САД спремају поход на Исток

На западном правцу се ствара инфраструктура за напад на Русију

Јуриј Зверјев, је виши научни сарадник Центра геополитичких истраживања Балтичког региона Института геополитичких и регионалних истраживања БФУ И. Канта, кандидат географских наука.

Током августа 2021. године, у оквиру научно-пословног програма VII међународног војно-техничког форума „АРМИЈА-2021“, одржан је „округли сто“ „Прогнозирани изазови и претње националној безбедности Руској Федерацији и правци за њихову неутрализацију.“ Разговарало се о актуелним и предвидивим изазовима и претњама у различитим сферама руске националне безбедности, укључујући и регионални контекст.

Аутор ових редова урадио је извештај о пројектованим изазовима и претњама суверенитету и територијалном интегритету Русијие на западном правцу. У овом чланку желим да поновим своја размишљања о томе, у нади да ће се дискусија о томе наставити, а на тему шта угрожава националну безбедност наше земље.

Руска Федерација се граничи са осам држава, а најдуже граница је са Украјином, Финском и Белорусијом, а најкраћа у Калињинградској области са Пољском.

Земље су веома различите, а ако говоримо о војној моћи, онда је према индексу Global Firepower 2021, који показује потенцијал земље да изводи војне операције на копну, на мору и у ваздуху само конвенционалним оружјем, најмоћнија Пољска. (23. место) и Украјина (25. место), најслабије су балтичке земље: Литванија (85.), Летонија (97.) и Естонија (109.).

Украјина има и највећу војску од свих западних суседа (209 000 војника), Пољска је скоро два пута иза ње (114 000). Најмање оружане снаге су у Летонији (6300). По војним издацима из 2020. године предњаче Пољска (12,7 милијарди долара) и Норвешка (7,1 милијарда долара), док су најмањи, према званичним подацима, у Белорусији (616 000 долара).

Међутим, ако рачунамо војну потрошњу у односу на БНД, онда су највећи у Украјини (3 %). Од 2 до 2,3 одсто БНД-а – у Норвешкој, Литванији, Пољској, Летонији и Естонији. Они су међу једанаест савезника који су испунили или премашили циљ постављен на самиту НАТО алијансе у Велсу у септембру 2014. године.

„До 2030. године у ЕУ би требало да буде завршено стварање војних транспортних коридора, од којих је главна пажња посвећена Северном мору – Балтику (Холандија, Белгија – Немачка – Пољска – Литванија – Летонија – Естонија – Финска)“

Важно је нагласити да од осам држава које се на западу граниче са Русијом, пет (Норвешка, Пољска, Литванија, Летонија и Естонија) су чланице блока, који Руску Федерацију званично оцењује као главну војну претњу. На њиховим територијама стационирани су војни контингенти других земаља НАТО-а.

Од 1994. неутрална Финска сарађује са НАТО-ом у оквиру програма Партнерство за мир (ПзМ). Године 2008. Суоми се придружио снагама за брзо реаговање Алијансе. А на самиту у Велсу, Финци су потписали Споразум о подршци трупа у земљи домаћину, који у договору (домаћином) дозвољава распоређивање снага блока у Финској, као и транзит контингената НАТО-а преко своје територије у време кризе, у време мира или у време рата. У Суомију се одржавају вежбе са трупама Алијансе, а финска војска учествује у маневрима у земљама НАТО-а.

Украјина тежи НАТО-у, а циљ уласка од 2019. године је уписан и у Устав земље. Северноатлантски савет је у јуну 2020. доделио Кијеву статус партнера са проширеним могућностима, иако је наглажено да то неће утицати на одлуку да се Кијев прими у Алијансу или не. Војске НАТО-а вежбајуу на украјинским полигонима, а дуж њене обале Црног мора, инструктори из Сједињених Држава, Велике Британије, Канаде, Пољске и Литваније обучавају украјинско војно особље. Од 2019. године ваздушни простор земље користе амерички стратешки бомбардери Б-52Х за летове.

Још седам земаља у западном правцу има заједничке границе са нама суседним државама. Реч је о суседима другог реда – Шведској, Немачкој, Чешкој, Словачкој, Мађарској, Румунији и Молдавији. При процени геополитичке и војнополитичке ситуације у западном правцу и оне се морају узети у обзир.

У априлу 2014. године, у оквиру операције Атлантска одлучност, Американци су послали четири чете ваздушно-десантних трупа у Пољску и балтичке земље. У јесен су их замениле јединице са тенковима, борбеним возилима пешадије и самоходним топовима. У будућности, трупе из континенталних Сједињених Држава и оне стациониране у Европи редовно се налазе у Источној Европи. Од прве половине 2017. године забележено је присуство америчких оружаних снага и у Пољској, балтичким државама, а такође и у Мађарској. У Румунији и Бугарској оно је постало практично трајно.

Да не би прекршиле одредбе Оснивачког акта НАТО-Русија, према којем се Алијанса обавезала да неће трајно распоређивати значајне борбене снаге у Источној Европи, САД распоређују нову борбену групу јачине оклопне бригаде, као и авиациону (хеликоптерску) бригаду, са стандардним наоружањем и опремом из Сједињених Држава, сваких девет месеци. Не постоји временски размак између смена јединица. Ипак, формална „предаја страже“ омогућава Американцима да тврде да је ово ротација, а не стално војно присуство.

