Достојевски нам је потребнији него икада

Достојевски нам је потребнији него икада

Наспрам културе хаоса и самољубља стоји дело Достојевског, не као артефакт минулих времена, већ као најсавременија од свих наука о човеку
„Данас нам је Достојевски постао ближи него што је то некада био. Опет смо му се приближили. Много новога налазимо за себе у њему, у светлости сазнања трагичне судбине коју смо преживели“, писао је Берђајев, у једном времену које се, мада подједнако турбулентно као ово наше, природно одликовало различитим искушењима и превирањима. Индивидуализам и егоизам, као логичне последице хуманизма лишеног духовности, стидљиво су пупели, наговештавајући опрезнијим духовима своју малигну природу.

Да ли је нама Достојевски данас ближи него што је био некада могли би прецизно да одговоре издавачи, библиотекари, професори и ђаци. Но, ако је судити по заступљености на читалачким блоговима, Јутјуб каналима, Инстаграм профилима и коментарима који се баве књижевношћу, Фјодор живи типичан миран живот класика – попут пензионисаног генерала чијим се подвизима сви диве али га у борбу више нико не зове.



О њему је, истина, већ исписана читава једна посебна, мала књижевност. Мала само по обиму, наспрам целокупне светске књижевности, али по значењу и вредности непроцењива. Том опусу један Србин, светитељ и можда наш највећи мислилац Јустин Поповић, дао је величанствени прилог. И мимо тога, судбине Достојевског и српског народа уплетене су и симболички, везане једна за другу ту где се поклапају датум једне од наших највећих историјских победа (за коју се необјашњиво одомаћио термин „примирје“) и рођендан највећег писца у човечанству. Ту где се страдање, жртва и љубав неизрециво преображавају у лик самог Бога.

Обраћање несрећнику
Због свега наведеног, није ми намера да пишем о делу Достојевског. Нисам историчар књижевности, философ или теолог. Чак и ако бих, као књижевник, рекла да сам учила од Достојевског, звучала бих себи непристојно претенциозно. Гениј се не учи и сваки је стваралац суштински сам са собом, са поетиком коју мора сам да изобрази, истином коју мора да роди и јединим могућим светом који мора да створи.

Зато је једино могуће пар редака у славу и част великог писца да напишем као антрополог, посматрач и аналитичар друштва у оквиру ког књижевност није само естетски ужитак и емотивни вентил за појединца већ такође политички и идеолошки активна супстанца имагинарног, неопходна човечанству ради кориговања, прихватања и осмишљавања стварности. Осим тога, књижевност је, као уметност уопште, инструмент контроле, оруђе меке моћи, медиј за колонизовање култура за које хегемон закључи да су назадне, сувишне, токсичне или опасне.

Хистерија око модерног не јењава, напротив. Гадљив на прошлост, савремени човек цени само савремено. Страшна заблуда о ексклузивности сопственог искуства и променљивости људске природе одсеца га од историје и измешта из ње. Тако осамљен и себи неразумљив, подесан је за манипулисање.

„Универзално“, као опште, свима заједничко, постало је ружна реч, а есенцијализам – као вера у постојање суштине ствари и бића, дефинисан готово истоветно као фашизам. Око идентитета се још воде спорови, али је представа о значају његове трајности озбиљно уздрмана. Партикуларни елементи човека разбацани су по терминолошким псеудопсихолошким таблицама, али је духовност доживела најтежу дегенерацију. Уз све то, још један јахач апокалипсе, помодни бунт против вредности, ископао је дубок јаз између човека и његове суштине у којој се налази потреба за заједништвом, као заметак способности да се воли и потреба за лепотом, као метафором, сликом вечне хармоније.

Иако претходни пасуси могу да произведу такав утисак, нисам склона плакању и ламентирању над судбином човечанства – верујем у његову коначну победу, јер је природа/суштина непобедива сила. Ипак, када се фокусирам на човека, као појединца у хаосу, осећам узнемиреност због тога што ће многи и многи бити самлевени у немилосрдном жрвњу егоизма, изгубљени на странпутицама самотражења, изиграни надрипсихолошким шареним лажама и остављени да празни и неслободни умру сваком од могућих смрти пре него што се човечанство пробуди из оне духовне.

Један од начина да се угрози човеков духовни живот јесте инсистирање на бављењу свакодневицом. Док је то, са једне стране, неопходно и потребно, са друге стране је недовољно и погрешно. Читава историја света јесте Универзум који се окреће и ми смо честице у њему – јуче и сутра биће једном, те стога и јесу, једно те исто. Разумљиво је да из оваквог става извире дубоки презир према идеји модерног, савременог, дневно актуелног у контексту књижевности и читања. Подједнак отклон правим од идеолошких ограничења у избору штива.

Популизам је узео маха, подилажење наводном „народном укусу“ формира наратив о немогућности традиционалних вредносних судова, иако они никада и нису били репрезенти објективне истине већ такође субјективних ставова, али заједнице – не појединца. Теоретски конструкти: индивидуализам, хуманизам лишен духа и духовност лишена Бога показују неспособност да комуницирају са најдубљим људским потребама – доказ за ову твдњу су милиони отуђених појединаца који лутају глобализованим светом у потрази за задовољством које онда изнова рађа глад и зависност.

Са друге стране, дело Достојевског управо се обраћа таквом човеку, несрећнику нашег времена, директније и смисленије него што то чине књиге специфично посвећене такозваним проблемима данашњице, емотивности робота, климатским променама или трансродним идентитетима. Једина истински актуелна тема у свим епохама је (Бого)човек.

Књижевност као проповед
Сусрет са Достојевским је увек драматичан. Иако су се незналице и површни промотери забавног или дневнополитички ангажованог као врхунских домета уметничког дела, одавно осмелили да јавно исповеде како им је Достојевски досадан, како нису верници па их не занима, како је све о њему већ исписано и како наше време носи неке друге изазове те је анахрон, сусрет са Достојевским је и даље, за свакога ко чита без предрасуде, потресан и вечан – лек за ране које оставља човекољубиво и богољубиво сведочанство Достојевског човек у овом животу суштински никада не проналази. Но те су ране благословене смислом – тежња да се избегне патња као симптом квазихуманог конформизма најчешће резултује празнином самодовољности која никада формирану личност гура у хронично незадовољство и психичка обољења.

Читање Достојевског је силазак у ад и сусрет са Богом, потпуно искуство људскости кроз све векове и времена. Свеобухватнија антропологија од његове није написана. Од страшног места на коме се уливају у један ток психолошко, социјално, религиозно, етичко, политичко и сексуално, Достојевски једини иде даље, дубље, ниже. И још ниже, где проналази Небеса.

Зато је он нама данас недвосмислено потребнији него икада. Редефинисање појма „човек“ постало је политичка агенда и (анти)културни покрет. Демон трансхуманизма пуштен је у свет и његово име више се не шапуће. Обезбожена цивилизација прождире саму себе. Смак света ће можда доћи са ликом виртуелног благостања, а наспрам оца лажи увек је стајао само Један Истинити.

Наспрам културе хаоса, самољубља и обожавања безначајности стоји дело Фјодора Михајловича Достојевског, не као артефакт минулих времена над којима поражени хришћани наричу већ као најсавременија од свих наука о човеку.

Савечна, како ава Јустин казује, племенита мада окрутна, истинита и једина истински провокативна, болна као Христова смрт и радосна као Васкрсење – књижевност као проповед, као Реч, као исповест и опроштај, као одговор Богу и писмо човеку свих векова.

[table id=1 /]



Татјана Потерјахин/Нови Стандард

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више са интернета