Окупација или слобода – реч о писму

0

Не морате ићи Немањином улицом, од величанственог споменика Светом Симеону Мироточивом према Славији, да бисте чули како шкрипе шарке на вратима кабинета НАЛЕД чедеоца Ане Брнабић. Та шкрипа се чује од Суботице и Врања до Вашингтона, Берлина, Париза и Лондона, захваљујући тој организацији крајње рушилачког порива. Не треба наводити адресе, знају се. И без истанчаног слуха моћи ће да се разговетно чује у тој шкрипи: „Закон о ћирилици неће проћи – све док је и мене и мог очинства“. А очинство је скривено, и не само по ЛГБТ мистификацији живота, већ и по РМК миленијумској активности безгрешног човека, рођеног од оца и мајке!!! Еј, чудо једно нестварно!!! Човек од греха, из греха и од греха – безгрешан!!! Зван папа!!!
Али вратимо се ми шкрипи врата на кабинету НАЛИД детенцета Ане Брнабић.

Пре неколико година, за првог ваката у власти овог НАЛИД чеда, на њеном столу био се нашао предлог закона о ћирилици, и одатле је експресно стигао у неку далеку фијоку или у корпу за смеће. Вест о томе у средствима масовног извештавања није ништа прецизно назначила. Како год да се обрне, била измишљотина или не, НАЛИД испостава у лику владе Републике Србије, однос према српском писму је и у овом чину потврдила оправданост хабсбуршке окупације Србије, па тиме и Београда, као и оправданост Хитлеровог војног и расног (100 Срба = 1 Немац) присуства у Србији. У оба случаја ћирилица је остала ван закона, тојест није се јавно могла наћи ни Диогеновим фењером.

Међутим овде имамо посла и са Zakonskom odredbom o zabrani ćirilice, од 25. априла 1941. године, с потписом доктора Анте Павелића, у Загребу, односно у престоници Независне државе Хрватске. Ова одредба има два члана. Први гласи: Na području Nezavisne Države Hrvatske zabranjuje se uporaba ćirilice. Док други каже: Ova zakonska odredba stupa na snagu danom proglašenja u „Narodnim novinama“, a provedenje povjerava se ministarstvu unutarnjih poslova.




Уверен сам да ће српска историографија успети да установи да ли је масовни покољ Срба почео пре доношења овог закона или после његовог установљавања, будући да су она два Крлежина камиона Хрвата, званих усташе, на репу немачке окупационе силе ушле у Загреб 10. априла исте године.
Треба ли рећи да је први председник данашње, сепаратистичке и од Срба очишћене Хрватске рекао, а нико од Хрвата није порекао, да је Независна држава Хрватска израз повијесних тежњи Хрвата. Исто као што је то и спаљивање и уништавање преко милион књига на ћирилици и оних које су штампане у Србији, у чину стицања независности Хрватске од Југославије („Knjigocid, uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih“, Анте Лешаја, Profil, 2012.). Узгред буди речено, тај цивилизацијски допринос Хрватске имао је и Zakon o knjižnicama, што је пратило и министарство финансија новчано помажући предметно уништавање, као што су широм те демократске земље одржавана предавања на којима су оправдаване ломаче на којима су гореле књиге ћириличне, као и све остале књиге из Србије.

Дакле, не да је наци-фашистичка творевина „израз повјесних тежњи Хрвата“, и најдослединија примена Zakonske odredbe o zabrani ćirilice, 1941. године од 25. маја, већ и основни узрок и духовни оквир сепаратистичке Републике Хрватске.

НАЛИД није проистекао из српског духа, па тиме ни оно лице које га заступа у ма којој делатности у Србији. Да јесте ове наведене чињенице морале би да утичу на однос према ћирилици и према хаосу који је установљен у писменом изражавању у Србији. Додуше, ту је и несрећни Новосадски договор, из 1954. године – године у којој се још ни земља није слегла преко покланих Срба у Јасеновцу, као што ни многе јаме нису још добиле своје бетонске капе. Кажем несрећни јер он то заиста и јесте, пошто данас као непосредну његову последицу имамо језички хаос на тлу Србије. Ко у то не верује нек прошета неком од централних улица у свом већем граду, или само нек завири у најближу самопослугу. А 8, 9. и 10. децембра, поменуте године, у Новом Саду, под покровитељством веома старог и угледног књижевног гласила, Летописа Матице српске, пробрано друштво књижевника и професора је наступало за говорницом и мудровало о уједначавању језика и писма, међу народима и народностима.

