Најстарији пронађени хрватски документ писан је — ћирилицом

Поваљска листина је најстарији сачувани документ писан хрватском ћирилицом, а како наводи Институт за хрватски језик и језикословље, настао је 1. децембра 1250. године.

Данас се чува у Жупној канцеларији у Пучишћима на Брачу, где је стигла са архивом манастира Поваље, коју су у Пучишћа као свој нови конак донели последњи поваљски монаси у 19. веку. Један је од најстаријих хрватских језичких и културно-историјских споменика, који својим обимом и садржајем посредно пружа низ занимљивих увида у различите животне аспекте простора и времена у ком је настао.

Први ју је 1881. године објавио Фрањо Рачки у 13. књизи Старина и од тада је подстакао бројне расправе у науци, пре свега у погледу њеног дипломатског састава и садржаја. Наиме, у уводној датираној реченици, документ садржи 1184. годину, када су манастиру враћени неки од његових некадашњих поседа, а затим следе описи даљих манастирских стицања земљишта, све уз навођење сведока, до коначне овере испитивача Блажа и изјаве заклетог хварског чиновника Ивана да је оно што је видео верно записао „у старој књизи“, са наведеним датумом и званичним потписом писара.

То је подстакло различита мишљења о предлошку Повеље, коју већина истраживача сматра картуларом (поседовном књигом), која је у почетку морала да стоји као тзв. „Документ кнеза Бречког“ из 1184. године. Међутим, ближа анализа дипломатског састава Повеље и конкретан исказ садржаја њених делова наследника, као и новији увиди у средњовековно имовинско право, које се вековима задовољавало усменим имовинским прометом у присуству сведока „јавне вере“, за коју се претпоставља да је преписана, односно препричана у Повељи, више је него упитна, наводи хрватски Институт.

Ћирилица у средњовековној Далмацији

Са лингвистичког и графичког становишта, Поваљска листина је интересантна као конкретан језички споменик писан 1250. године. Самим својим постојањем Поваљска листина и, нешто старији, Поваљски праг, који се такође односи на догађај из 1184. године, сведоче о живом присуству ћирилице као једног од хрватских историјских писама (и словенског богослужја ком је првенствено служила) у средњовековној Далмацији. Њена недиференцирана графика указује на познавање различитих ћириличких „школа“ тог времена с једне стране и утицаја латиничног писма на другој, али то недиференцирање открива и важну језичку чињеницу.

Наиме, несистематска (мешовита) употреба графема у графичком низу е (јат) – и (јери) – и – е указује да је икавски рефлекс јата већ одређен у датом простору и времену (са могућношћу постојања неких речи са екавским рефлексом).

Три језичка слоја

На први поглед у тексту Повеље уочљива су три језичка слоја: заснована је на народном говору — чакавском говору острва Брача у првој половини 13. века. језичку надградњу пружа онај језички медиј који је имао изграђен статус књижевнога језика, а то је био црквенословенски хрватске редакције, довољно близу да буде разумљива и довољно далеко да тексту у ком је интерполирано пружи одлике високог стила.

Као правни документ намењен специфичној потреби и употреби с једне стране и будућности с друге стране, Повеља је морала да испуни критеријум опште разумљивости и критеријум постојаности у простору и времену. Први од ових критеријума обезбеђује народни језик, а други црквенословенске елементе, употребљене на начин да се језик стварног, конкретног израза подигне на ниво књижевног језика, применљивог на ширем простору и у другим временима.

На тај начин Поваљска листина стоји у почецима развоја хрватског књижевног језика у прошлости, који се темељи на националној основи и црквенословенској језичкој надградњи и који је познатији из нешто млађих хрватских глагољских нелитургијских споменика. Коначно, трећи језички слој садржан у Поваљској листини је романтика, као неизбежна последица вишевековне словенско-романске симбиозе на том простору, која се огледа у одређеним супстратним елементима који су уткани у народни језик који је основа текста, тако и неки одрази латинског образовања састављача и преписивача Повеље, како наводи Институт.

Како се закључује на сајту Института, језик Поваљске листине резултат је три силе: народног (чакавског) језика тог краја и времена у којем је настао, клерикалне традиције у оквиру које је остварен као писани текст (ћирилица хрватско-црквенословенски) и романо-латинска традиција присутна на простору порекла, пренео је Б92.

[table id=1 /]

Спутњик