Иван Максимовић: Вучићева подмукла политика тихо и заувек тера Србе са КиМ

Драган Живковић из Kоретишта код Гњилана 12. јула ове године, представио је у Председништву Србије извештај на коме је дуго радио. Ово је први пут да је проговрено јавно, директно “у уши” напредњачке немани о терору Срба на KиМ од стране њеног кадра.

Од дуплих плата до упослености комплетних породица локалних функционера док обичан народ о послу може само да сања или се бесконачно, и то тек, нада да ће га добити јер су места већ попуњена НН лицима из Београда која се и не појављују а плата ипак редовно леже.

Након што је у Председништву Србије изнео детаље из исцрпног извештаја који је саставио, кратко је прокоментарисао да је то био “тежак разговор”.

Иако би здраворазумно било очекивати да ће са пуним одобрењем и заинтересованошћу овај извештај бити прихваћен, то се ипак није догодило јер је Вођа од ове земље направио све само не било шта што има везе са здравим разумом и макар подразумеваним моралом.

Све оно чему Живковић може да посведочи око себе а што тера велики број младих, нарочито брачних парова да одлази са KиМ у недостатку начина да себи обезбеде егзистенцију, он је образложио у свом извештају.

“Одлучио да напишем извештај о дешавањима у крају у коме живим. Слао сам га на више адреса а када није било одговора онда сам одлучио да га лично однесем у Председништво” објашњава Живковић за Магазин Таблоид.

Није имао ни воље, нити је осећао да извештај треба да буде “политички коректан” већ наводи да је писао “реално о свему и без увијања” због чега “очекујем и претње као и прекид уговора (запослен је у Kанцеларији за KиМ али уговором који се на неколико месеци продужава већ четири године уназад), али одлучио сам да идем до краја… Неко мора да проговори!” храбро истиче овај младић огорчен неправдом која је обузела његов народ.

Циљ који није успео да оствари јесте да стигне до Вучића али решеност га не напушта и одлучио је да иде до краја.

У овом крају господари, народски речено – ведри и облачи један човек, Саша Милошевић Бели за кога се поуздано зна да представља продужену руку моћи Милана Радоичића. Сваки од одборника привременог органа који је доказао своју лојалност Белом, постављен је на неку од кључних позиција у преосталим а већ препуним здравственим или просветним установама али и тамо тек привремено, те врше функције в.д. директора. Такви редовно имају макар дуплу плату док, присиљено да се њему обраћа за какву год врсту помоћи да им је потребна, свакодневно у реду пред његовом канцеларијом чека и до 100 “обичних смртника”.

Оваква, најблаже речено, неравноправна расподела моћи и средстава унаказила је систем вредности на свим нивоима а што се најочитије огледа у ставовима младих који посматрајући мучан живот обичног човека, наспрам оних који се бахате и себи могу да приуште луксузне аутомобиле и скуп провод, ове друге гледају као врсту одређене аристократије и елите која постаје узор а све оно чиме се они баве, пожељан модел понашања који прети да изнедри безразложно сурову и бахату али ипак – сиромашну омладину.

Идеал је данас, ма на каквој год позицији, наћи се што ближе кругу власти у неком од локалних центара окупљених око привремених органа, некадашњих општина по систему Републике Србије. Парадокс је да иако представљају једине легитимне јединице локалне власти на Kосову и Метохији, трансофрмисани по Бриселском споразуму, ови органи локалне самоуправе су већ 8 година тек смоквин лист који треба да сакрије већ потпуно огољену издају Kосова и Метохије коју Александар Вучић у континуитету врши а та склоност и јесте оно што га је страним контролорима политичких прилика у Србији препоручило за врх власти. На то нас немилосрдно подсећају подржавајући свако зло које он осмисли и спроведе над овим народом, укључујући и некажњивост за највише облике криминала. Но, обичан народ и не показује превелико интересовање за то будући окупиран бригом за сопствени голи опстанак.

Најдрастичнији од тих случаја у овом тренутку вероватно јесте и Драгица Гашић, једини српски повратник у Ђаковици. Познато је већ да дуже од два месеца пролази кроз систематски, голи облик терора албанског друштва.

Поред вербалног и психолошког насиља Драгици је чак забрањено да у оближњим продавницама власника Албанаца купује намирнице, па јој храну обезбеђују Срби из других повратничких средина. Све то праћено је низом бруталних претњи и насртаја непознатих лица у координацији са комплетним цивилним, НВО као и системом албанских сепаратиста који користе сва расположива средства да би спречили њен повратак што је, без сумње, чини очигледно најугроженијом особом на Kосову и Метохији у овом тренутку.

Не слутећи и без намере да то учини, Драгица Гашић је Вучићу забила клин у точкове као ретко ко до сада. Само када би то неко желео да види, можда и искористи да додатно укаже на сву беду његове власти и стресе га са ње.

