„Специјални изасланик” и британске илузије

Све личи на класичан западни модел измишљања кризе и потом доношења одлука заснованих на неистинама и погрешним проценама, а све како би се одржао привид моћи.

Балканској котерији западних „специјалних изасланика“ придружила се и Велика Британија. Британски премијер Борис Џонсон, како је саопштено, именовао је пензионисаног ваздухопловног маршала сера Стјуарта Пича за свог изасланика за такозвани Западни Балкан. Тако је и Британија постала део „армије“ западних емисара чији је основни посао даље генерисање у основи вештачке кризе и одржавање привида западне моћи. Али, народ каже, „много бабица килаво дете“.

Ипак, није јасно шта ће да ради британски изасланик, са каквим мандатом и какав би се резултат могао очекивати од његовог рада. У британском политичком естаблишменту именовање специјалног изасланика примљено је са приметним изненађењем јер такви изасланици не постоје у политичкој пракси Краљевства. Његово именовање се чак види и као увреда за британску дипломатију која је општеприсутна у том делу света а именовање специјалног изасланика баца сумњу на њену способност. То би се могло тумачити и као признање пораза британске дипломатије. Уз то, такав потез урушава и демократску структуру политичког система Британије.

По дефиницији, британски политички систем функционише кроз институције, а изасланици су непозната појава, јер кога они у ствари представљају? Именовање сера Стјуарта се у Лондону види и као додатна американизација британске политике која пре свега значи ванинституционалну политику, као и милитаризацију политичког живота. Сер Стјуарт је пензионисани официр, а именован је за, у основи, политичке проблеме.

Антисрпско ангажовање

Верује се, међутим, да је премијер Џонсон такву одлуку донео на иницијативу Америке, а по старом систему да су Американци склони да своју политику крију иза „међународне заједнице“ и других. Уз то, верује се, такође, да на такозваном Западном Балкану Американци желе да ојачају своје супротстављање пре свега Европској унији (ЕУ) која има своје изасланике на терену. То се обично зове баланс моћи. Истовремено, Британија је у томе препознала и своју амбицију одржавања привида моћи и важности као и, верује се, прилику да одмерава политичку снагу не само са Бриселом него и Немачком. У очигледном пројекту Запада да бивша Југославија постане нови-стари „међународни проблем“ где већ своје представнике имају и ЕУ и Америка и где је реално највеће присуство Русије и Кине, па и Турске, онда и Британија жели да има и своје „очи и уши“ и то на неконвенционалан начин.

После изласка из ЕУ Лондон је на дужи рок имао у плану веће ангажовање на простору бивше Југославије и на Балкану као једином преосталом европском простору где би Британија могла да има неки утицај. Али, план је био да Британија буде водећи а не, како се сада десило, „трећи играч“.

Преурањено а накарадно ангажовање очигледно је условљено не самим стањем на терену него актуелном кампањом против присуства Русије и у извесној мери Кине на преосталом простору бивше Југославије који још није под западном контролом, а Запад га сматра својим приватним власништвом. Другим речима, британско ангажовање пре свега је усмерено против Срба и српског корпуса чиме се Велика Британија дефинитивно сврстала у антисрпску коалицију.

А шта ће да ради сер Стјуарт?

Занимљиво је да је именовање сера Стјуарта обзнанила британска амбасада у Београду, а не сам Форин офис или кабинет премијера Џонсона чији је он, како се тврди, специјални изасланик.

Он ће, према саопштењу амбасаде, „сарађивати са лидерима Западног Балкана, као и са нашим савезницима у САД и Европи на подршци и јачању регионалне стабилности“. Његов рад ће, додаје се, „укључивати и промовисање јаких демократских институција и отворених друштава, помагање у суочавању са озбиљним и организованим криминалом и другим заједничким безбедносним изазовима и подстицање решавања наслеђених питања попут ратних злочина и несталих лица.“ Уједињено Краљевство ће, каже се даље у саопштењу, „играти важну улогу блиско сарађујући са владама региона и својим међународним партнерима.“

Амбасада посебно истиче Босну и Херцеговину, Србију и тзв. Косово. У преводу са кодираног бирократског језика, тема су само – Срби.

