ДИЈАЛОГ О РАЗАРАЊУ СРБА

2

Министарка за разарање памети обавила је јединствен посао: исковала је и вратила међу ноге фрустрираним женама оно што им је на „првобитној подели“ ускраћено. И одредила да ће сад и мушкарци морати да рађају и да раде све оно чега су се оне одрекле — да би имале више времена за послове у „својим трилатералним и другим комисијама и клубовима“ и тако припомогле да се народ из кога су потекле што брже и темељитије разури.

Да не би била беспослена, та је министруља засновала нови пројекат: као „кумровечки курсаџија“ (како је одређује незадовољник таквим њеним понашањем) и уз помоћ другова комуниста и њихових хабсбуршких саветника, она хоће да откине још један сектор исконског српског простора и да га прикључи онима које су успешнији српски крвници раније одвојили. Зато „поручује да се људима мора дозволити да слободно искажу свој идентитет, а оне који је нападају надмено назива незналицама“. И вели да њени „критичари или не читају законе које она доноси па су поносни на своје незнање или их читају па користе популизам и све што би спречило дијалог на који сви људи имају право“. Она своју реформаторску памет заснива на мериторном тумачењу Програма СКЈ, а оверава је препоруком и резолуцијом Савета Европе за „увођење »двоструког идентитета«“, тј. да се „можете изјаснити као »Мађар српског порекла« и »Србин мађарског порекла«“ (а неће бити забрањено ни „Србин с репом“ ни „Србин без главе“).

Непосредан повод за све те њене реформаторске узлете био је захтев „Европљана“ да се оживи онај њихов билборд од пре десетак година кад су најавили да, загледани у хабсбуршку стражњицу, више не могу ни да дишу без „војвођанске нације“, а за њу се, веле, квалификовали тиме што су научили „ћирилицу, и то сва слова“. И све то оверили — латиничким кажипрстом.

А што се тиче препорука Савета Европе, могло би се рећи да су оне занимљиве по томе што се на Европу не односе ни „у глобалу ни у појединостима“: оне су припремљене као забава за замајавање оних којима „укључивање у европске интеграције“ треба онемогућити. У Европској Унији, наиме, налази се три типа држава (злочиначке, безопасне и јевтине), скоро све су католичке, а православне само оне јевтине (рецимо: Румунија и Црна Гора док су Грчка и Бугарска истовремено и злочиначке, а другде ће зналац записати да „у ЕУ нема ни једне једине земље која се супротставила Хитлеру“). Помињем те појединости зато што та Унија представља блок према Источном Хришћанству и тамо су, као „санитарни кордон“, Бугарска и Румунија одмах „припуштене“, а у наше дане тамо је стигла, као јевтинија од свих, и Црна Гора — да би се и Србија „ставила у прстен“ и тако уклонила свака могућност да Русија нађе било какво упориште на Балкану. О свему томе, разуме се, не треба питати заговараче кумровечких истина (то није улазило у тамошње курсаџијске програме) зато што је суштина свега о чему говоримо одавно разјашњена на неким другим местима и у неким другим документима. Један је од таквих докумената онај од пре неколико деценија, у коме млади и надобудни јеврејски брбљивац, у неком интервјуу, сурово отворено разјашњава механизме по којима се уређује судбина света:



● „Ми јесмо богом изабрани народ. Већина Јевреја не воли о томе да говоре, али наш је бог – Луцифер. И нас је Луцифер изабрао“;

● „Јевреји не морају држати прст на сваком дугмету које изазива рушење хришћанске цивилизације. У многим случајевима они за то имају много нејеврејских добровољаца“;

● „Кроз хришћанску религију ми смо обезбедили потпуну контролу над друштвом, влашћу и економијом. Ниједан закон у држави није био усвојен пре него што смо га ми образложили на црквеним катедрама“;

● „Демократија је управљање посредством хаоса, руље и случајних људи које ми бирамо и купујемо по свом нахођењу“;

● „Контролу над тим случајним људима ми остварујемо посредством цркве, средстава масовних информација и банкарских установа“.

Итд. Млади брбљивац саопштио је тада још много других, једнако интонираних, појединости и због тога му је врло брзо „узета реч“, с јасном поруком другима: није лепо објашњавати како се уређује историја света.

