Драгицу Гашић хоће да отерају из Ђаковице одузимањем стана

Прва српска повратница у Ђаковицу Драгица Гашић (59), која се 9. јуна после 22 године вратила у свој град, и даље је на удару општинске бирократије која њен останак на кућном прагу чини немогућим. Да ће покушај да јој се одузме стан завршити на суду, она је потврдила за „Политику”, казавши нам у телефонском разговору да је све папире које поседује и који потврђују да је она власник стана предала адвокату који ће је заступати. „Пре него што сам дошла код сестре у Велико Крушево, долазио је адвокат у Ђаковицу и рекао да ме општина тужи јер, наводно, стан у којем сам није мој. Намерили су се да ме отерају из града, из стана који сам добила 1993. као радник МУП-а Србије, у којем сам живела с двоје деце јер ми је муж умро. Имам све потребне папире, не само од пре рата него и Косовске агенције за упоређивање и верификацију, где стоји да је стан моја имовина. Како би ме другачије вратили да сам у туђем стану”, бритко говори Драгица, која је од 30. јуна код сестре.

Како каже, њени најближи су јако забринути због одлуке да се врати у Ђаковицу јер су за мање од месец дана, колико је провела у стану, односно у граду у којем је живела 20 година, албански екстремисти разбијали прозоре, ломили каменицама ролетне, лупали ноћу на врата, али и цртали јој мету на челу лепљењем слика по граду. Последњи атак на ову Српкињу у граду који је закатанчен за српске повратнике био је пре недељу дана, када су јој по наређењу општинског руководства одузели блиндирана врата с металним решеткама, која је требало да постави.

„Не могу да се вратим јер су моја дрвена врата као обичан папир. Прошле недеље ми је Канцеларија за Косово и Метохију обезбедила новац за блиндирана врата, а мајстор Албанац који их је донео требало је да их постави, сада још мора да плати некакву казну. Како ми је речено, морала сам да тражим дозволу од општине да бих обична трула врата заменила новим блиндираним. Ишла сам у општину”, каже Драгица, која очекује да ће мајстор данас поставити врата, након чега ће се она вратити у Ђаковицу.

Ова отресита Српкиња, некадашња радница фабрике „Емин Дураку”, а онда радница МУП-а у Ђаковици, у којем је, како каже, стекла радни стаж од 26 година, наводи да је још при самом повратку имала проблема с Албанцем који је у њеном стану живео скоро 22 године, а који је тек по налогу полиције престао да је малтретира. „Истог дана када сам после 22 године прешла мој праг почели су проблеми. Албанац који је живео у њему један дан је долазио по прибор за бријање, сутрадан је тражио да му дам термо-пећ која је моја, а коју сам зарад мира и безбедности морала да му предам. Тек по доласку полиције коју сам звала однео је белу технику из ходника. Био му је циљ да ме уплаши јер је и рекао да му дам шта тражи како не бих имала с њим проблема”, сведочи Драгица, која има дијабетес и сама себи четири пута дневно даје инсулин, а има и проблема с кичмом, коју је оперисала.

На наше питање да ли одлази у Цркву Успење Пресвете Богородице, где су остале три монахиње, након што је недавно једна преминула, Драгица Гашић каже да иде и да тамо проналази мир и потпуну сигурност. „До цркве има неких пола сата од мене, а како сам оперисала кичму, спорије се крећем. Претходно се јавим полицији, да знају где сам и да ме имају у виду уколико се нешто непредвиђено деси. Морам да похвалим полицајце који ме дневно и по пет-шест пута обилазе, а ноћу патролирају око моје зграде. Некада и дођу до врата да ме питају да ли је све у реду”, говори Драгица.

Наводи да нема проблема са самим комшијама у згради, мада се све своди на „добар дан”. „Јавимо се једни другима и то је све. Некада је у овој згради, у којој су била четири улаза, живело око 300 Срба, а само две албанске породице. Никада Албанци нису имали проблема. Ја сада страхујем од екстремних Албанаца, али мене овде сви познају и добро знају да сам сваком излазила у сусрет, било да се ради о Албанцима, Бошњацима или било коме ко ми се обратио за помоћ”, говори ова Српкиња, која је 14. јуна 1999. године с двоје деце, али и са Србима и Црногорцима из Ђаковице, напустила град када су се повукли и последњи српски војници и полицајци.

„У стану сам спавала на душеку који ми је сестра купила, а од ствари имам само још јастук и два ћебета, као и малу плинску боцу на којој кувам супу”, каже нам Драгица Гашић. Наводи да се на Видовдан састала с директором Канцеларије за Косово и Метохију Петром Петковићем, који је најавио да ће канцеларија да јој обезбеди све што је потребно за једно домаћинство. Истиче да је не плаше најаве албанских невладиних организација које су писале петицију да је „општина исели из стана и отера из Ђаковице”. „Није ми свеједно, али Ђаковица је мој дом. Писали су петицију да ме иселе и отерају. Нека протестују. У свом су граду, као и ја, па нека раде како мисле да треба”, говори Драгица, којој повратак оспорава 11 албанских организација чије су активисткиње планирале да одрже протест испред њених прозора, до којег ипак из непознатих разлога није дошло.

После свега, добила је обећање да ће јој ради сигурности бити замењени и прозори. Нада се и кревету, с обзиром на операцију и здравствене проблеме који су кренули пошто је из града, у којем је до рата 1999. живело више од 8.000 Срба и Црногораца, са синовима као и остали расељени морала да потражи кров над главом у централној Србији.

[table id=1 /]

Биљана Радомировић / Politika