Силоватељ Србије или „Хујман зуу“

0
Бранислав Лечић (Фото: Н1)

У месецима, годинама, данима, како нас туку у главу са пошашћу која је мачији кашаљ у односу на пошасти са којима су се Срби сретали од појаве ислама на тлу њихових земаља, нисмо у стању да познамо знаке вечности у времену, а још мање знаке нашег стварног, истинитог и светосавског пута кроз време, до испуњења векова у вековима. Нисмо у стању да тај Божији дар примимо као међаш на нашој, српској аутостради вечности. Дрогирани јефтиним и галамџијски раширеним гласинама о вестернизованим правима човека, о човечној пажњи према паразитима наших трајања али уједно и зликовцима на нашем народном бићу, слуђени маглом тобожњих нових сазнањима о људским односима, ушећерено опијени губитком граница и обзира, везаних очију уроњени у вестернизовану љубав према себи, под омамљујућим маскама са Понте Росо бесно играмо мартовски маскенбал живота, дивље ухваћени у колце сатанистичких и несрпских празника…

остајемо на далекој и запарложеној периферији сопствених личности. А то значи ни налик нашим светитељима и нашим јуначким прецима који су костима својим и крвљу својом натапали наше дане, и дане наше деце, затровани одсуством свести о сутрашњем дану, с презиром према сопственом наслеђу поносно ступамо стазом самоуништења. Слепи ко слепи мишеви ништа не видимо и ништа не чујемо из мишјих рупа наших бића.

За ситне и туђе паре купљени, још ситније душе, билдовано удомљени у телеса наша, с лажним сластима опчињени свеопштом голотињом, нисмо у стању да видимо даље од сопственог носа: да ништа није као што изгледа. Све је глума и све су кулисе, и без телевизије и са телевизијом, ма којом. Врунска вредност у нашој вестернизацији постала је хипокризија, чак не ни лицемерје и дволичност, јер и језик предака наших одбијамо од себе као најкужнију болест, да никакво чудо није да су глумци у врху људских вештина. Па су зато слављени, хваљени и истицани као камен мудрости, где год се нађе множина Срба.




А некада су гласнике лоших вести убијали, али у добро уређеном свету, свету без опсена и мађионичарских трикова.

Ал да кренемо најпре од онога што сам у наслову навео као „Хјуман зу“, и немам намеру да пишем како се то налази у изворнику, јер ми Срби стране речи пишемо онако како се изговарају, а код гласова који не постоје у српском језику, прибегавамо највише наглашеном гласу, као код умлаута код Немаца, на пример, што важи и за кинески и грчки, мада неписмењаковићи из разних друштвених делатности воле да американизирано читање тих језика преузимају као најдрагоценију српску баштину. Дакле, „Хјуман зу“ и дочаравање збиље под тим насловом, у продукцији, режији и сценографији Запада, али са веома, веома пробраним глумцима од српског рода, у мрачној комори која се зове филм. И са најсветлијим именом глумца који се прославио и прославља и својом политичком делатношћу, од Теразијске чесме до дана данашњег.

Дотични филм је настао неку годиницу после Ђинђићевих вестернизованих политичких промена у Србији. И у њему се могу видети лепоте западне мисли о Србима, док крволочно и бесчасно ратују против питомих, мирољубивих, незаштићених и честитих Шиптара, под црним крилима милосрдног анђела. И већ у првим кадровима, као обједињење свих империјалних и српских тежњи према шиптарској земљи, под лажним српским именом Косово и Метохија, појављује се он, великан са београдских дасака, громада од целулоидне траке (доцније дигитализоване), неустрашиви владар телевизијских екрана – поносни глумац. Он – Бранислав Лечић, у униформи српског официра. И силује једну Шиптарку, у неком локалу, да све пршти. А када се доказао као дивљи насилник српске војске над незаштићеном Шиптарком, нуди је другом српском војнику, и излази на улицу где из пиштоља сладострасно метком у потиљак убија Шиптарке које грлећи децу хоће да их заштите пред овом подивљалом, невитешком, крволочном силом у лику српског официра, а што веома одлучно и упечатљиво, на високом уметничком нивоу представља велики глумац Бранислав Лечић.




