Митар Ковач: Заштита тзв. геноцида у Сребреници и његових тековина у режији Запада

0
(Фото: Википедија)

Насиље Запада над српским народом се наставља у континуитету и у миру, након ратова и оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ. Познаваоцима геостратешких прилика на Балкану јасно је да је су водеће силе Запада након окупације и признавања лажне државе Косово намериле да у међународној јавности сатнизују смисао и карактер Републике Српске, која је настала као израз борбе српског народа у грађанском рату у БиХ.

„Окупациони намесник Валентин Инцко“ – Одлука по налогу Запада

Огроман број студија, анализа, књига и чланака у свету ставио је под озбиљну сумњу околности и сам ток догађаја око Сребренице 1995.године. Упорност Републике Српске да очува своју државотворност и надлежности у складу са Дејтонским споразумом, као и противљење чланству БиХ у НАТО пакту, били су разлог да Запад (НАТО и ЕУ) отпочну са операцијом притисака и дискредитације. Паралелно са тим процесом везаним за тзв. геноцид у Сребреници, СДА и муслиманско екстремно политичко руководство стално су подгрејавали тезу да су Срби „геноцидаши“, а да је Р.Српска „геноцидна творевина. Дакле, ради се о операцијама које су кординисане и имају за циљ гашење и маргинализацију српских националних интереса западно од Дрине. Такав приступ одговара и Хрватској, а на несрећу српску и Црна Гора у континуитету на неприхватљив и непријатељски начин делује против интереса Р. Српске и српског народа у БиХ. То су посебно потврдили доношењем тзв. Резолуције о геноциду у Сребреници, чије доношење је инструисала Велика Британија и Немачка. Сви ти догађаји у низу јесу део јединствене стратегије Запада у процесу сламања и маргинализације српских националних интереса на Балкану.

Овакав однос Запада према Р. Српској је мотивисан и сукобљеношћу интереса великих сила на овом простору. Срби као народ су за Запад непоуздани и јесу „мали Руси“ на Балкану, па им зато треба узети Косово и Метохију, маргинализовати надлежности Р. Српске и оспоравати право на постојање. На тај начин Запад озбиљно сеје семе зла за будуће конфликте и сукобе на Балкану. Срби, као поносан и државотворан народ неће пристати на губитак Косова и Метохије и неће никада дати Р. Српску. Истовремено неће пристати на наметнуте и срамне одлуке тзв. високог представника о заштити порицања геноцида и величања ратних злочинаца.



Одлука Валентина Инцка да наметне забрану негирања геноцида још више ће удаљити ФБиХ и Р. Српску и појачати нетрпељивост до непредвиђених размера у будућности. Именовање новог високог представника Кристијана Шмита, који није изабран у прописаној процедури, као и ова одлука Инцка довешће Р.Српску у позицију да одлукама Народне Скупштине не призна насиље које се спроводи. Проблем је у толико већи што су Кина и Русија покушале у СБ УН да донесу резолуцију о укидању високог представника у БиХ. Тако ће БиХ постати још више подељена држава. Све ове глобалне околности, које креираа Запад, као и унутрашње противречности у БиХ нису у функцији мира. Напротив, на овај начин БиХ се уводи у дубоку и велику кризу, чије се последице тренутно не могу објективно сагледати..

Одлука Валентина Инцка је правно неутемељена, спорна, без јавне расправе и представља класичан приступ „окупационог намесника“, који суштински не цени БиХ, народе који ту живе нити институције власти. Та одлука предвиђа чак и казну затвора, посебно за представнике институција, што ће додатно подстакнути реваншизам и лоше међунационалне односе.

Чињенице о тзв. геноциду у Сребреници
Југославија се распала под снажним утицајем Запада уз непрекидно управљање кризом и непосредно учешће у ратовима унутар бивших социјалистичких република, користећи историјске противречности и националне и политичке екстремисте. Муслиманско политичко руководство у Босни и Херцеговини је, уз помоћ Немачке, Велике Британије, Турске и САД настојало да успостави унитарну државу, узурпирајући вољу и право српског народа да одлучује о својој судбини и државноправном статусу.

