Појмови, фиоке, идеологија и живот

Питање да ли појмови уопште постоје, у некој “објективној реалности” није само филозофско, већ видећемо и животно. Тако је недавно Александар Дугин објавио повећи програмски текст у вези онога што нам је већ познато као Агенда 2030, или Велико ресетовање, а чему је супротставио Манифест Великог буђења. Како он то зна, почео је “од Кулина бана”, тачније од једног схоластичког спора. И овакав приступ није без основа.

Корени либералног (= капиталистичког) система сежу уназад до схоластичког спора око универзалија. Овај спор је поделио католичке теологе на два табора: неки су препознали постојање заједничког (врсте, род, универзалије), док су други веровали само у одређене, конкретне – појединачне ствари, а њихова уопштавајућа имена су тумачили као чисто спољне конвенционалне системе класификације, представљајући их као „празан звук”. Они који су били уверени у постојање општег или врсте, ослањали су се на класичну традицију Платона и Аристотела. Називани су „реалистима“ – то су они, који су препознали „реалност универзалија“. Најистакнутији представник „реалиста“ био је Тома Аквински и, опште узев, то је била традиција монаха Доминиканског реда.

Присталице идеје да само појединачне ствари и бића могу да буду реални, назване су „номиналисти”, од латинског „nomen“. Захтев – „ентитете не треба умножавати без потребе“ – сеже управо до једног од главних бранитеља „номинализма”, енглеског филозофа Вилијама Окама. И раније је исте ове идеје бранио Роселин из Компијења. Иако су „реалисти” победили у првој фази сукоба, а учења „номиналиста“ су анатемисана, касније су путеви западноевропске филозофије – посебно Новог доба – пратила Окама.

Номинализам је прво превладао у Енглеској, раширио се у протестантским земљама и постепено постао главна филозофска матрица Новог доба – у вероисповести (лични однос човека са Богом), у науци (атомизам и материјализам), у политици (предуслови буржоаске демократије), у економији (тржиште и приватно власништво), у етици (утилитаризам, индивидуализам, релативизам, прагматизам), итд.

Наравно, ово је само једно виђење проблема почетка, или боље да се изразимо почетка проблема. Неко би могао уочити ипак универзалистичке тенденције (и поред све постмодерне која, јесте да, почиње од поменутих номиналиста) Новог светског поретка, те тежњу ка егалитаризму. Није ли и једно и друго постојало у хришћанству!? Тада, истина, (само) пред Богом, али пре или касније неко ће прећи степеник и универзализовати нека људска мњења, тачније идеологију… Међутим за Ничеа, иако можда највећег критичара хришћанства, проблеми не почињу с тим, него са Сократом. Он је стално нешто запиткивао, доводећи у сумњу појединачно (идентитет), а јопет истичући нешто по њему опште.
Дотакнућемо се и тога… Донекле сам се с тиме сложио, када сам уочио два извора проблема, софисте мало пре Сократа и, наравно, Француску револуцију. Са друге стране, ако се држимо Шпенглера, свака култура има просто свој период полураспада, па и ова западна (фаустовска) која је метастазирала на целу планету. Све ово су форма старења и умирања, тражити узрок било би као тражити узрок људске старости…
Али вратимо се ипак проблему универзалија, који је по Дугину битан, јер сам се тиме и сам бавио. Лично ми је ипак ближи Окам него Аквински, бар сам се на њега често позивао. Али треба знати да Окамова оштрица има две стране. Рецимо, она не реже само “теорије завере”, него и теорију коинциденције. Понекад је стварно потребно изнети низ нових претпоставки да би се доказало како се нешто “случајно” догодило, дакле то а не завера је умножавање ентитета. Тако би се и QAnon покрет могао правдати, што је сам Q учинио – колико коинциденција пре него што постане математички немогуће?

Наравно, Дугин није осветлио до краја сам филозофски проблем, што за потребе свога текста није ни морао. Ипак, сетимо се да је Кант имао свој сазнајни скептицизам, који је такође нека основа модерног либерализма, мислим да је баш Александар Гељевич нешто о томе рекао… По Канту ми не можемо знати ствари по себи, које свеједно постоје – не би ли то биле универзалне идеје, тј. “универзалије у Богу”, као на слици десно? И како сам већ рекао, однос према том “свету ноумена” јесте битан део савремених проблема мисли – јесу ли то само “односи моћи које треба деконструисати” или иза њих свеједно нешто стоји. Но решење је одавно, на теоријском плану, дао Шопенхауер: постоји само једна ствар по себи, а то је Воља.

Управо на томе темељио сам свој поглед на свет – Постнихилизам. Ми стварно можемо успешно негирати постојање форми, односно како је речено универзалија. Осим да негде пише немамо доказа да оне стварно постоје. Може се деконструисати у неким стварно конкретним стварима, и видећемо како се то може лепо искористити. Ерго, држање за те форме, а противу нихилизма, класични конзервативизам, осуђено је на пропаст! То је оно што теоретски (а само донекле практично) ради Дугин. Међутим, неће бити да је све “измишљотина” јер нешто ипак постоји, макар као илузија, а ми смо у ту илузију укључени. Све и да је свет игра, ваљда желимо бити победници у истој. То што постоји је управо Воља, како год била она изражена. Нама је битно њено изражавање као воље за живот (опстанак) и наравно – воље за моћ.