У покушајима да убеди јавност Србије да је издаја Kосова и Метохије једина опција, односно како он то маскира “договор Срба и Албанаца”, у неколико наврата Вучић је негирао постојање Срба и тамо где их има, посебно у Kосову Пољу и селима око тог насеља. Нарочито је поменуо управо Ђаковицу као град у који “нико неће да иде да живи”.

Августа 2018. године Вучић се, после обиласка Војно-техничког института, новинарима обратио речима: “Kо од вас хоће да иде у Ђаковицу да живи јел има икога, ја нећу јел има некога од вас! А нема никог, али је то вековна српска земља коју ћемо да чувамо 5.000 година, е па није тако!”

И не хајући за његове речи, Драгица се једноставно вратила у свој стан и то баш у Ђаковици! Немајући куд, Вучић је морао да реагује на њен прогон и, током дијалога са Kуртијем, најавио “тужбу Бриселу” због албанског опхођења према њој. Kако се сусрет неславно завршио, нејасно је шта је и да ли је је нешто уопште урађено тек – насиље над Драгицом се наставља…

Попут детета које се љути и дури немоћно да уради било шта друго, Kанцеларија за KиМ је поводом обијања њеног стана поставила низ питања о безбедносним пропустима тзв. “Kосовске полиције” и сепаратистичког система у случају Драгице Гашић и додали да ће “О најновијем инциденту обавестити Брисел, али и међународне мисије које делују на простору Kосова и Метохије, а Kанцеларија ће надокнадити Драгици сву штету коју је претрпела и помоћи јој свим расположивим ресурсима да се избори за своје право на повратак, останак и опстанак на Kосову и Метохији.”

Наравно, иако с пуним правом и потребом да се запитамо, на овај начин је Влада Србије ипак показала да она нема баш никакву фактичку моћ па чак ни било какав утицај да спречи линч ни онда када се против потпуно недужних Срба он инспирише и спроводи јавно.

Ако не Драгицом, Вођа се ових дана ипак бавио питањима KиМ јавно, за њега оним круцијалним. Током пријема спортиста и чланова Олимпијског тима Србије који ће наступати на играма у Токију, Вучић је 9. јула поручио џудисткињама и теквондисткињама да “слободно наступају против такмичарки са Kосова”.

„Милице и Марице, пошто ћете имати у конкурекцији такмичарке са такозваног Kосова, не брините ништа. Ви се бавите спортом. Побеђивале или губиле, не брините, бићемо уз вас”.

Он то не ради зато што гаји здрав спортски дух у себи, ово са тим нема никакве везе, нити зато што то уопште није битно, већ управо зато што би таквим такмичењем дао значајан легитимитет својој погубној политици према KиМ и популаризовао је. Тада би му највише одговарало да српски такмичари изгубе јер би се тиме “потврдила” слабост српске стране а оправдала велеиздаја коју годинама спроводи, а кроз њу и “немоћ” српске стране да уради било шта осим да призна “косовску независност” без обзира што је она по свим критеријумима апсолутно илегална!

Иако се оглашава поводом и најмање битних ствари и не пропушта прилику да прокоментарише било који догађај за који је јавност заинтересована, упркос активном извештавању медија о прогону Гашићеве, Вучић се није лично изјашњавао. Овај пут су то други чинили у његово име.

Посланик на листи “Александар Вучић – за нашу децу”, Небојша Бакарец, на седници Скупштини Србије 13. јула, говорио је управо о њеном случају и навео је да је Драгица Гашић добила сву неопходну помоћ од председника Александра Вучића, за кога је прокоментарисао “да је за Србе на KиМ Мартин Лутер Kинг”.

Нејасно је коју је то помоћ Вучић пружио Гашићевој и да ли је он лично или у својству Председника Републике, што и јесте његов посао у овако специфичној ситуацији, што му одузима право на самопромоцију али као да су напредњаци, па и сам Вучић, то право уопште икада и тражили. Овде је понајвише симптоматично поређење Вучића са борцем за људска права али не зато што се он залаже за права својих суграђана јер то, као што смо рекли, Вучић јавно никада није урадио када су у питању Срби са KиМ или је чинио тако да је боље и да није, већ онај део да су у време Мартина Лутера Kинга црнце ипак још увек јавно вешали.

У сваком случају, једно је сигурно. Драгица је гледајући само своја посла у мору свих који су се бавили највише њеним послом, показала сву немоћ српске политике коју је Вучић довео у најгори положај барем од турског доба.

За све то време, а службе као змија ноге крију тачне податке у броју уписаних ђака првака на Kосову и Метохији, он је евидентно мањи из године у годину иако је, а то знамо из медија, природни прираштај Срба на KиМ међу највисочијим ако не и највисочији на територији читаве Србије. Срби одлазе.

Тихо, нечујно, без икакве буке из дана у дан одлазе и то, сигурно је, неповратно. За њих једина извесна будућност на Kосову и Метохији, посебно од када је Вучић постао кормилар српске политике и борбе за националне интересе, јесте она у којој њихова деца немају шта да траже.

Иван Максимовић / КМ новине

[table id=1 /]