Од самог почетка грађанског рата у БиХ пристрасно се деловало према зараћеним странама, а кроз медијски рат српска страна је константно окривљивана за све страхоте и злочине. Многи од тих злочина су медијски експлоатисани, „монтирани“ и нанели су огромну штету српским националним интересима. У креирању такве медијске слике учествовале су поједине обавештајне службе Запада и медији водећих држава НАТО и тадашње Европске заједнице, а после и Европске уније.



Да би се разумео контекст догађаја у Сребреници из јула 1995. године неопходно је имати у виду историјске чињенице да су Муслимани претходно били непосредни учесници злочина у Подрињу над Србима у двадесетом веку, и то кроз три српска егзодуса (1914., 1941-1945. и 1991-1995). Покољ и страдање у Старом Броду и селу Милошевићи, у околини Вишеграда, трајало је од 22. марта до маја 1942. године, када је убијено око 6.150 цивила од стране усташких формација НДХ.[1] Тек након шест и по деценија, због комунистичке забране, стекли су се услови да се изради спомен обележје. Највећи и најмасовнији покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године, али је овај погром трајао све до почетка маја месеца![2]

Спирала злочина између Срба и Муслимана у Подрињу, покренута је знатно раније, посебно у Другом светском рату. Када се узму у обзир ове чињенице и злочини муслиманских снага у Подрињу од 1992. до 1995. године, онда се може сагледати историјски контекст мржње и освете. У околини Сребренице убијено је око 3450 Срба. Злочини Насера Орића, који је био командант 28.дивизији тзв. Армије БиХ, остали су некажњени. То је та лицемерност и политичка инструментализација Хашког трибунала.

Оно што се десило у јулу 1995. године јесте злочин који је настао као последица смишљеног деловања појединих обавештајних служби НАТО, које су одлично познавале историјски контекст спиралу злочина у Подрињу и то искористиле и умешно водиле зараћене стране, ВРС и А БиХ, као и њихове политичке елите, које су им командовале.

Мржња из тих времена постала је латентна константа међунационалних односа и неповерења Срба и Муслимана у Подрињу. Многа села у Подрињу су затрта и уништена. Веома је индикативан податак о селу Зедањско у општини Сребреница. То село је у време Другог светског рата имало подједнак број Муслимана и Срба. У рату су Муслимани у усташким јединицама из тог села и најближе околине побили сво српско становништво. Од тада је то село било насељено искључиво Муслиманима али је земљиште и даље вођено као катастарско власништво побијених Срба. Таквих села је у БиХ било веома много и то је део геноцида НДХ и муслиманских екстремиста над Србима, западно од Дрине, кроз свирепо убијање, клање, бацање у јаме и најмонструознијих начина смрти. Убијано је све што се креће па и деца у колевци. Такав пример јесте село Придворица у Херцеговини, где су за Божић 1942. убијени сви житељи тог села.

Када се има у виду историјски контекст сукоба и насиља у Подрињу у Другом светском рату, онда се могу разумети догађаји у јулу 1995.године. На основу Резолуције Савета безбедности постигнут је Споразум између страна у сукобу, о претварању Сребренице у „заштићену зону“. Тај Споразум су 8. маја 1993. године потписали генерал Ратко Младић и генерал Сефер Халиловић, уз посредовање и сагласност генерала Мориона. Споразум није испоштован од муслиманске војске А БиХ ни у једној тачки. Муслимани нису војску разоружали у демилитаризованој зони нити су оружје ставили под контролу УНПРОФОР-а. Заштићена зона је служила као база муслиманским снагама, да из ње убацују диверзантско-терористичке групе, да нападају српске војне и цивилне објекте, врше злочине и безбедно се враћају под окриље УНПРОФОР-а.