Да би контролисао трупе, Пентагон је у априлу 2017. преместио истурени командни елемент дивизије у Познањ, који је трансформисан у штаб дивизије у октобру 2019. А од новембра 2020. године у Познању се налази и амерички штаб нивоа корпуса.

У лето исте 2017, четири мултинационалне борбене групе појачаног предњег присуства НАТО-а предвођене Сједињеним Државама, Немачком, Канадом и Великом Британијом, стациониране у Пољској, Литванији, Летонији и Естонији, при чему су постигле пуну борбену готовост. За координацију њихових активности у Пољској и балтичким државама створени су штабови мултинационалних дивизија „Североисток“ (у Елблагу, Пољска) и „Север“ (у Адазију, Летонија). Истовремено, у Румунији је исте 2017. године, у оквиру прилагођеног предњег присуства НАТО-а, створена мултинационална бригада „Југоисток“, потчињена новој мултинационалној НАТО дивизији „Југоисток“.

Од прве половине 2013. амерички ловци и авиони ВТА се ротирају на кварталној основи на пољским аеродромима. А од 2015. године, јуришници А-10 и ловци Ф-15 из САД редовно су распоређени на аеродромима у Пољској, Летонији, Естонији, Словачкој, Мађарској, Румунији и Бугарској.

Амерички бомбардери Б-52Х и Б-1Б редовно лете изнад Источне Европе (укључујући, као што је већ поменуто, од 2019. и изнад Украјине), изнад Балтичког и Црног мора, приближавајући се руским границама и увежбавајући ракетне и друге ударе и постављање морских мина. Интензивно ваздушно електронско и радио извиђање се спроводи помоћу авиона и дронова из САД, Велике Британије, Немачке, Француске и других земаља Алијансе. У ова мора редовно улазе ратни бродови земаља НАТО-а (пре свега Сједињених Држава), укључујући и оне наоружане ракетним системима Томахавк и комплексима ПРО „Иџис“.

У Румунији већ ради америчка база за противракетну одбрану, а слична база у Пољској требало би да буде пуштена у рад следеће године. Универзални лансери у овим базама могу да користе поред ракета пресретача и ракете „Томахавк“. А у Немачкој средином септембра ове године формирана је америчка вишенаменска оперативна група, која ће убудуће бити наоружана ударним ракетним системима кратког, средњег и дугог домета – PrSM, MRC и LRHW.

Док број трупа других НАТО земаља у Источној Европи, на први поглед, не изгледа превелик (бар у поређењу са периодом Хладног рата), али брзо расте (само у 2015–2018. повећао се више од седам пута – са две на 15 000 људи и раст се ту није зауставио), а током вежби, које се одвијају скоро константно, повећава се на 40–60 000 људи. Десетине хиљада војника НАТО-а су већ прошли кроз ово, упознали су се са будућим театром операција, разрадили интеракцију са формацијама и јединицама источноевропских армија са којима ће ићи у борбу. И не заборавите на оружане снаге Пољске и Румуније: за њих се купују савремени тенкови Абрамс, ракетни системи HIMARS, противоклопни системи „Џавелин“, ловци пете генерације Ф-35, системи ПВО „Патриот“ и друге врсте наоружања.

Осим тога, САД и НАТО савезници снажно стварају институционалне и инфраструктурне услове за брзо пребацивање трупа на Исток. Дакле, Пентагон завршава складиштење наоружања и опреме за оклопну дивизију у Европи, што ће омогућити брзи транспорт само људства, а све остало ће војници добити на лицу места. Једно од складишта наоружања и опреме за америчку оклопну бригаду гради се у Пољској (у Повидзеу). А инфраструктура створена у оквиру Споразума о појачаној сарадњи САД и Пољске у области одбране омогућиће да се америчко војно присуство у овој земљи брзо повећа са садашњих 4.500 на 20 000 људи.

За пребацивање трупа преко Атлантика формирана је команда НАТО-а у Норфолку (САД), а за потребе заштите поморског транспорта оживљена је 2. флота Ратне морнарице САД. Пребацивањем трупа и опреме у Европу ће се бавити новостворена команда НАТО-а у Улму (Немачка). За потребе НАТО-а Европска унија спроводи план прилагођавања војним захтевима и повећања капацитета транспортне инфраструктуре. До 2030. године требало би да буде завршено стварање војних транспортних коридора, главна пажња је посвећена Северном мору-Балтику (Холандија, Белгија – Немачка – Пољска – Литванија – Летонија – Естонија – Финска). Тиме се стварају услови да се у Источној Европи, где се данас налазе батаљони и бригаде других земаља НАТО-а, у будућности брзо појаве дивизије и корпуси.

Ништа мању претњу од гомилања војних снага САД и НАТО-а представља информационо-хибридни рат који они воде против Руске Федерације, укључујући и онај из центара који се налазе на западном правцу. Подривање морала и воље за отпор Оружаним снагама и становништву, према Западу, може олакшати победу у фази отворене употребе силе (или чак и без одласка у ову фазу, поразивши непријатеља идеолошки и психолошки). Стога су Талин, Рига, Вилњус, Варшава и Праг постали центри антируског информационог и психолошког ратовања, консолидације и координације руске несистемске опозиције како би је искористили за напад на Русију и преформатирања Руске Федерације споља.

[table id=1 /]

Јуриј Зверјев/https://vpk-news.ru/articles/64567

Превод: Зоран Милошевић/Балканска геополитика