Неки ће међутим кренути такође од Једног које стоји иза форми (универзалија), али ће следити Платона у томе да је то Идеја Лепог, која је идентична Идеји Доброг. Па двидимо шта се о томе може рећи…

Морал постоји ради опстанка заједнице. У том смислу ствар је јасна – добро је оно што води опстанку. Како појединца, преношењу његових гена, тако и заједнице у којој он живи (род, племе, народ, нација, култура). Како ствари стоје са Лепим? Лепим се по дифолту сматра оно што је симетрично. Симетрија указује на здравље, здравље на потомство које може опстати. Дакле, ствари су веома једноставне. И није чудно да се у периодима декаденције управо ова симетрија доводи у питање.

Али није добро да је све симетрично (добро, лепо), зато један од најпознаријих симбола, а то је јин-јанг, има тачку црнога у белом и вице верса. Потребан је Хаос као зачин, само Ред не може да постоји. Такво “постојање” не би имало смисла, и зато постоји Зло. Хаос је услов опстанка и само лепо (симетрично) није много лепо. Периоди у којима Хаос превлада такође су нужност, за настанак новог реда, који је увек већи него што је било то пре. У митологији нам о томе говори Рагнарок, у историји чињеница да се код Стаљина знао ред. Ordo ab chao.

Ајмо сад на конкретне примере. Ми можемо рећи да је хомосексуалност (педерастија, мужеложништво) гад пред Богом (занимљиво кад укрстимо са енглеским језиком), јер тако пише у Библији. Међутим, доћи ћемо до проблема важи ли то баш за свакога. Је ли Мишима (на слици десно) био гад!? Његов дечко нас је подржао током НАТО агресије…

А пред навалом либерализма, они који имају тако ригидан поглед пристају на компромис (дакле пораз!): они се неће њима мешати у оно што раде у четири зида. И то је јопет осуђено на губитништво – у Србији су та четири зида била нека мејнстрим позиција пре петнаест година, данас то “нико” (нико чији се глас може чути изван одређених кругова) неће озбиљно то исто рећи. Сам појам чујемо скоро искључиво као ствар подсмеха. Геј параде су стварност, биће да ће “нормални” морати то да раде у та четири зида… а доста тога и јесте ствар интиме.

Није ли онда боље рећи шта је стварно проблем, а то није да нешто пише у Библији. Проблем је да одређени стил живота не даје потомство, преношење гена, такав импулс, тиме штети опстанку заједнице. И није битно што то ради у појединачним случајевима (у следећим пасусима се бавимо баш тиме), него баш на начелном нивоу, стављајући стигму на “патријархат” и слично… Неки “лумен” је под паролом “боље гроб него роб” чак тврдио да би било морално да човечанство изумре, ако би “слобода избора” свих била да буду геј.

Погледајмо то на једном много блажем примеру. Утврдио сам да вегетаријанци, а посебно вегани, не пролазе Кантов категорички императив – када би сви били као они, шта би било са домаћим животињама!? Економски не би било разлога да постоје, и шта онда? Неки либералистички смор ми је “објаснио” да ствари не функционишу тако, потребно је да неко не угрожава другога, бла-бла-гњав-гњав. Али ја нисам ни рекао да су вегани или вегетаријанци по себи неморални. Ако она или он кажу да су то из ко зна ког разлога, ако чак не наведу разлог (наравно да не морају) нема никаквог проблема. Проблем настаје онда кад веган тврди да је моралнији од месождера. Јер то просто није тачно, кад би сви били вегани било би и негативних последица.

Тако је и са овим. Није никакав проблем да је неко геј или лезбијка, рођен тако или ко зна зашто (познати геј Мајло Јанопулос је једном изазвао згражавање активиста кад је признао да нико не зна је ли та ствар урођена), да се тога “не стиди”, све док признаје да његово понашање ипак није стандард, нити то може бити у “друштву” (заједници) која жели да опстане. Стандард је породица која (уосталом и етимолошки је тако) ствара потомство – пород. И, нота бене, док појединачним гејством нико није угрожен, наметањем стандарда различитости, или боље речено укидањем стандарда, а то има везе са оним што је Дугин говорио о номинализму, појединци бивају угрожени. Неко може да има себични интерес да привреда постоји кад он буде у пензији, а за то је неопходна нова радна снага, нова деца. Или не жели да види алтернативе – рецимо да ту привреду чине људи сасвим другачије културе или можда роботи. Да нема осећај да са њим умире цео његов свет (чак и ако буде поштеђен непријатности, што не мора бити случај).

Дакле екстремни номинализам наравно да угрожава људе и то не зато што су против неких старих правила, већ зато што угрожавају опстанак, тиме и вољу људи који су припадници одређених заједница, имају свој идентитет, најзад људи су, а испада да је људскост такође само име. Онда би се према таквим либералима требало понашати нељудски, јер ако су етика и људскост само имена, не обавезују нас пред њима.

Иван Вукадиновић / Свет агарте

[table id=1 /]

БОНУС ВИДЕО: