ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Опет у одбрану школе

Ко о чему, ја о школи. Уочи нове школске године, у којој ће, изгледа, почети лов на децу да се вакцинишу – а нико не зна зашто. Осим Сороша и његових јуришника у Србији.(1) Њима је, због нечега, веома стало да се сва наша деца што пре вакцинишу.

Наравно, прича о корони и вакцинацији заклања од нас једну, још дубљу и озбиљнију тему – потпуно разарање образовања. Нарочито идентитетског. Другосрбијанцима, као ударној песници Новог свтеског поретка, смета и оно мало патриотизма што га је у школском систему остало. Уосталом, од Гаше Кнежевића до данас борба против нашег културног и духовног идентитета не престаје. То показују и званични образовни документи у Србији, у којима нагласак није на образовању целовите и здраве личности, него на формирању роба глобалног канцер – капитализма.

Шта наш ђак треба да зна

Тако у „Општим стандардима и постигнућима за крај општег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета за предмет Српски језик и књижевност“ сазнајемо да је, на крају школовања, ученик стекао следеће компетенције: компетенцију за целоживотно учење; комуникацију; рад с подацима и информацијама; дигиталну компетенцију; решавање проблема; сарадњу; одговорно учешће у демократском друштву; одговоран однос према здрављу; одговоран однос према околини; естетичку компетенцију. Ово, на први поглед, није тако лоше. Али, оно што је најбитније гласи овако: „Ученик разуме важност личне активације и показује иницијативу у упознавању са карактеристикама тржишта рада (захтеви појединих радних места, начин функционисања институција, позиционирање у свету бизниса; разуме принципе тржишта рада и схвата неопходност сталног усавршавања у складу са развојем тржишта и захтевима послодаваца; уме да идентификује и адекватно представи своје способности и вештине („јаке стране“); уме да напише CV и мотивационо писмо; уме да искаже и заступа своје идеје, и да утиче на друге, кроз развој вештине јавног говора, преговарања и решавања конфликата; има способност постављања адекватних и реалних циљева процењујући и прихватајући ризике; планира ресурсе и управља њима (знања и вештине, време, новац, технологије и други ресурси) и усредсређен је на постизање циљева; зна да комуницира с послодовацима; уме да преговара; спреман је да обавља праксу и волонтира поштујући договоре“. (2,15)

И ово пише у општим стандардима за српски језик, који је, уз историју, најважнији идентитетски предмет.

Као што је некадашњи идеолошки оквир целокупног школовања у Брозовој Југославији био „марксизам – лењинизам“, тако је то данас идеологија неолибералног капитализма.

Монетеизам тржишта
Неолиберални капитализам се, свим силама, бори против свега што представља препреку несметаном ширењу капиталистичког модела израбљивања човека и света. Зато су му непријатељи породица, вера, нација. Ова идеологија је, по Дијегу Фузару, идеологија „монотеизма тржишта“, која има три основне догме: крајњи индивидуализам, ратовање у име хуманизма и демократије (а за интересе крупног капитала) и начелна демонизација сваке алтернативе, која се одмах проглашава за тоталитарну и антидемократску. На тржишту заснованом на англосаксонском моделу сви треба да буду потрошачи којима је идеал „american way of life“. Зато глобалним капиталистима смета традиционална школа која је, уз универзалне, нудила својим ученицима и националне вредности.

Шта желе да постигну

Образовни систем Италије, каже Фузаро ( а то се односи и на нас ) који је био заснован на античким просветитељским и романтичарским идејама изградње целовите личности, замењен је причом о „тржишту образовања“:“Све се то свакодневно уништава трансформацијом школе у капиталистичко предузеће (директори као менаџери, „кредити“ за оцењивање студената, манијачко коришћење енглеског језика уз незнање латинског и грчког итд). Нису поништени само грчка и латинска култура, већ и њихов језик: ко још зна грчки и латински? Језик традиције и национални језик ипак изражавају комунитарни карактер у националној држави и у цивилизацији. Они формирају народе у њиховим традицијама и чине могућим развој појединаца код којих је лингвистички идентитет темељни услов како за њихове интерсубјекатске односе, тако и за њихову заједничку историјску судбину. Наиме, језик у својој еволуцији поставља се као исход историјског процеса који проживљава заједница оних који га говоре. Данашња принуда на енглески као једини дозвољени језик усклађена је са разарањем националних држава и, синергички, фетишистичком апсолутизацијом међународног и хомологационог тржишта људског рода сведеног на прах међуразменљивих атома лишених културне традиције која је у стању да одоли сили капиталистичког негативизма. Само тако, уосталом, објашњава се данашњи свеприсутни парадокс, уопште, принуде на одустајање од свог националног језика (у мом случају од језика Дантеа и Леопардија) и на конвергентно непроменљиво прихватање операционалног енглеског језика финансијских тржишта, који свакако није језик Шекспира, нити Вајлда. Тај аспект открива, ако за тим још има потребе, нашу неспособност да разумемо и говоримо другим језиком осим економским. У капиталистичкој апсолутизацији садашњости посредује пустошење будућности и присилно укидање прошлости“ (3, 34-35).

А то не смемо дозволити.

Опет и опет: Одбранимо школу

Ако све ово знамо (а знамо ако желимо да знамо), онда нам је јасно да „the name of this game“ није патриотизам (који је, како истиче Фузаро, просвећен и космополитски ако жели да сви народи света имају право на свој политички и културни идентитет, и који зна да, како рече кнез Николај Трубецкој, нема виших и нижих цивилизација, него само различитих), онда је крајње време да почнемо да „учимо пјесан“ (Миодраг Павловић): јер, у рату који брише сећање, то може бити избављење.

Коронократија, као модел властодржачког коришћења једног медицинског феномена, има, између осталог, циљ да укине школу као простор социјализације и стицања личног и колективног идентитета. Ово не смемо дозволити. Наша деца не смеју бити вакцинисана ни сумњивим вакцинама у руку ни лажју канцер – капитализма у мозак.

1. ifamnews.com/sr/sorosh-odredjuje-na-shta-srbija-ima-pravo

2.Општи стандарди – Српски језик, Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања, Београд, 2015, 15

3.Дијего Фузаро: Европа не постоји, приредио и превео Драган Мраовић, Досије студио, Београд 2016.

[table id=1 /]

Владимир Димитријевић / Правда