Старац Михаило Валаамски: Унутарње ћутање

Постоје две врсте ћутања. Прва је – ћутати устима. То није лоше јер барем не искушава и не повређује друге. Али, то није довољно. Пустињски оци говоре да затворник који седи у својој келији и не виђа никога, може ипак бити сличан змији која седи у змијарнику, испуњена својим отровом. Јер, ако се сећа нанетих му увреда, он се испуњава гневом (као отровом).

Друга врста ћутања је – унутарње ћутање. О овом другом ћутању Оци говоре: има Стараца који говоре од јутра до мрака, остајући, при том, непрестано у ћутању, зато што не изговарају ништа што би било некорисно било за кога, укључујући и за њих саме. То је унутарње ћутање. Требало би да тежите ка томе. Када то постигнете и престанете да осуђујете друге, онда устаните и заблагодарите Господу, Који вам је показао тако велику милост. Онда нећете бити далеко од чистоте срца. И знајте да ће само чисти срцем видети Бога.

За неке постоји и други пут, пут благодатних суза. Али, то нису сузе попут оних које проливају људи због туге срца, када изгубе своје најближе, или када читају књиге, или слушају приче, или томе слично. Благодатне сузе теку као потоци, и то траје понекад по две-три године непрекидно. Ове сузе као огањ сажижу сваку нечистоту у души и душа задобија велики мир и види Бога.

ИстиноЉубље

[table id=1 /]