Михаило Стевановић у својој књизи „Вук у своме и нашем времену“, у тексту где се говори о Новосадском договору, на страни 278. каже: „И сви они, без обзира на то из кога центра се јављају, из Загреба или Београда, или било одакле, говоре у прилог латинице, – зато, кажу, што су овог типа азбуке претежног највећег броја културних народа, што су ти народи углавном на већем културно нивоу (…), што су неки народи који су у скорије време одбацили своје несавршене азбуке из прошлости усвојили латинско писмо итд.“
Колико је ово набијено лажима доказао сам у свом тексту „Опсенарска игра латинице“, Збиља, 15. децембра 1994. године, и том приликом потпуно сам занемарио да је до овог Договора, још једног између Срба и Хрвата, дошло непосредно по окончању стравичног, масовног и монструозног уништавања непобројаног мноштва Срба, односно оних који се писмено изјашњавају ћирилицом. А какве су околности и где све Срби нису страдали од Хрвата тешко да ће се икад установити та цифра – једино извесно је да надмаша ону цифру која у народном памћењу описује Јасеновац (погледај мој одговор на анкету „Место Јасеновца у нашој култури сећања“, на Стању ствари, 2020.).




Испред свих Срба, са угледом најпозваније личности за доношење ма каквих одлука на таквом скупу, био је председник Српске академије наука и уметности, Александар Белић. С обзиром да је то личност која је очас посла фалсификовала Вука Стефановића Караџића у меморандуму „Србија и јужнословенско питање“, предочено српској влади у Нишу, ратне 1915. године, личности која се, како сам чуо, по доласку комуниста на власт, а да ни трепнула није, одрекла студије о јужном наречју српског језика с подручја оног што се до комуниста звало Јужна Србија, а под комунистима добило име Македонија, и то као засебна политичка јединица. Прво целисходно сведочење тог одрицања било је у установљавању македонске књижевности, на македонском језику, са збирком песама „Бели мугри“, Коче Рацина. Чак је и датум настанка и књижевности и језика свечано откривен: 25. мај 1945. године. Тада је Кочо Рацин са тридесетак примерака те збирке, одштампане на гештетнеру, то возом донео из Загреба у Београд. Следећи плод тог вардарског тока живота, уз стварање Македонаца као народа, под надзором атеиста била је Македонска православна црква и њено неформално признање од Ватикана, са изложбом македонских икона у просторијама Ватикана.

Толико што се тиче Александра Белића (а волео бих да знам да ли је за време његовог председниковања Јосип Броз постао почасни члан Српске академије наука и уметности). Сад нам је већ нам јасно да је Новосадски договор наређен са врха свемоћне и непогрешиве комунистичке партије и да нам се тиме отварају очи за чин уваљивања латинице као другог писма Срба, а главни уводитељ латинице међу Србе био је овај славни језикозналац, да би ту његову славу преузели сви потоњи зналци српског језика и писма. И веома ватрени браниоци Новосадског договора.

Овоме треба додати да расправа и доношење закључака Новосадског договора није резултат слободног духа, не само због надуваног ауторитета Александра Белића, него и због репресивног система власти над Србима, у претходних десет (10) година, од доласка комуниста на власт. Ако се не варам ма какав уговор донесен под присилом нема правну ваљаност, међутим овде то не важи. Можемо само да замишљамо како је који потписник Договора размишљао о Србима и себи, знајући за преконоћна нестајања комшија, рођака, браће, колега, без трага и гласа (слушао сам о томе од једне уреднице на III програму Радио Београда), а посебно што се ни зуцнути није смело о оној реци покланих Срба које су Хрвати Савом слали у Србију, или их једнако усмрћиване смештали по јамама и Велебитским шпиљама. А кад сам од једног старијег Земунца 1990. године покушао да сазнам нешто о послератном и масовном убијању виђенијих Срба у Земуну, он ми је окренуо леђа и отишао. И још да додам ово: осамдесетих година, на свакој скупштини Удружења књижевника Србије, члан Удружења, и један од потписника Договора, Ђура Радовић, ван свих тачака дневног реда, изашао би за микрофон и тражио да се са хотела Москва уклони латинично име дотичног хотела и врати ћирилично, што је гест који изражава покајање због учешћа у једној нечасној радњи.
И овде, зашто и тако не рећи, у овом Договору Срби су зажмурили пред Хрватима и, осим што су их из Великог рата извели као слободне од Хабсбурга и заћутали пред силом зла које су излили према Србима у Другом светском рату, великодушно дали су им то да се одрекну свог писма и језика.




Године 1966. од Хрвата, у Београду сматраних као цивилизованијег и културнијег дела Југославије, стиже Језична декларација која сведочи о врло високом нивоу вероломности и непоузданости за ма какав договор. Тим чином је поцепан Новосадски договор, а за то су пред комунистима одговорни били Срби – јер су на тај вероломан чин одговорили, али, пазите, Предлогом за размишљање. И није то у историји односа Срба и Хрвата да Хрвати први пут бацају под ноге договор, почев од Задарске и Ријечке резолуције, а да не помињем хрватску кукњаву током друге полове XIX века кад год би договором позвали Србе да им помогну против мађаризације… итд.