У саопштењу амбасаде наводе се и речи премијера Џонсона који верује да се „Западни Балкан суочава са највећом претњом својој стабилности и безбедности у последње две деценије“. Није, ипак, јасно на који „Западни Балкан“ мисли Џонсон. У ком свету живи политички Лондон?

Неговање илузија
А шта ће да ради британска дипломатија док се специјални изасланик бави „важним темама“? Према саопштењу, дипломатија „Уједињеног Краљевства ће наставити да предводи рад на унапређењу родне равноправности и имплементацији Иницијативе за спречавање сексуалног насиља у сукобима“.

После саопштења ангажовани су, по виђеном моделу пропаганде, посланици парламента који су од раније познати као лобисти америчке империјалне политике. Међу њима је и посланик владајуће Конзервативне странке Боб Стјуарт који чак тврди да Британија треба једнострано да пошаље батаљон војске у Босну „како би се спречила ескалација“. Али, која ескалација? Батаљон има око 500 војника па није јасно шта би они могли да учине. Он предлаже и организовање нове конференције, Дејтона 2. Боб Стјуарт је као мајор копнене војске јавности постао познат као официр мировних снага Уједињених нација (УНПРОФОР) у Босни 1993. у чијој зони одговорности се те године десио злочин Хрвата над муслиманима у Витезу. После тако стечене „славе“ напустио је војну службу и постао посланик.

Међу нејасним стварима је и која ће бити логистика британског специјалног представника. Да ли ће британска дипломатска мрежа сервисирати специјалног изасланика са којим она нема директне везе? Према саопштењу амбасаде, британска дипломатија ће се бавити родном равноправношћу и сексуалним насиљем у сукобима којих нема. Човек се не може отети утиску да све почиње да личи на неку врсту научне фантастике.

Ништа мање није занимљива ни личност ваздухопловног маршала у пензији сера Стјуарта јер, без обзира на званични статус, увек много тога зависи и од саме личности. У том светлу, олакшавајућа околност за сера Стјуарта је чињеница да је он човек са великим искуством стеченим не само у чисто официрској каријери него и тиме што је неколико година био и директор британске војне обавештајне службе где је имао увид у стварне чињенице, а не само оне сервиране за дневно-политичке потребе. Уз то, сер Стјуарт је по цивилном образовању професор географије, па ће бити међу ретким западним мисионарима који барем знају где се шта налази.

А шта би могла да буде отежавајућа лична околност? Збуњујуће је, наиме, то што један тако угледан пензионисани официр са тако богатом војном биографијом и највишим чином у Краљевском ваздухопловству (РАФ) пристаје на улогу за коју нема довољно квалификација, нити је та политичка мисија довољно дефинисана. За њега би то могло да буде и, на неки начин, понижење. Јер, угледни британски вазухопловни маршал би сада могао да постане „носач торбе“ америчког „специјалца“ Габријела Ескобара. У то ће се, наиме, неминовно претворити специјални изасланик премијера Уједињеног Краљевства.

Пошто ће, очигледно, Срби бити главни посао сера Стјуарта, могло би се онда рећи да се међу Србе поново враћа „маршал“.

Све то личи на класичан западни модел измишљања кризе и онда доношење одлука на неистинама и погрешним проценама како би се само одржао привид моћи и оправдало присуство.

У таквим околностима, мало је вероватно да ће специјални изасланик премијера Џонсона донети било какву промену на Западном Балкану и да ће се остварити неки резултат. То је узалудан посао. И могло би се десити да увођење праксе деловања ван институција може да има веће политичке последице за саму Велику Британију него за Западни Балкан.

Утисак је да и у самој Британији постоји свест да је то узалудан посао, па је пронађено класично британско решење. Именован је пензионер, макар и маршал по чину и звучног имена, па ће неуспех ићи на његову душу, а то за друге неће бити ни важно. Све је то неговање илузија.

[table id=1 /]

Синиша Љепојевић/Нови Стандард