Како се Срби опходе према културном наслеђу

Протеклог викенда у Ужицу десио се један немили догађај. Наиме, група младића између 17-19 година уринирала је по једном од најпрепознатљивијих симбола који красе град, а то су чесме. Ради се о чесми коју је опанчарски еснаф оставио у наслеђе и на коришћење грађанима Ужица. Наравно, овај чин је изазвао велики револт у грађанству да је полиција морала после одређеног момента да интервенише и приведе изгреднике немилог догађаја.

Колико као појединац мораш да будеш накарадан да вршиш нужду на месту где људи пију воду? Наравно ово није усамљен пример који нам се догодио, само пуком срећом камере су успеле да лоцирају учеснике овог немилог догађаја. Пошто је вероватно реч о старијим малолетницима, и о тазе пунолетним особама казна неће бити велика, самим тим ће проћи вероватно са неком врстом укора. Са друге стране и да их казне, шта ће то конкретно допринети промени народног духа. Опште је познато да се основно васпитање стиче у кући. Родитељи нас уче правилном одгоју који се одликује кроз изградњу поштовања, личног достојанства и културе. Временом се оно усавршава кроз образовање и интеракцију са другим људима.

Нажалост, од доласка комунизма на власт међу Србима се појављује и развија нихилистички дух који се осликава кроз овакво понашање. Тенденција да омладина која је усвојила образац од старијих у комбинацији са медијима показују непоштовање према ауторитетима, према наслеђу и култури и да све то гледа са ниподаштавањем је постала пука реалност. Такође, прошле године, сличан догађај се догодио у Ужицу где је група младића скрнавила споменик дечаку који представља 1300. каплара. У данашње време, кукавичлука и издаје, логично је да не знамо шта уопште представља тај споменик? Наравно да не знамо како је врх будућег интелектуалног миљеа која је требала да гради будућност Србије, узела пушке и отишла у ров да брани Србију. Такви који то не поштују не могу да разумеју жртву коју су они поднели из разлога што се коси са оним што они носе од куће. Колико би данас Срба било спремно да преузме на себе толику жртву? Срби данашњице који када се одселе из матичне земље забораве језик и порекло, дају себи за право да газе оне који су све што су имали жртвовали за нашу слободу.

Научени да функционишу линијом мањег отпора, базирано на девизи ,, како ћемо лако ћемо” и ,,нека други ће” решили су да све своје фрустрације искажу на некоме ко се дијаметрално разликује од њих. Парадоксално у целој причи, појавили су се у јавности одређени гласови подршке који су целокупан акт видели као вид грађанске непослушности према званичној власти. По њима, слободно исказивање незадовољства слободно може да се манифестује тако што ако сам љут слободно могу да рушим и уништавам. Управо је то једна од основа комунизма, рушилачки дух и бес према свему ономе што је у супротности са нашим идејама.

‌Ако се наш негативни однос према споменицима културе не осликава кроз уринирање и уништавање , осликава се кроз отворено исмевање и понижавање. Један од најупечатљивијих примера је споменик кнезу Михаилу. Уз то што је као и многи други споменици исписан графитима, Срби су на то отишли корак даље па га колоквијално зову ,,коњ” или ,, код коња”. Занемарујући да на том истом коњу седи србски кнез који носи итекако велики допринос у ослобођењу и културном развитку србског народа. Србски кнез који је без опаљеног метка ослободио одређене територије. Србски кнез који је радио на популаризацији школства, културе и образовања и својим трудом и залагањем драстично утицао да се промени слика о Србима и Србији у свету. Све то и још много тога не поседује у нашем народу снагу да бар кажу код кнеза, него ,,Код Коња”. Да ли постоји један народ на свету који се тако опходи према самом себи? Тешко.

Толико непоштовање самога себе, прикривено лацивним хумором и подругљивим шалама јасно говори што су Срби данас после таквих великана какве смо имали у прошлости спали на Александра Вучића и сличне њему. Када се објективно сагледа наш однос какав имамо према себи, уопште не треба да нас чуди што смо данас спали на медиокритете. Свесно или несвесно не желимо да уђемо у проблем и да сагледамо да ли је кривица у нама самима, ми по стандардном обичају тражимо кривца у другоме, не схватајући да се све што се око нас дешава управо рефлексија нашег духа и мисли. Како будемо сејали тако ћемо и пожњети, не постоји ту превише мудрости. У једној реченици је објашњено шта можемо да очекујемо услед своје немарности. И као резултат тога како ће да нас третирају странци када виде у пракси понашање просечног Србина према свом културно- историјском наслеђу. На крају речи Оскара Вајлда које могу непосредно да се примене на наш случај: ,,Знају цену свега, а вредност ничега”.

Матија Мићић Бућић / Васељенска