Сматрајмо то изузетним, веома пожртвованим и несебично преданом доприносу култури Срба ове сјајне и блиставне звезде са неба бесмртника, из београдског глумишта, над Србима свуда где год их има.
А да ли је то баш тако?

Од гађења и гнушања даље нисам могао да гледам ту западну апологију зла. У памћењу ми је остао само наслов: „Хјуман зу“. И нема те естетитке која ме може убедити да је то уметност. А колико ме памћење служи у домену ни једне мени познате естетике не налази се ни словце о глуми. Али то је питање за неку другу прилику. Овде, у Лечићевом брилијантном силовању Шиптарке пред камерама, као сведочанство за потоња времена, да српски официр варварски гази све пред собом на тлу шиптарске земље, овде је реч о једном гнусном, прљавом, одурном склапању лажи. Ништа мањом од оне коју су Харис Силајџић и Ејуп Ганић, током последњег рата, сервирали на западну трпезу мржње на Србе, добро печену тврдњу о томе како су Срби силовали 30.000 муслиманки у Босни и Херцеговини. Али и у тој лажи има истине, као у оној чувеној Борхесовој и мојој омиљеној причи „Ема Сунс“, у којој главна јунакиња глуми ону личност која она није, да би на тај начин убила убицу свог оца – где је смрт убице њеног оца истина. Тако и у случају глумца Бранислава Лечића – у начину стварања слике о дивљим и нецивилизованим Србима, као освајачима туђе земље, силовање на филму је лаж, а Бранислав Лечић је, као припадник тог истог народа, истина. Да не улазимо у парадокс овог сазнања, останимо на односу силовање и Лечић, односно истина и лаж.

А да ли се то баш тако одвија?

Уз Бранислава Лечића и ово „Хјуман зу“ силовање је истина. А ево како: Пре извесног времена у јавности, у Србији, појавила се глумица Данијела Штајнфелд са тврдњом да ју је силовао Бранислав Лечић. Дакле, пада у воду силовање из западног гледања на истину о Србима, у филму „Хјуман зу“, док у пуној светлости збиље преостаје силовање једне не Шиптарке.

Неко може да постави питање: какве везе има филм са оним што се дешава у животу. И нема, ама баш никакве везе. Филм гради неку своју слику живота, а живот гради неку своју слику. Као у случају филма „Хјуман зу“ то је више него очевидно. Али ту је Бранислав Лечић и без филма „Хјуман зу“, и са случајем силовања Данијеле Штајнфелд потврђен као онај који слику живота из филма, преноси у сам живот – чином силовања.




Међутим, Бранислав Лечић је преко друштвених мрежа јавности Србије поручио да он није силовао Данијелу Штајнфелд, па је то потврдио и својим подвргавању магији машине за истину, под именом полиграф. Али, не заборавимо, Бранислав Лечић је глумац. Кажу врхунски, сама сјајна звезда на небу глумишта над Србијом. И машина је рекла: Бранислав Лечић није силовао Данијелу Штајнфелд. Да ли је Лечић глумио, или није, прикачен на машину?

Шта год било из глумачког крчкања дочаравања, Бранислав Лечић се није одмакао од свог филмског достигнућа из филма „Хјуман зу“. У међувремену из Аустралије се јавила Мерима Исаковић, лепотица какву српски свет одавно није видео. Јавила се да каже како је њу покушао да силује Бранислав Лечић у време када је свима у овом делу света била позната њена тешко сагледива лепота. Веома је детаљно описала тај покушај овог силоватеља из филма „Хјуман зу“, из чега најупечатљивије бива описивање таме, мрака и ужаса у насиљу Бранислава Лечића, физички немоћна пред телесином силоватеља, од чега се њено исконско биће бранило физиолошком реакцијом – из целе њене утробе, где је желео да продре овај филмски напасник Шиптарки, искренуо се садржај који нас храни и окрепљује. Не знам, нити желим да знам, ништа друго осим тога да је то било довољно да овај силоватељ Шиптарке на филму, а силоватељ Српкиња је устукнуо. Мерима Исаковић је савладала стихију звану Бранислав Лечић. И ту није крај.