Снаге 28. дивизије су слабо браниле Сребреницу. Од њих то вероватно није ни очекивала њихова претпостављена Команда 2. Корпуса, а ни ГШ А БиХ, јер је стање у граду било криминализовано. Харале су локалне банде у граду и околини, а обавештајне службе водећих држава Запада су искористиле то стање да непосредно управљају одлукама муслиманских руководилаца. Доказ за то је Одлука да се само на три месеца пре операције из Сребренице извуче командант дивизије Насер Орић са још двадесетак својих официра и упути на „обуку“ у Тузлу. Такође, претпостављене команде нису предузеле адекватне мере да, у војном смислу, олакшају стање дивизије и да подрже њену одбрану, а после пада Сребренице да подрже пробој колоне. Поред респективних војних снага и великог бројног стања 28. дивизије А БиХ, треба имати у виду да су те снаге биле у знатној мери препуштене саме себи, без адекватне моралне и политичке подршке од централних муслиманских власти из Сарајева. Међу борцима и народом су кружиле гласине да ће Сребреница и Жепа бити предате ВРС, те да и не постоји потреба за неким упорним и дуготрајним отпором и борбом. Тим гласинама је доприносио криминал, хаос, безвлашће и сукоби између политичких, војних и полицијских руководилаца у Сребреници.[3]

Веома битно је уочити да су након 11.7.1995. године у поподневним часовима, када су јединице Дринског Корпуса (ДК) ушле у Сребреницу, настале невоље и несрећа због одбијања снаге 28. дивизије А БиХ да положе оружје и прихвате статус ратних заробљеника. Команда 28. дивизије и команданти бригада те дивизије одлучили су се на пробој из окружења, вероватно уз знање и одобрење команде 2.К и ГШ А БиХ. Основано је претпоставити да је такав однос сугерисан и од стране муслиманског политичког руководства у Сарајеву. Први и најчешће најаутентичнији извештаји муслиманских и страних извора говоре да се у Поточарима окупило око 20.000 цивила, а да се у колони за пробој ка Тузли налазило око 12.000 бораца и војних обвезника. Муслиманска тајна служба из Тузле известила је 17.07.1995. године да се претходног дана, 16.07.1995. године до „слободне територије“ пробило 10.000 бораца 28. дивизије, и да се сумња да их је још неколико хиљада у просторима између Сребренице и Тузле. Та колона је кренула у пробој из окружења у неколико делова. Правац пробоја је био Јаглићи – Буљин – Побуће – Церска – Снагово – Црни Врх – Крижевићи – Баљковица – Незук. Дрински корпус ВРС је делом снага постављао заседе на правцу пробоја. Те заседе су биле често слабе, тако да су имале велике губитке у људству и техници.

Већина истраживача данас полемише само око доказивања или оповргавања укупног броја припадника 28. дивизије А БиХ, који су изгубили животе у току и након операције за Сребреницу. Ради истине и правде веома је битно да се зна колики је број страдао у борби са јединицама Дринског корпуса, а колико је заробљено и накнадно стрељано. Према различитим подацима о броју заробљених и стрељаних може се говорити о томе да подаци са којима излази муслиманска страна у јавност нису тачни, те да су политички и медијски инструисани у функцији сатанизације српског народа и стварања лажне представе „да се ради о геноциду“. Данас је свим објективним истраживачима у свету јасно да у Сребреници није било геноцида јер нису убијани цивили, деца, жене, старци и нејач, него углавном војници који су били припадници 28. дивизије А БиХ, јер су одбили да предају оружје и кренули у пробој.

Извесно је да је, до пробоја 16. и 17. јула 1995. године код Незука и до изласка на територију под муслиманском контролом, страдало у борби доста припадника 28. дивизије А БиХ. Један део те колоне је страдао и у сусретним међусобним борбама појединачних група, о чему постоје сведочења припадника 28. дивизије А БиХ. Дакле, није се радило о цивилној колони, како се то у пропаганди и медијској кампањи често истицало, већ о првенствено војној колони која је разбијала и убијала све што се нашло на њеном путу.

Поштујући све жртве ради истине потребно је доћи до објективних информација о броју погинулих и броју стрељаних војника 28.дивизије А БиХ. Само истина може бити основа помирења и суживота два ентитета у БиХ. Лажне информације и на њима утврђене пресуде могу само бити извор даљег неповерења у будућности.