Верујем да ће се једном наћи и неки српски историчар који у својој души неће имати ни трун љубави према лажима и да ће свом српском роду даровати све вероломне акте Хрвата током свеукупног српско – хрватског односа (нешто попут књиге: „Ево, шта сте нам криви!“, протојереја Димитрија Руварца, пароха земунског, из 1895. године).
До тада, од прилике до прилике, уверен сам да ће се увек наћи неко ко ће говорити о погубностима Новосадског договора коме је бабичио Александар Белић.
Уз неколико удружења за одбрану ћирилице, са више него скромним делањем и учинком који говори о томе како су у подруме сатерани одзиви у јавности, нешто слично дешава се управо и ових дана. Удружење књижевника Србије и Књижевна заједница Крагујевац расписали су позив на међународну књижевну манифестацију под насловом „Писмо ћирилово“. Позив украшава накарадни печат Удружења књижевника Србије који је Удружењу преко колена наметнуо Матија Бећковић, мање знан као оснивач и главни уредник првог српског порнографског часописа. Иначе, расписане теме се тичу ћирилице, на много начина схваћене.




Све је то лепо и фино, брижних људи над својим писмом.
Мене што се тиче ја то разумевам као убијање крокодила праћком.
Најпре морамо разумети да влада Републике Србије, као НАЛЕД експозитура, изјашњава се као најватренији чувар хрватског културног простора на свом подручју делања. Тиме Србија, као из времена комуниста, остаје и данас бива дубока хрватска провинција. Ако вам неко каже да смо ми Срби обогаћени са два писма, знајте да с тим умом нема разумног разговора; а ако се се појави неки који ће вас убеђивати да је латиница преко потребна да би се дубровачка књижевност сачувала у оквирима српске књижевности, тој дилеји не треба отварати очи и указивати на делатност Матице српске у Дубровнику; а ако вам неко крене са објашњењима које су установили кукавни новосадски мудраци, питајте га за немачке или француске или мађарске или финске вокале… како могу да функционишу у латиници, осим ако се не усвоје правила хрватске културе – као што то већ увелико функционише на тлу целе Србије. Па и на интернету, код чисто српских и ћириличних портала.

Треба ли да се подсећамо, без саблажњивог именовања, лица који су челни барјактари хрватског простора културе на тлу Србије, као онај чувени тројац са Филозофског факултета који је у име своје борбе за хрватску културу поднео низ тужби против једног српског родољуба. Или на пречац произведене зналце књижевности и чланове жирија који ће бранити најмање књижевност а највише расуђивање из оквира дубоке хрватске кулурне провинције. Па ту нам је и славни Пешчаник, као духовна колевка с вапајима да се изједначимо са ништавилом у црној провинцијалној забити хрватског слављења живота… А тек када кренемо кроз ма који град у Србији, главу нећемо имати где да склонимо од језичких наказности, поплаве туђих језика и туђег писма, и одбрану сировости и бестидности – јер наказност је постала правило.

Да ли треба да очекујемо за коју годину да ћирилићне књиге доспеју на ломачу, као што је то било недавно одређено у центру хрватског духа и културе – да то питање поставимо издавачима који не познају своје писмо а делају у Србији, као и уредништвима свих новина по Србији (са часним изузетком два или три наслова)?
Наравно да се однос према ћирилици тиче пре свега власти, а не тамо неког удружења за одбрану ћирилице, или каквог неформалног скупа, или групе забринутих људи над српским писмом. Јер једино власт кроз закон може да поврати оно што је на силу одузето. Ако се кроатоцентрични и усташоидни ланац латинице не прекине сад и одмах, кроз следеће нараштаје српска деца ће учити да су Срби вршили геноцид у Јадовну, на Пагу и у Јасеновцу. И никакву утеху не треба тражити у сазнању да су Хабсбурзи остварили свој циљ, као и Хитлерова чизма да је у Србију увела хрватску културу. Од тог сазнања ја могу само да добијем улкус на желуцу, или да ми се активира псоријаза, или да изгубим апетит, а нешто нисам ни вољан за предавање јелу, искључиво расположен да ждерем сопствене џигерице…
И на крају да питам НАЛЕД експозитуру, тојест владу Републике Србије: ако окупатора истерујеш из своје земље, да ли си ти насилник или ослободилац? Јер латиница је ушла у наше животе комунистичким насиљем!

Пре него што се потпишем, написаћу свој вид закона који НАЛЕД експозитура неће моћи да баци у кош за смеће, или смести у фијоку до које се не долази. Дакле,




ЗАКОН О ЈЕЗИКУ И ПИСМУ

1.

У Републици Србији се говори српским језиком и пише српском ћирилицом.

2.

Употреба језика националних мањина и њима следственог писма, одређује се посебним законом о националним мањинама.

3.

Употреба латинице се одређује Додатком „Закона о језику и писму“.

4.

Додатак има исту законодавну важност као и чланови 1, 2 и 3.

У случају да се укаже потреба за упознавањем додатка, врло радо ћу га у каквој другој прилици приложити, као и потпуно образложење за увођење и примену „Закона о језику и писму“.

Срђан Воларевић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.