Без Подриња неће бити ни Србије

Без Подриња неће бити ни Србије

фото: Подрињски Антикорупцијски Тим / Фејсбук

Ретко који крај насељен српским народом се може похвалити таквом историјом и културним и научним значајем каквим се може похвалити Подриње. Простор од Бајине Баште, преко Љубовије, Крупња и Малог Зворника закључно са Лозницом простор је натопљен крвљу наших предака који су пали за слободу српског рода у биткама против Турака у Лозници и Чокешини, против Аустроугара на Дрини, Церу, Гучеву и Мачковом камену, а не треба заборавити да је Лозницу 31. августа 1941. године ослободио четнички покрет под вођством Веселина Мисите, чиме је она постала први град у Европи ослобођен од нациста.

Поред Мисите, Подриње је изродило још многе личности од врхунског националног значаја – Вука Караџића, Јована Цвијића, Мићу Поповића, Анту Богићевића. Речју, историја модерне Србије незамислива је без Подриња. Данас Подриње, наслоњено на једнородну Републику Српску, нема онај стари геостратешки значај какав је имало пре 1918. године, па је деценијама било у запећку развоја земље, додуше, баш као и многи други њени делови. Главно питање везано за Подриње данас није више војно-стратешко, већ демографско, а у последње време и еколошко. Подриње данас има тек око 150.000 становника и константно се празни.

Једино град Лозница, као најурбанији центар на том простору ка коме гравитирају сви остали, бележи пораст броја становника, али је реч о становништву које она привлачи управо из мањих подрињских места или одређеном проценту досељеника из оближњих места у Републици Српској, а не о позитивном природном прираштају. У последњих неколико година учињени су помаци на пољу инфраструктуре и економског развоја овог, иначе природним ресурсима и туристичким потенцијалима пребогатом крају – за реконструкцију културно-историјског објекта ,,Подземни град Карађорђевића“ у Малом Зворнику са огромним туристичким потенцијалима држава је издвојила 32 милиона динара, Србија је уложила и значајна средства за реконструкцију пешачког моста ,,Краљ Александар Први Карађорђевић“ између Малог Зворника и Зворника, у Крупањ је доведен турски инвеститор ,,Џинси“ који запошљава неколико стотина радника, у току је изградња брзе саобраћајнице Шабац-Лозница у дужини од 55 километара, обнавља се путна инфраструктура у Бајиној Башти укључујући и захтевни тунел испод Кадињаче, Љубовија је недавно добила бесповратна средства за куповину минибусева за потребе превоза сеоског становништва по конкурсу Министарства за бригу о селу који је осмислио тим Милана Кркобабића и још много тога.



Подриње се данас, међутим, не суочава само са усудом пусте земље и одливом мозгова, већ и са еколошком претњом. Откако је најављена могућност експлоатације јадарита, ретког минерала којим је лознички крај богат и који је добио име управо по реци Јадру, од стране мултинационалне компаније ,,Рио Тинто“ (иначе стопроцентног власника самог пројекта ,,Јадар“), добар део Подриња, али и целе Србије је на ногама. Јадарит, минерал који се користи за добијање литијумових једињења, могао би заиста Србији донети огромне количине новца, инвестиције и радна места, јер се процењује да лежиште ,,Јадар“ поседује чак 10% светских резерви литијума. Велики проблем, међутим, представља еколошки аспект целе приче, јер велики број еколога сматра да би отварање рудника имало вишеструке негативне ефекте – суше током лета, поплаве током кишних периода, тровање оближњих вода (Јадра и Дрине, а тиме и Саве и Дунава) токсичним коктелом хемикалија који се користе за извлачење литијума из земље, проблем депоновања јаловине и друге.

Дакле, ти ефекти би могли бити поразни како по животну средину, тако и по људско здравље. Отуда не чуди да се све већи број грађана Подриња, али и остатка Србије одлучује на протесте (тзв. еколошке устанке), те не чуди ни понашање државе која опрезно покушава да балансира између потенцијалне економске добити и ризика по здравље и животну средину. Као једино прихватљиво решење у датим условима видим одржавање референдума у локалним срединама обухваћених пројектом по питању отварања рудника, што је и најавио председник Србије, уз опаску да би, уколико студије заиста указују на то да би рудник могао у еколошком смислу угрозити већи део Западне Србије, требало спровести референдум на подручју више општина и градова, а можда чак и на националном нивоу. У сваком случају, воља Подрињаца и осталих грађана Србије мора бити пресудни критеријум.

Са друге стране, приметан је тренд употребе еколошких питања и еколошких покрета од стране западних центара моћи како би дестабилизовали у политичком, економском и безбедносном смислу одређене просторе, са посебним фокусом на Балкан и Србију. У том смислу, нама нису потребни страни еколошки покрети, партије или донатори да нас уче о томе да ли и како треба да чувамо своје ресурсе и животну средину. Нама је потребна српска зелена агенда која ће бити добро одмерени баланс између потребе за очувањем животне средине и уравнотеженог економског развоја. Било како било, Подриње је, ако ништа друго, заслужило бар толико од државе којој је све дало да неко коначно и Подрињце пита да ли и на који начин желе овакве или сличне пројекте у свом завичају.

[table id=1 /]



др Рајко Петровић, Институт за европске студије у Београду/ИН4С

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више са интернета