Али то није све из мисаоне корпе која се зове „лични став“.

Погледајмо пример војника војске Србије. Ајде што му је свакидашња униформа усаглашена са униформама туђих војски, али што на прсима војник има плочицу са својим презименом. И шта нам казује та плочица (осим да су Американци успели да нам и то натуре, захваљујући нашим бескичменим властима)? Казује нам да је пред нама, рецимо, војник Ђокић, дакле припадник војске Србије. (Ту ствар са плочицом има и полиција и жандармерија али и комунална полиција.) При обављању свог задатка, јер војник је по заклетви на служењу, не војног рока, већ служењу Србији, Србима и свима који живе у Србији, по плочици ми увиђамо да задатак не извршава војска, као један целовит и недељив организам, без обзира на род војске, већ војник Ђокић. И свака његова војна делатност своди се на његову личност, тојест на „лични став“, јер он не представља војску, већ себе. Иако је извор и услов његове војне делатности војска, иако је његово достојање, и част, управо у војси као целовитом и недељивом организму, јер му та целина даје сврху и смисао, при чему је заклетва најјаче везивно ткиво. Онај ко је служио војску веома добро ово зна, као што му није ни непознат појам субординације, као кичме духа јединствености војске. Плочица просто издваја војника из његове заветне целине, војске, наслеђа у свим војницима који су икад ратовали за Србе и српске земље од, рецимо, Маричке и Косовске битке па до Паштрика и Кошара. По томе војника са плочицом у повеликом кораку води га у хорду, руљу, банду – где сваки појединац, лишен духа заједништва и целине на којој се гради трајање, бива сам за себе, па да се не чудимо када се појави ратни злочин. Војник без части је већ на путу ратног злочина. Није узалуд Господ наш Исус Христос рекао: Где се двоје нађу у име моје и ја ћу бити међу њима.

Другим речима речено, онај ко се лишава сопственог достојања, какво год да је и у чему год да је, има сасвим поремећен осећај свести, у неку руку то је равно губитку словесности. Основни темељ свести, или самосвести, находи се у части, а онај ко је без части, исто као и да је и одлучен од људи. За Србе од пре две или три генерације ово што ја овде казујем било би исто што и оно, како се говорило око мене у мом детињству, „лупетање као Максим по дивизији“. Верујем, заправо желим да верујем, да је председник Српске академије наука и уметности упознат са овом фразом.

Срђан Воларевић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



БОНУС ВИДЕО:

Нема коментара

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.