О ватиканском „суђењу века”

Првооптужени, бивши кардинал Бећу, коме је папа Франциско 2018. одузео титулу кардинала и самим тим право да му суди лично, оптужен је да је заједно с још девет лица, од којих су нека брокери, адвокати и „самозвани“ обавештајни аналитичари, учествовао у пословима са сумњивим инвеститорима, и с њима наводно тргујући непокретностима у лондонском луксузном кварту Челси проневерио скоро пола милијарде евра. Како су ватикански тужиоци навели, послови у Лондону су еклатантан пример „корумпираног, грабежљивог и лукративног система“ формираног под Бећуовим вођством.

Цео случај се распламсало када се сазнало да су оптужени кроз проблематичне правне послове улагали средства сакупљана кроз годишње прилоге познатије као „Петров пени“ и који служе као подршка папским добротворним активностима.

Историјски процес

Посао с непокретностима у Лондону датира из 2014. године, када је државни секретаријат Ватикана, на чијем челу је тада био Бећу, одлучио да уложи почетних 200 милиона евра у инвестициони фонд којим управља италијански бизнисмен Рафаеле Минконе, с тим да се половина новца уложи у зграду у насељу Челси, а остатак у друге инвестиције. На овим инвестицијама Минконеов инвестициони фонд „Атина капитал“ до новембра 2018. изгубио је 18 милиона евра, што је, како кажу тужиоци, навело Ватикан да тражи излазну стратегију, задржавајући свој удео у резиденцијалним објектима у насељу Јужни Кенсигнтон, у Челсију.

У том тренутку у посао се укључује брокер Ђанлуиђи Торци, који је за рачун Ватикана организовао исплату 40 милиона евра Минконеу, у циљу потпуне аквизиције зграда у Лондону које Света столица још није поседовала у целости. Ипак, овај брокер је трансакцију реализовао тако што је приликом реструктурирања компаније која је као представник Ватикана требало да буде власник објеката у Лондону себи обезбедио већину гласачких права и посредно постао фактички власник проблематичних зграда.

Њему се на терет ставља да је тада изнудио Ватикану још 15 милиона евра како би Светој столици пренео гласачка права у компанији, тј. контролу над власништвом зграде. У целу причу о непокретностима у Лондону био је укључен и папа, како тврди заменик државног секретара Ватикана, надбискуп Едгар Пена Пара. Он је тужиоцима испричао да је папа Франциско до новембра 2018. јасно ставио до знања да жели да губитак буде што мањи, приликом спасавања инвестиције у зграду, да се „окрене страна и крене из почетка“. Пена Пара је такође учествовао у овом послу – он је овластио заступника Ватикана да потпише спорни уговор којим је Торци фактички преузео власништво над објектима у Лондону, међутим Пена Пара је као сведок сарадник избегао оптужницу.

Како даље тврди Пена Пара, након што су схватили да зграду у Лондону заправо контролише Торци, а на основу папине жеље да се настави даље, Ватикан је имао две опције – прва је тужити Торција, а друга да му се плати за контролни пакет акција. „Бирајући између ове две опције, уз саветовање адвоката и експерата, изабрана је опција број два зато што је препозната као економичнија, с више контролисаних ризика и у временском оквиру који је прихватљивији“, написао је Пена Пара у свом сведочењу.

Управо је исплата тих 15 милиона евра кључ целог случаја, јер је по свему судећи одобрење за операцију дао папа Франциско, што је навео и Пена Пара изјавивиши да је „једноставно урађено по жељи поглавара“.

У циљу контролисања штете и непожељних последица по самог папу, ватикански тужиоци су „спаковали“ оптужницу од 500 страница, поткрепљену с више од 20.000 страница прилога. Срж оптужнице заснива се на тврдњи да је спорна куповина бившег складишта које припада ланцу робних кућа Херодс, у отменом лондонском насељу Челси, испланирана с идејом да се претвори у луксузне станове, а да иза ње стоји мрежа италијанских бизнисмена са саучесницима у редовима самог Ватикана, пре свега у Државном секретаријату, укључујући Бећуа.

Иако је папа добио похвале због подизања оптужнице и отпочињање суђења високим прелатима Свете столице, Бећу и његови савезници сугеришу да се од њега прави жртвено јање за грешке лица која су на још вишим позицијама и која су хијерархијски ближе папи Франциску, али која нису оптужена. Посебно је симптоматично то да је Бећу био виђен као потенцијални наследник папског трона.

У сваком случају било је очекивано да ватиканско суђење за мултимилионску проневеру почне тихо и без великих потреса на почетку. У импровизованој судници у Музеју Ватикана нашло се 30 адвоката, од којих 27 адвоката одбране који су затрпали суд процедуралним приговорима и пролонгирали даље одлучивање о суштини поступка.