Некадашња лото девојка, Сузана Манчић, устаје у одбрану Бранислава Лечића и описује га као једну уљудну, фину, честиту појаву у глумачком свету – али зато себе срозава на ниво помамне девојчуре, која може да има кога хоће. Па је бацила око на Лечића, а овај ју је игнорисао – и ето финоће силоватеља. Ова нечасна исповест Сузане Манчић само што хоће да нас удаљи од стварног лика овог великог глумца земље Србије и да нам каже, како се то говори, у подтексту, да је он остао њена неостварена тежња. И ништа више. Јер Сузана Манчић нема, дуго већ, ону очаравајућу чаролију лепоте девојке.

Сад, како се Мерима Исаковић, најлепша Српкиња из времена свог девојаштва, нашла на путу помамне стихије силоватеља Бранислава Лечића, и данас нам с другој краја света разоткрива истину о овом глумцу, суочавамо се са страшном симболиком. Јесте да је Мерима Исаковић по својој савести сведочила, и да заштити Данијелу Штајнфелд, јер ју је глумац поклопио својом глумом, али је глумца сасвим разоденула, до сржи. Извела га је на чистац, из свеукупне његове одеће гордости, таштине, надмености, уображености, бахатости и уверења да људима чини част што им наноси и бол и штету и муку, у име свог глумачког хабитуса. Тако смо дошли до тога да се са овим, до краја разодевеним глумцем, суочавамо са симболом који је суштински жиг овог нашег духа времена у нашој вољеној Србији.




У Србији данас је све глума, лаж, опсена – у Србији данас једино што може делатно да буде, своди се на силовање збиље, управо онако како нас у то уверава врхунска глумачка вештина Бранислава Лечића, вештина којој се он, мора се рећи, предаје пуним срцем и неокрњеном вољом. Хајде, само у две речи, да видимо шта то доказује глуму као општи ток живота. На пример: Уставни суд Србије је одбио да узме у разматрање Бриселске споразуме, прогласивши се ненадлежним, или тако некако. Тај Суд, дакле, лаже. Или глуми да је власт. Или: власт је у предизборној кампањи обећавала борбу против лоповлука великог, тајкунског формата: а све се свело на хватање сиротиње по плочницима око пијаца који продају некакве ситнице да би се прехранили. Власт, дакле, лаже. Или глуми да је власт. Или: власт хапси такозване противнике вакцинисања због ширења панике, а оне који то заиста раде, штити. Власт, дакле, лаже.

Или глуми да је власт. Или: власт већ годинама телали о кризи наталитета, а уводи у јавни живот онај стил живота који је раван култу смрти, тојест против рађања деце. Власт, дакле, лаже. Или глуми да је власт. Или: неки професори на Филозофском факултету у Београду на својој групи предају одређене области из своје струке, а децу, студенте, уче како да уништавају духовну обједињеност Срба. Они, дакле, глуме да су професори Београдског универзитета. Или лажу, или су лицемери. Или: САНУ кроз личност свог председника представља духовну целовитост Срба, али се он истовремено одриче тог налога установе коју представља. Он, дакле, лаже. Или глуми да је председник…..

И тако даље.

Не да је Србија позорница глумаца, свих социјалних сталежа и професија, Србија је сцена којом дефилују сенке жељне свеже крви, од које би да продуже свој век а до које се не може доћи без опсене, лажи и, у крајњем случају силовања. Ваљда је сада јасно шта нам представља великан, глумац и по, Бранислав Лечић.

Срђан Воларевић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.