Законом о родној равноправности уводи се – нејезик

Свака интервенција у језику са становишта било које идеологије, што само по себи не може бити у складу с науком о српском језику, недопустива је и, уколико се не спречи, могла би имати несагледиве последице, будући да је језик суштински чинилац индивидуалног и колективног идентитета, закључак је после скупа у организацији Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика, на којем су разматрани проблеми и ризици употребе „родно осетљивог језика”, као и појединих одредаба Закона о родној равноправности.

Закључке донесене на овом скупу подржали су: проф. др Драган Станић, председник Матице српске, проф. др Срето Танасић, дописни члан Академије наука и уметности Републике Српске и председник Одбора за стандардизацију српског језика, проф. др Исидора Бјелаковић, проф. др Александар Милановић, проф. др Виктор Савић, проф. др Милан Ајџановић, проф. др Слободан Антонић, проф. др Миланка Бабић, др Иринеј Буловић, епископ бачки, проф. др Вељко Брборић, др Наташа Вуловић, проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ, проф. др Рајна Драгићевић, проф. др Сања Ђуровић, проф. др Марина Јањић, проф. др Александар Јовановић, др Владан Јовановић, проф. др Милош Ковачевић, проф. др Весна Ломпар, академик Предраг Пипер, проф. др Рада Стијовић и многи други.

„Граматички род као лингвистички конструкт, далеко сложенији него како се то у банализованој интерпретацији поменутог закона предочава, због одсуства чврсте и доследне корелације с полом у ванјезичкој стварности, није ни могао бити предметом правне обраде, а нарочито не законских прописа. Законодавац је доношењем оваквог незналачког закона пристао на наметање нове, произвољне норме која води ка урушавању језичке структуре и омогућавању даљих интервенција у језичко ткиво. Због свега реченог, може се закључити да се овим законом уводи нејезик: то не може бити ни српски нити један до сада постојећи језик у Републици Србији”, сматрају језички и стручњаци хуманистичких и друштвених наука, напомињући даље:

„Уколико се пак Закон о родној равноправности односи на српски језик, не мења се само његова лексичка структура оним речима које углавном не постоје у речницима, него и његово иманентно граматичко устројство. Пре свега, мења се природа именичког граматичког рода, који ће (применом Закона) од инхерентне категорије прећи у формалну. Затим, утиче се на радикалне измене у конгруенцији – на плану појединачних слагања (ширење броја комбинација с несагледивим последицама) и на плану комбинованих слагања уколико се граматичком мушком роду ’укида’ статус неутралног рода. Све ово изгледа застрашујуће и води креирању заумне и паралелне, орвеловске стварности, којом се на Прокрустовој постељи законски цензурише језик у јавној употреби. Имајући све наведено у виду, наглашавамо да се мора зауставити и забранити инжењеринг на главном средству споразумевања и остваривања људске културе и цивилизације – језику, био он српски или било који други у Републици Србији. Поражавајуће је да је Скупштина Републике Србије по убрзаној процедури усвојила Закон о родној равноправности, а нов Закон о употреби језика и писма, који се дуго обећава представницима србистике, с већ припремљеним и усаглашеним нацртом, бива одбачен и пре доласка у скупштинску процедуру.”

Оно на шта посебно указују академици и универзитетски професори после ове дискусије јесте и то да ни озбиљно спроведена јавна расправа о предлогу Стратегије развоја културе Републике Србије, од 2017. до 2027. године, није била довољна да се у Скупштини Републике Србије донесе овај документ.

Они критикују и чињеницу да се не назире ни почетак стварања националне стратегије за подизање нивоа општег образовања, у чијем је језгру проблем језичке културе, упркос апелима из струке и уз бројне друге проблеме који произлазе из нерешеног статуса главног чиниоца српског идентитета – српског језика, што је повезано с недовољном државном и друштвеном бригом.

„Један од тих проблема, свакако не и једини, јесте општи пад интересовања за студије српског језика и књижевности, што ће се врло негативно одразити на квалитет наставе у основношколском и средњошколском систему, а дугорочно и на постојаност и природу националног идентитета”, речено је. Поруке овог научног скупа односе се на потребу стварне борбе за права жена, што подразумева делање на плану друштвених односа и борбе против дискриминације жена у свим сферама где она постоји, а да језик треба да се развија природним путем, без присиле и притиска идеологије.

Према томе, како је закључено, сваком говорнику, уз крајње уважавање ставова других, треба оставити слободу избора за лично декларисање у домену јавне употребе, тј. могућност одабира оних језичких форми које су у складу с нормом стандардног језика.

Имајући све наведено у виду, по мишљењу познавалаца језика који су учествовали на скупу Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика, овај закон треба укинути и донети нов, усмерен ка истинском циљу заштите равноправности, независан од било које идеологије, а уз сагласност читавог друштва, језичке струке и других позваних струка, целокупне културне јавности, Српске православне цркве и представника осталих традиционалних верских заједница.

[table id=1 /]

М. Вулићевић / Политика