Исељавање цивилног становништва из Сребренице на територију под контролом А БиХ није било насилно и то није била одлука ГШ ВРС, већ избор становништва и одлука УНПРОФОР-а. ВРС је све чинила да се заштити цивилно становништво и да му се помогне да се организовано превезе до територија под контролом муслиманских снага. Овакав закључак се стиче на основу више чињеница, а посебно: захтев Председништва општине Сребреница од 09.07.1995. године и став команданта Холандског батаљона УНПРОФОР-а исказан према генералу Младићу изнесен на састанку у Братунцу 11.07.1995. године.[4]

Због претходних злочина које су починили над српским народом и јединицама ВРС у Подрињу, један део припадника, команданата, командира и бораца 28. дивизија А БиХ није хтео да положи оружје и донео је одлуку да се пробије из окружења, преко зоне одговорности Дринског корпуса. Та непромишљена одлука вероватно је сугерисана и од центара моћи који су изазивали и провоцирали напад снага ВРС сталним чињењем злочина, у окружењу енклаве.

Након почињених злочина над заробљеним припадницима 28. дивизије А БиХ, муслиманско руководство у Сарајеву тежило је да у међународној јавности искомпромитује одбрамбени карактер и циљеве борбе српског народа. Чак и данас представници многих политичких странака из редова Муслимана своју стратегију унитаризације БиХ и укидања Републике Српске и њених надлежности заснивају на „геноцидном карактеру борбе српског народа“, покушавајући на тај начин да у свету Републику Српску прикажу као „геноцидну творевину“.

Такав приступ јесте политичка злоупотреба злочина који је изазван и осмишљен ради медијске припреме тзв. међународне заједнице и јавности да прихвати последице предузимања операција Хрватске војске, АРБиХ и ХВО, уз ваздухопловну, обавештајну и логистичку подршку НАТО, у којима је извршено етничко чишћење и злочини на простору Републике Српске Крајине у Хрватској, као и у западном делу Републике Српске у БиХ, када је убијено око 2.300 војника и цивила и прогнано из својих домова преко 250.000 људи. Ти злочини нису се чули нити видели у међународној јавности јер је операција у Сребреници била у суштини параван за наставак геноцида над српским народом у Хрватској и БиХ који је започет у усташкој ХДХ, а настављен у завршним операцијама у грађанском рату 1995. године.

Неразумне и нецелисходне одлуке комадног кадра 28. дивизије А БиХ нису последица њихове аутономности деловања, него погрешних инструкција које су добијали од 2. К и ГШ А БиХ. Такве погрешне инструкције су израз намере и злоупотребе страдања у функцији остварења политичких циљева борбе муслиманског народа у БиХ, ради придобијања симпатија и политичке подршке утицајних држава међународне заједнице. Стога, иако се, на пример, данас зна истина о злочину на Маркалама, да га је испланирала и починила специјална јединица БиХ, нико у свету о њој не говори, иако су многи команданти ВРС осуђени у Хагу због тог злочина.



Одлуку о исељавању становништва донело је муслиманско политичко и војно руководство, вероватно у сарадњи са централним властима у Сарајеву и са снагама УН. ВРС је подржала реализацију донете одлуке о пресељењу цивилног становништва, извршила је договорено, уз пратеће инциденте који се у таквим околностима тешко могу избећи. Оправданост ове операције је неспорна када се има у виду да је механизам УН донео одлуку да затражи дозволу и помоћ ВРС у евакуацији становништва, која је предвиђена и домаћим ратним законодавством.

У том смислу треба имати на уму више пута поновљене тврдње шефа полиције у Сребреници Хакије Мехољића, да је Изетбеговић био спреман на страдање до 5.000 становника Сребенице, да би се изазвала војна интервенција НАТО. „Опортунистичка убиства“ у Поточарима не могу се оквалификовати као планирано провођење ликвидација, него као предвидива последица самог поступка масовног сусрета припадника две народне војске у којима су појединци били жељни освете, чак су се међусобно и познавали. Није одржива теза да је издвајање било планирано и изведено ради ликвидације, јер нема доказа да је у то време ико одлучио, па чак и знао да ће се ликвидације десити.

