Фригијско и римско порекло британских владара

0

Немачко порекло британске краљевске куће Виндзор је добро познато. Британски Парламент је после смрти краљице Ане Стјуарт (1714) за владара Уједињеног Краљевства изабрао Георга Лудвига, војводу од Брунсвика – Линебурга. Овај британски владар, који никада није научио енглески језик, у англо-саксонском свету је остао упамћен као Џорџ I од Хановера (1714 – 1727). Потомци Џорџа I и данас владају Британијом (од 1901. године преко линије Сакс-Кобург-Гота, која води порекло од Алберта, супруга краљице Викторије, а након Елизибете II наслеђе ће прећи на линију Гликсбург, која води порекло од недавно преминулог Филипа од Единбурга, данско-грчког принца). Назив Виндзор је уведен 1917. године, у вихору Првог светског рата, како би се пресекле и симболичне везе са Немачком.

Иако је Џорџ I Хановерски био из Немачке, његово даље порекло води све до Старог Рима и Италије. Према британском историчару Едварду Гибону из 18. столећа, Хановерска династија води порекло од староримског рода (gens) Ација (Atii), који су познати још од 2. века пр. Хр.

Назив генса Atii, подсећа на назив малоазијског божанства Атиса, који је био поштован као заштитник вегетације код Фригијаца, а затим и код Грка и Римљана. Атис је био верни пратилац богиње Кибеле. Приказиван је са карактеристичном фригијском капом (купастог обилка са врхом повијеним напред, слично „Штрумпфовима“). С обзиром да је род Ација првобитно спадао у плебејце, који су важили за досељенике у Риму, може се претпоставити да су Ацији доиста били фригијског порекла. Према Херодоту, Фригијци су првобитно живели на Балканском полуострву, да би касније прешли у Малу Азију.



Најстарији представник овог рода (генса) је Луције Ације, војни трибун у рату против илирског племена Хистри 178. године пр. Хр. Најпознатији представник Ација је свакако Ација Балба, мајка првог римског цара Октавијана Августа. Први римски цар је био окружен својим рођацима са мајчине стране, а за једног Ација се зна да му је био лични лекар.

У периоду уздизања хришћанства и опадања римске моћи, породица Ација се губи у историјским изворима. Након пропасти Западног Римског Царства и таласа Сеобе народа, популација града  Рима је са милон становника, спала на свега неколико десетина хиљада, што је достојно сценрија предвиђеног у Откровењу Светог Јована Богослова. Породица Ацо, средњовековни наставак Ација, је играла значајну улогу у Италији, у време најмоћнијег владара Франачке, Карла Великог (768 – 814), односно у периоду након франачког покоравања Лангобардске државе (774). Освајања Карла Великог и његово крунисање за цара у Риму (800) представљају покушај рестаурације Западног Римског Царства. Франачки владар варварског порекла се у Италији ослањао на старе римске родове окупљене око папске столице.

Након распада Франачког Царства, породица Ацо је завладала знатним деловима северне Италије, која номинално припадала потомцима Карловог унука Лотара. Адалберто III Ацо је узео титулу „маркиз Италије“ (940). У историјском изворима Адалберта III понекад називају по титули: „Маркиз“, односно „Маркгроф“, што говори о његовој моћи и угледу у то време, будући да је засенио друге италијанске маркгрофове. Његова област је обухватала велики део Ломбардије са средиштем у Милану, као и подручје Лигурије (Ђенова). По Адалбертовом сину Оберту, породица ће бити позната и под презименом Обертенги. Ипак, породично име које је највише остало у употреби је Есте, по истоименом замку недалеко од Падове, који је подигао Обертов потомак Алберто II Ацо (1073).

Један од синова Алберта II Аца и карантанске војвоткиње Кунигунде је наследио Карантанију (данашња Словенија и Аустрија) од свог ујака Велфа III (1070), а затим је женидбом са баварском војвоткињом Етелхидом стекао и Баварску (1083). Овај италијански племић који је завладао великим пространствима јужне Немачке у историји је остао упамћен као Велф IV. Пошто се сматра основачем млађе гране Велфа-Есте, понекад га називају и Велф I Есте. Умро је на Кипру 1101. године, после учешћа у Првом крсташком рату. Велфу I Естеу је пошло за руком оно што његовом далеком сроднику Октавијану Августу није успело хиљаду година раније – да завлада Германима и њиховим земљама. Тако су стари римски родови у средњовековном свету скројеном по мери варвара, тихо узимали примат. У Карантанији, Велфи су загосподарили и Словенима, односно предцима данашњих Словенаца.



