Руски противници папе Фрање ризикују озбиљан губитак

После преломног састанка у Хавани, Московска патријаршија није смела да развија православно-католички дијалог, плашећи се својих унутрашњих конзервативаца. Међутим, у последње време међудржавни контакти Ватикана и Русије значајно су интензивирани. На њиховој позадини спољна политика РПЦ изгледа „замрзнуто“.

Два месеца након што је начелник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије, митрополит Иларион наговестио у интервјуу италијанском листу Коријере дела сера о предстојећем сусрету Патријарха московског и целе Русије Кирила и папе Фрање, потврдио је и сам понтифик. ова информација. Он је то учинио у папском авиону који се враћао из Атине у Рим у понедељак 6. децембра.

Одговарајући на питање репортерке ТАСС Вере Шчербакове, тата је рекао: „Састанак са патријархом Кирилом није далеко. Мислим да ће следеће недеље Иларион доћи код мене да договоримо евентуални састанак, јер патријарх мора да оде – не знам где иде… иде у Финску, али нисам сигуран. Увек сам спреман, спреман сам и да идем у Москву: не постоје протоколи за дијалог са мојим братом. Неколико сати касније, уследио је шеф ДЕЦР-а. „За двадесети децембар заказан је мој сусрет са папом Фрањом“, рекао је митрополит. – Предлажем да му у име Патријарха Кирила честитам 85. рођендан, као и да са њим разговарамо о широком спектру питања везаних за билатералне односе наших Цркава. Међу овим питањима је и могући сусрет папе Фрање и патријарха Кирила у будућности. Нема места ни датум овог састанка још није одређен… Што се тиче посете папе Москви, могу рећи да се о овом питању није разговарало на билатералном нивоу. Надам се да ће нам састанак заказан за 20. децембар омогућити да разговарамо о свим питањима од заједничког интереса. Истовремено, Иларион је појаснио да су припреме за посету поглавара Руске православне цркве Финској обустављене.

Односно, боље је избрисати Хелсинки са места где би требало да се састану Фрања и Кирил. Друга лична комуникација папе и патријарха, по нашем мишљењу, може се, пре, очекивати на маргинама ВИИ Конгреса вођа светских и традиционалних религија, који ће бити одржан следећег септембра у Казахстану. Мада ако се присетите околности првог сусрета Фрање и Ћирила, који је одржан у фебруару 2016. у Хавани, од његовог објављивања до одржавања прошло је само недељу дана. Такав минимални јаз направљен је, како се може проценити, у интересу руске стране. Док је католички свет мирно прихватио вест о разговорима папе и патријарха, руско-украјински православци су били забринути. Исто се дешава и сада, па се питамо зашто се овога пута расправа о плановима за нови састанак развукла на време. Можда за како би се унапред открили аргументи противника дијалога Руске православне цркве и католичке цркве. Штавише, нису дуго чекали.

Са стране конзервативних православних коментатора сипале су се изјаве да су „речи папе Фрање о могућој скорој посети Москви несумњиво провокација. Формално, као шефови патуљасте државе Ватикан, „понтифеси“ су више пута позивани да посете Русију. Али морате разумети и имати на уму верску компоненту ове посете. Чињеница да ће то за милионе руских православних хришћана бити схваћено као изазов, као покушај спољне инвазије, римокатоличке експанзије. Речено је и да је понтифик „последњих година редовно правио” наклоне „леволибералним” господарима „овог света”. А патријарх Кирил је добио замерке да „у црквеној Москви сада добро размишљају како да граде спољну црквену политику и да не заостају за патријархом Вартоломејем у екуменским контактима, међутим, можда је много важније да због ове потраге за Фанаром у самој РПЦ нејединство између верника и свештенства настави да расте“. Истовремено се указује да је „духовни ауторитет патријарха Кирила био изузетно низак и пре пандемије – сви су га познавали као доброг црквеног администратора и дипломату, али не и као духоносног подвижника. Међутим, у почетку су верници још увек имали наду да ће, попут патријарха Алексија ИИ, и патријарх Кирил на крају задобити љубав и пуно поверење своје пастве, „али“ се то није догодило“.

За почетак, Фрањине оптужбе за „наклон“ лево-либералним „господарима“ овога света „нису оригинални изум конзервативних православних конзервативаца. У овом случају користе достигнућа америчких десничарских католичких кругова, незадовољних папиним курсом. Током мандата америчког председника Доналда Трампа, такви католици су се повезивали са белим евангелистима који су подржавали политику тадашњег власника Беле куће. У јулу 2017. о томе је писао утицајни италијански језуитски часопис Ла Цивилта Цаттолица, који је скренуо пажњу на „невероватан екуменизам“ неких америчких еванђеоских фундаменталиста и католика. После избора америчког председника Џоа Бајдена, са којим је Ватикан брзо пронашао заједнички језик, Фрању су почели оптуживати да игра на страни демократске администрације и глобалиста, а критичари папе, посебно се показало да је надбискуп Карло Марија Вигано омиљени лик и конзервативних америчких католичких извора и неких православних хришћана који говоре руски. Они покушавају да уклопе Руску православну цркву у овај контекст, иако ова конфронтација није њена унутрашња агенда.

Неодрживо изгледају и покушаји да се патријарху Кирилу припише нека врста „такмичења” са Фанаром у „екуменским контактима”. Ако тамо где су патријарси и „такмиче се“, онда на православном терену. Цариград највише нервира Амански формат настао уз учешће Московске патријаршије, који обједињује низ православних цркава, а не заједништво РПЦ са Светом столицом. Проблем је другачији. После преломног састанка у Хавани, Московска патријаршија није смела да развија православно-католички дијалог, плашећи се својих унутрашњих конзервативаца. Међутим, у последње време међудржавни контакти Ватикана и Русије значајно су интензивирани. На њиховој позадини спољна политика РПЦ изгледа „замрзнуто“. То може довести до тога да ће Московска патријаршија бити избачена из заграда руско-ватиканских односа.

[table id=1 /]

Станислав Стремидловски/regnum.ru

Превод:Васељенска ТВ