Процес се сматра за историјски, не само зато што је ово први пут да је неко од кардинала, макар био и бивших, оптужен и да му се суди за кривично дело према законима државе Ватикан, већ и зато што је ово први пут да ће представнику Римокатоличке цркве судити лаици, а не његове колеге кардинали. То је последица реформе коју је папа Франциско спровео крајем априла ове године, а коју многи сматрају основом за покретање поступка против Бећуа.

Чувари инклузивног капитализма

Обрачун папе Франциска са својим блиским сарадником и осталим представницима Курије, нарочито у области финансијског деловања Ватикана, може изазвати структуралне поремећаје у сфери која је за Ватикан историјски животно значајна. Посебно ако се има у виду нова глобална иницијатива под називом „Савет за инклузивни капитал с Ватиканом“. Реч је о новом, историјском партнерству између највећих светских корпорација у области улагања и пословања, а које окупља концерне попут Мастеркарда, Алианца, Ернст енд Јанга, Џонсон и Џонсона, БП-а, Банке Америке, Сауди Арамко, Рокфелер фондације, Форд фондације и других с Ватиканом. Како се у иницијативи наводи, она означава хитну нужност спајања моралних и тржишних императива за реформу капитализма у моћну силу за добро човечанства.

Овај савет основан је под покровитељством папе Франциска и кардинала Питера Турксона, који води Одсек за унапређење интегралног хуманог развоја у Ватикану. Савет води група глобалних лидера, познатих као „Чувари инклузивног капитализма“, који се на годишњем нивоу састају с папом Франциском и кардиналом Турксоном. Ова група управља имовином вредном преко 10,5 билиона долара и запошљава више од 200 милиона радника у 163 земље. Једна од представница Савета Лин Форестер де Ротшилд оснивање ове иницијативе образложила је речима: „Капитализам је створио огроман глобални просперитет, али је оставио и превише људи иза себе, довео до деградације наше планете и не ужива велико поверење у друштву.“

Поменута иницијатива део је пројекта реструктурирања ватиканских финансијских позиција покренутог под туторством папе Франциска, што представља наставак деловања Ватикана на пољу борбе за „моралну привреду“. С тим у вези вреди поменути једну историјску епизоду која осликава спрегу крупног капитала и Ватикана, а о којој пише Олга Четверикова. Крајем септембра 2009. године нови шеф Ватиканске банке постао је Готи Тедески, који је од 1992. предводио италијанску филијалу шпанске банке Сантандер. Тедески је тада био близак с државним секретаром Ватикана Тарчизиом Бертонеом, који му је пружио значајну помоћ у прављењу поретка у црквеним финансијама. Он је такође, по неким изворима, и члан организације „Опус Деи“ и то у чину супернумерарија.

У својству специјалисте за питања „економске етике“, Тедески је узео удела у припреми енциклике Каритас ин Веритате и после њеног објављивања изјавио да папа заслужује да му се због те посланице додели Нобелова награда за економију. Само постављење Тедеског у Риму било је протумачено као „пуч“ Бенедикта Шеснаестог и кардинала Бертонеа у тој унутрашњој борби, која се у Курији повела после смрти Јована Павла Другог. По тврдњама неколицине ватиканских извора, стање финансија Ватикана било је потпуно хаотично, услед свих тих злоупотреба и махинација које су себи дозволили нови чланови Курије, углавном из Латинске Америке и Источне Европе. С доласком ове нове екипе професионалаца, на тржишту фондова Европе појавио се први пут у историји финансија хришћански индекс акција „Stoxx Europe Christian Index“, створен као католички индекс на основу раста количине учесника хришћанског тржишта који желе да инвестирају у складу са својим верским ставовима.

Дакле, питање финансија и међусобног утицаја Ватикана и структура светског капитала старо је колико и Капитол. У тој игри између великих бројева и Римске курије и покушаја да се обједини енормни финансијско-идеолошки потенцијал, неретко су падале и многе жртве. Људи попут Роберта Калвија, „Божијег банкара“, представника Банке Амброзијана и човека чије је тело почетком 1980-их година пронађено обешено, не случајно, испод лондонског моста „Блек фрајерс“ („Црни монаси“), само је један од многих који је животом платио своје погрешне потезе.

Бивши кардинал Бећу и саоптужени имају ту срећу да ће своје грешке платити у институционалном оквиру. С друге стране, својим примером послужиће другима да се подсете древне максиме Игнасија Лојоле да ако желиш да опстанеш у Ватикану, онда „мораш бити покоран као лешина“.

[table id=1 /]

Филип Живановић / Печат