Мехољић је агенцији Срна изјавио да му је приликом повлачења у колони пришао Хамдија Фејзић, тадашњи потпредседник Скупштине општине Сребреница и рекао му да се чува јер је на списку за ликвидацију. „Питао сам га – од кога да се чувам? А он је одговорио: Довољно сам ти рекао“, прича Мехољић и наводи да је када је сазнао за ту опасност почео да „игра своју игру“. „Одвојио сам се од колоне која се већ више пута прекидала у општем расулу и када сам стигао на територију под контролом Армије БиХ, прикрио сам се неколико сати и нисам одмах изашао из шуме иако су ме поименично дозивали, што значи да је неко пратио и тачно знао да сам био у тој групи“, испричао је Мехољић. Он објашњава да није био члан Странке демократске акције (СДА), односно да је са њеним лидерима био у сукобу и да до данас није сазнао да ли су заиста они правили спискове за ликвидацију. „Убрзо сам у Тузли „проговорио“ за медије и испричао шта се све дешавало у Сребреници, а то сам учинио да бих сачувао себе.

Он се присећа да се колона која је кренула од Сребренице више пута прекидала, групе су се одвајале, многи су остајали због исцрпљености, рањеници нису могли издржати пешачење и долазило је до нервних растројстава и самоубистава, као и враћања појединаца и групица назад према Сребреници ради хране. „У таквом стању беспомоћности и напуштености људи су свашта радили – убијали су се бомбама и на друге начине, очеви су остављали лакше рањене синове, јер их нису могли носити и свако је у том расулу мислио како да сачува властити живот“, присећа се Мехољић. Он, као и Ибран Мустафић, окривљује Алију Изетбеговића и СДА за, како каже, „издају Сребренице“ и понавља оно што је давно изнео у јавност – да је Изетбеговић делегацији из Сребренице током рата у Сарајеву рекао да треба жртвовати око 5.000 људи да Срби уђу у Сребреницу, па да се изазове међународна интервенција и бомбардовање Републике Српске. Истиче да је бошњачки ратни политички и војни врх омогућио Насеру Орићу излазак из Сребренице неколико месеци пре њеног пада, што је, како каже, био знак да је „Сребреница жртвована“.

Алија Изетбеговић је у сарадњи са Клинтоновом администрацијом и појединим обавештајним службама Запада пристао на „сценарио масовног злочина у Сребереници“, који би се прогласио за „геноцид“ и искористио за војну интервенцију НАТО и остваривање политичких циљева екстремног муслиманског руководства у БиХ. И данас се на сличан начин и са застарелом мантром и медијском пропагандом ритуално и поново масовним сценама окупљања народа на годишњицу страдања припадника 28. дивизије А БиХ, медијски и политички злоупотребљава бол породица које су изгубиле своје најмилије у Сребреници и у току пробоја ка Тузли.

Обавештајне службе појединих водећих земаља Запада су и даље упорне да преко водећих муслиманских партија у Сарајеву и марионетских политичких партија у Србији и Р. Српској, из редова српског народа, дају легитимитет почињеном злочину и окриве српски народ и прогласе га геноцидним. У тој медијској и политичкој операцији Запада водећу улогу имала је Велика Британија, Немачка и Француска. У Србији многе политичке партије и бројне невладине организације добијају огромна финансијска средства са Запада да оклевећу српски народ у међународној заједници, те да присиле власт да „прихвати кривицу за геноцид“.

Спречен је покушај Запада да преко резолуције у СБ УН у суштини српски народ буде оптужен за геноцид. Ту монструозну идеју припремала је Велика Британија и да није било доследног и одлучног отпора Русије, резолуција би била усвјена. То „проевропске снаге“ у Србији негативно тумаче а поједине чак маргинализују заслуге Русије и насојале су да та резолуција буде усвојена. Покушавали су да преко прозападних медија „појашњавају народу“ да би то било корисно и делотворно за његову будућност, поредећи то са злочинима које су немачки фашисти и усаше починили током Другог светског рата. То је део концепта ревизије историје, како би се заборавили злочини нациста, фашиста и усташа. Тако би се Срби као страдалници у Двадесетом веку прогласили за злочинце и приписао би им се геноцидни карактер.