Немачки Есте-Велфи су током Борбе за инвеституру (1075-1122), која се водила између римског папе и немачких царева из Салијске династије подржавали римског папу. Борба за инвеституру је ослабила положај немачких владара и омогућила папи да наметне свој ауторитет на Западу. Преко римокатоличке цркве, стари римски родови су обнављали моћ Западног Римског Царства. Велфи су заправо представљали батину, којом је папа наметао свој верски и световни ауторитет. Есте-Велфи су такође водили и ратове са Полапским Словенима и над њима починили велике злочине, ширећи германски етнички простор на исток.

Породица Есте, владаће током Средњег и Новог века разним мањим сверноиталијанском државама (Ферара, Модена, Ређо…) све до 1859. године. Северна грана Есте-Велфи ће своје најзначајније поседе имати у Немачкој. Баварски војвода Хајнрих Х Есте-Велф ће 1137. године наследити војводство Линебург у северној Немачкој.

Једна грана немачких Есте-Велфа је завладала Фалцом (Палатинатом) у долини реке Рајне. Ова значајна немачка држава је основана 1356. године и њен владар је имао статус кнеза-изборника царства, тј. био је један од седам електора који су бирали немачке цареве. Појавом протестантизма, Велфи из Палатината су напустили римокатоличанство и издали римског папу, коме су дуговали своје успехе током Средњег века. Интересантно је да се Велфи нису приклонили учењу немачког реформатора Мартина Лутера, већ франкофоног Швајцарца из Женеве, Жана Калвина. Калвинистичко учење је било прикладније новом духу капиталистичке привреде који је све више освајао Европу. Лутерово учење је било конзервативније и прилагођено свету немачких ритера. Временом ће настати ривалитет између два вида протестантизма. Велфи су стали на страну учења које је обећавало божански рај усред пропадљивог материјалног света.

Фридрих Палатинатски је својим амбицијама да наследи круну Чешке 1618. године изазвао крвави Тридесетогодишњи рат у Немачкој (1618 – 1648). Овај сукоб који је започео као још један у низу ратова римокатолика и протестаната, завршио се као велики европски рат у коме су биле укључене све државе од Шпаније до Шведске. На крају, верска компонента је остала по страни, будући да су неке римокатоличке земље (Француска) стале на страну протестаната. Процењује се да је у Тридесетогодишњем рату што од војних операција, што од епидемија, страдало 50% Немаца. Виновник Тридесетогодишњег рата, Фридрих Палатинатски је био ожењен ћерком Џејмса I Стјуарта, краља Енглеске и Шкотске. Џејмс I је био тутор свог зета и његов финансијер у до тада најкрвавијем рату који је Европа видела.



Фридрихова ћерка Софија од Хановера се удала за свог даљег рођака, војводу од Линебурга-Брунсвика, са којим је имала сина Георга Лудвига. Након смрти последњег Стјуарта, краљице Ане, 1714. године, Георг Лудвиг је као једини мушки сродник Стјуарта који се није вратио у католичанство, наследио трон Уједињеног Краљевства Велике Британије.

Један Велф-Есте, Иван VI од Брунсвика-Линебурга је кратко владао Русијом (1740-1741). Био је познат као „Цар у пеленама“. Клику која је ово новорођенче прогласила сувереном Русије, уклонила је императорка Јелисавета, ћерка Петра Великог. Иван VI ће целу Јелисаветину владавину провести у тамници. Следећа руска царица, Катарина Велика ће наредити да се бивши цар Иван ликвидира. Било је то династичко убиство које је у себи имало нешто од нетрпељивости наслеђене из Немачке: Катарина је рођена као лутеранка, а Иван је потицао од калвинистичког оца. Дугачки пипци Велфа су тако одсечени са руског трона. Последњи руски цар Николај II је био у сродству са британским Хановеранцима, али преко свог лутеранског деде по мајци, данског краља Кристијана IХ, чије су ћерке биле удате у Русији и Британији. Данас постоје мишљења да су Николајеви сродници из Лондона одговорни за његову трагичну погибију.

Породица која тренутно носи назив Виндзор је током више од два миленијума господарила великим пространствима Европе и стицала огромно богатсво. Потекли негде са простора Балкана или Мале Азије, Ацији су Риму подарили првог цара Октавијана Августа (по женској линији), да би касније учествовали у уздизању франачког цара Карла Великог и папске власти. Појавом верске реформације, постају перјанице протестатизма и стичу власт над првом колонијалном силом света – Великом Британијом. Где год да су се појавили, ширили су смрт и прикупљали богатсво. Мењали су разне религије: фригијски култ Атиса, римски политеизам, католичанство, калвинизам, да би на крају, као британски монарси, постали и верске старешине – поглавари англиканске цркве. У суштини, увек су тежили мамонизму, култу паганског бога новца.

 

аутор: Душан Јевтић

Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.