Наша министрача не схвата да је по истим обрасцима уређена и Европска Унија и зато се жести на оне који нису сагласни с оним што она ишчитава из препорука и резолуција Савета Европе: „Можете заузети становиште — баш ме брига за прописе, баш ме брига за људска права и ружити Војвођане или људе који се из својих разлога морају изјаснити као »остали«, а можете имати храбрости па учествовати у дијалогу. Војвођанске партије имају идеју да то буде и регионални идентитет“. Те су партије, ваља то одмах разјаснити, малкице хендикепиране: оне не знају ни где се налазе ни шта хоће, а министруља им не уме помоћи; они „хоће нацију“ према „регији“ старој 150 година („Војводина“), а неће према оној која је стара макар неколико миленијума („Срем“) и веле да су им разлози за то врло прости: неће да су Сремци јер не знају да ли ће се тада регионално изјаснити као „Винскосремци“ или као „Свињскосремци“; за те партије извесно је једино да неће да буду српске и зато траже подупираче међу Херцеговцима, Личанима, Црногорцима и другим бившим Србима (тј. „дођошима“) који, према Брозовој науци, српско име доживљавају као псовку, а неће да питају старе „Задунавске Србе“ колико вреди комунистичка наука од пре неколико деценија у поређењу с њиховим националним памћењем од пре неколико миленијума: ако је нашој министраљки и њеним расправљачима о „војвођанској нацији“ зазорно да се упишу у Србе, нека се упишу како су научили, али тиме не могу обеснажити чињеницу да су се њихови преци, према непорецивим доказима сачуваним у њиховом језику, некад ширили макар испод онога Крста чији је северни крак допирао до средње Словачке, јужни — до Крита, источни — до делте Дунава, а западни — до делте Поа.



И да су њихови преци старији од свих нација (и нацијица) које су се испод тога Крста тићиле током много последњих векова (Бугари — од краја VII, Мађари — од краја X, Арнаути — од половине XI, а могли бисмо им овде додати и Грке као петнаестак векова старије дошљаке од Бугара) и за све је њих једино извесно да су се умножавали или асимилацијом Срба или њиховим сатирањем, при чему се зна да су их удружени српски крвници само током претходног века смакли макар пет милиона (Грци – „преко милион“, Аустрија „и савезници“ током Великог рата — 1.360.000, а Други рат и „Милосрдни анђео“, уз исте „савезнике“ и жестоку подршку комуниста и демократа, макар за којих стотинак хиљада били су успешнији од својих претходника).

Наша се министраљка залаже за темељиту регионализацију, али не примећује да „око тога тамо“ баш и нема неке посебне јагме. Па се, рецимо, зна да у Француској „јавно право уопште не зна шта су то националне мањине“, Каталонци никако не успевају да убеде Шпанију да „нису Шпанци“, Немци немају намеру да Баварцима („и иним“) признају право на посебност по основи чињенице да је више од 70 процената данашње Немачке настало затирањем Словена и освајањем словенског простора. Због тога би било добро да се наша министруша распита код Енглеза, рецимо, о томе како они негују своје националне мањине, да им похвали Грке који су, „из политичких разлога“ и пре усташа, шуцкора и других српских кољача, смакли први милион (и мало више) Срба с почетка онога већ поменутог списка и да им пренесе сва кољачка искуства из реда оних („двадесет и десет“) наших мањина које су у тим пословима биле најуспешније (Хрвати са својим „муслиманским цвијећем“, Грци, Арнаути, Мађари, Бугари).

А што се региона тиче, они су измишљени с циљем да регионалне незналице покажу за које су све послове неупотребљиви и тако омогуће глобалним зликовцима да их што јевтиније укључе у своје криминалне пројекте као извођаче најпрљавијих послова из регистра својих злочина против човека и човечности. И за то је најбоља потврда управо оно што се са Србима дешава[ло] од појаве Вилсонових комуниста 1917. до данашњих Бајденових „ЛГБТНЗ-демократа“ и налога педофила из СЗО (тј. WHO) да децу треба од рођења учити да мастурбирају, да се уџбеници српске историје (и не само они) припремају и одобравају у кафанским ћумезима и борделима (а не у Заводу за уџбенике), да су „сви наставници обавезни да прођу обуку о родној равноправности“ (на шта их је наша министруша својим законом натерала), да се тиме потврђује „одговоран однос према здрављу од стране школских управа“, да родитељи не смеју ометати децу да „крену на хормонски третман“ за промену пола…
И све се то дешава по налозима оштећених представника људске врсте.

И уз благослов исте такве државе — која их бира и подстрекава на злочине према сопственом народу.

Драгољуб Петровић, проф. (у пензији)

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



2 Коментара

  1. Помаже Бог,брате,пиши и даље.брате,јега се нађе још неко да отвори очи и уши! Свака ти реч одзвања кроз време ,Бог ти дао здравље још дуго

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.