Република Српска је безобзирно нападанута
Одлука којом је Валентин Инцко, одлазећи високи представник у БиХ, наметнуо допуне у Кривичном закону БиХ којима се забрањује и кажњава негирање геноцида и величање ратних злочинаца, показује да је он гласноговорник обавештајних служби Запада у специјалној операцији која је у току.

Република Српска је принуђена да одбије ту одлуку, која јесте један неморалан чин, који је посејао семе даљих сукоба између Срба и Муслимана.

Члан Председништва БиХ Милорад Додик истакао је да Срби ову одлуку Инцка никада неће прихватити и додао да је ово „последњи ексер у ковчегу БиХ“. Поновио је да нема дијалога у БиХ и позвао све политичке факторе у Републици Српској да се уједине у њеној одбрани. Додао је казао да Српска треба дати институционални одговор на седница Народне скупштине Републике Српске, те да тај одговор буде жесток и да буде прихваћен од свих политичких чинилаца. „Народна скупштина РС има црвене линије коју ја нећу да пређем, ово тражи жесток одговор па и да прогласимо самосталност већ наредне седмице“, навео је Додик. Ако пустимо овако даље онда ми овде немамо шта да чекамo, рекао је Додик и додао да ће предложити да сви Срби напусте правосуђе БиХ. Спреман је, истакао је, да све подреди одбрани Републике Српске.[5] То су директне последице које је узроковао Валентин Инцко по налогу својих ментора, водећих држава Запада. Такво деловање јесте израз потребе спровођења стратегије НАТО пакта и ЕУ на простору БиХ, без обзира на вољу оба ентитета и сва три конститутивна народа. То није пут у мир и стабилност, него пут у кризу и сукобе.

Жртве злочина у Сребреници заслужују достојан помен, поштовање и обележавање исто као и српске жртве у Подрињу, у току грђанског рата,. Политизацијом Сребренице и покушајем колективне осуде српског народа не могу се остварити циљеви унитаризације БиХ и рушења Републике Српске.



Пристрасно деловање новог високог представника Кристијана Шмита, који нема легитимитет, вероватно ће се наставити на сличан начин. Зато је време да се Република Српска јасно одреди према деловању бившег и самопроглашеног новог тзв. високог представника за БиХ.

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!

ЛИТЕРАТУРА
1. Трећи састанак у хотелу „Фонтана“ (транскрипт видео снимка) (доказни предмет оптужбе 49/а), стр. 9.
2. Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија)-операција „Криваја 95“, 2002.стр.42
3. Изјава заступника команданта 28. дивизије Рамиз Бећировић органима безбедности 2.К АБиХ, КОРАК – Часопис за заштиту тековина борбе за БиХ, Број 28, ИССН 1512-9411,Сарајево, 2012., стр. 34 до 36
4. Печат, Светислав, Тијанић, ЗЛОЧИН У СТАРОМ БРОДУ – Ко није знао да плива – запливао је у вечност, 13 јун 2010.године
5.Момир Крсмановић, Трагови мртве браће, 2005.године

[1] Момир Крсмановић, Трагови мртве браће, 2005.године

[2] Печат, Светислав, Тијанић, ЗЛОЧИН У СТАРОМ БРОДУ – Ко није знао да плива – запливао је у вечност, 13 јун 2010.године

[3] Изјава заступника команданта 28. дивизије Рамиз Бећировић органима безбедности 2.К АБиХ, КОРАК – Часопис за заштиту тековина борбе за БиХ, Број 28, ИССН 1512-9411,Сарајево, 2012., стр. 34 до 36

[4] Трећи састанак у хотелу „Фонтана“ (транскрипт видео снимка) (доказни предмет оптужбе 49/а), стр. 9.

[5] https://iskra.co/region/dodik-ovo-trazi-zestok-odgovor-pa-i-proglasenje-nezavisnosti-iduce-sedmice/

Заштита тзв. геноцида у Сребреници и његових тековина у режији Запада



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.