Прича о подпуковнику краљевске, усташке и партизанске војске

Марко Месић је рођен у Бјеловару 1901. године. По оснивању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1919. године уписао се на Војну академију у Београду. По завршетку студија постао је артиљеријски официр војске Краљевине Југославије. Као вредан и одговоран официр брзо је напредовао, па је већ са 39 година (1940) добио чин артиљеријског подпуковника. Као командант артиљеријског пука најдуже је службовао у Нишу. Априлски рат 1941. је Месића затекао на српско–бугарској граници. После понижавајуће предаје Југословенске војске, Немци у заробљеништво шаљу искључиво српске официре, док Месића као Хрвата ослобађају.

По повратку кући, да одмах покаже како је „за дом спреман“, овај превртљивац се пријављује у Хрватско домобранство новоосноване НДХ. Распоређен је у Вараждин, где је постављен за заповедника лаког „топништва“ (артиљерије).

Хитлер је покренуо операцију Барбароса против СССР-а 22. јуна 1941. године. Хитајући да докаже оданост Трећем Рајху, Анте Павелић (1889–1959) је упутио следећи проглас Хрватима: „Удовољавајући жељама, што ми са свих страна Независне Државе Хрватске и свих народних слојева дневно стижу, одлучио сам одобрити да се створе добровољне војне јединице, које ће се раме уз раме са славном њемачком војском борити против заједничког непријатеља. (…) У борбу против жидовско-бољшевичке Москве, заклетог непријатеља свих еуропских, а особито хрватског народа.“

Затим је поглавник основао Хрватску легију коју је чинило око 5000 младих домобранско–усташких „драговољаца“ (старости од 20–32 године), римокатолика и муслимана („хрватског цвијећа“).

За заповедника Топничког одељења Хрватске легије (369. појачане пешачке пуковније) на Источном фронту, 21. српња (јула) постављен је подпуковник Марко Месић. Он је са својим младим легионарима положио „присегу“ (заклетву) фиреру лично: „Присижем Богу свемогућем да ћу у борби против бољшевизма све заповједи Врховног заповједника њемачке војне силе Адолфа Хитлера извршавати и да ћу за ову присегу као храбар војник бити увијек спреман и свој живот жртвовати.“

Легија је кренула пут Русије 16. коловоза (августа) 1941. На свом путу јединица је морала бити очишћена од лопова, пљачкаша, силоватеља и дезертера, али се након тога у борбама прилично добро показала. Ватрено крштење Хрватска легија је имала у листопаду (октобру) 1941., а допринела је и немачкој победи код Харкова 30. свибња (маја) 1942. године. Легија је била похваљивана од стране највиших немачких официра, што је усташки тисак уредно преносио на својим насловним странама. Октобра 1942. немачка штампа хвали хрватске јединице које учествују у опсади Стаљинграда, па истиче да „велика заслуга у свему томе припада нашим хрватским пријатељима и друговима по оружју“.[1]

На Источном бојишту од краја 1941. до 1943. било је укупно 8.250 хрватских легионара. Од тога је кроз 369. пјешачку пуковнију прошло 6.300 домобрана, у Зракопловној легији било је 360 авијатичара, а 340 морнара и 1.250 припадника Лаког пријевозног здруга се борило под командом италијанских официра. Часопис „драговољачке“ легије звао се „Еуропски борац“.[2]

Како се руска зима ближила, ситуација на Стаљинградском фронту се мења. 19. новембра 1942. Црвена армија покреће операцију Уран која је разбила румунске дивизије на оба крила немачке Шесте армије. Већ после три дана (22. студенога/новембра) два крака Црвене армије се спајају код Калача на Дону, па се 290.000 агресорских војника са свим њиховим савезницима и помагачима нашло у обручу који се све више стезао.

Пуковник Павичић, командант Хрватске легије, средином сијечња (јануара) 1943. тражи од свог надређеног, генерал – лајтнанта Вернера Ота Занеа, да га разреши дужности, јер, како је написао: „Ја немам више ни снаге ни моћи да своје људе увјерим да је потребно да и њих посљедњих 40 жртвујем“. Затим је предложио да ову непријатну дужност преузме подпуковник Месић, што је генерал Зане прихватио.

Марко Месић је командовао остацима Хрватске легије само неких петнаестак дана, тачније од 14. до 31. сијечња (јануара) 1943. Главнокомандујући официр Хитлеровог Вермахта, фелдмаршал Фридрих фон Паулус, предао се Црвеној армији и тако признао немачки пораз. Са њим су у совјетско заробљеништво отишли и сви немачки савезници.

У НДХ је стигао глас да су сви хрватски домобрани и усташе у Стаљинграду славно изгинули, па је поглавник Павелић прогласио петодневну националну жалост. Затим је целу Хрватску легију и посебно подпуковника Марка Месића постхумно одликовао Војничким редом гвозденог тролиста другог степена, с правом да се за њега убудуће користи титула витеза. У образложењу је речено да се одликовање издаје „за изванредну храброст и особито успјешно водство топничког одјела појачане хрватске пјешачке пуковније на източном бојишту, гдје је са задњим остацима славно и јуначки издржао до задњег часа 2. вељаче за обрану еуропске и хрватске културе“.

Пораз под Стаљинградом је, по наређењу усташких власти, приказиван као безначајна победа Црвене армије. То је било сасвим у складу са Хитлеровим наређењем датим органима пропаганде Трећег рајха: „Борбу и пораз армије треба народу представити на другачији начин. Треба објавити да су се генерали с оружјем у рукама борили раме уз раме с војницима у рововима и да су погинули у борби. Потребан ми је милион нових војника.“

Хрватски „тисак“ и „промиџба“ су, на сличан начин, јавности „приопћавали“ следеће: „Фашистичка и националсоцијалистичка револуција, којима се придружила и наша усташка револуција, пробудиле су код својих народа онај пријашњи дух старог римског империја. Дух жртве, самозатаје, прегарања, домовинске љубави и јунаштва. Тај дух прожима данас скоро све еуропске народе. Тај дух се показао у својој кулминацији ових дана у Стаљинграду, гдје су њемачки, хрватски и румуњски борци, својом крвљу и јунаштвом написали, не нову страницу у њемачкој, румуњској и хрватској повијести, већ предговор новој повијесној доби… Стаљинград је преко херојских бораца постао први и најјачи акорд оне хармоније, у којој ће бити складана Нова Еуропа.“

Међутим, Марко Месић је преживео Стаљинградску битку, па је са око четири стотине својих преживелих легионара био затворен најпре у Суздаљском логору, а затим су пребачени у логор у Красногорску код Москве.

Овамо је у листопаду/октобру 1943. дошао маршал Георгиј Жуков (рус. Гео́ргий Константи́нович Жу́ков, Стрелковка, Калушка губернија, 1896 — Москва, 1974), херој руског Отаџбинског рата, који је са Месићем као највишем по чину разговарао о стварању самосталне Југословенске бригаде. Јединица је затим формирана од „драговољаца“ (јер нису сви желели да приступе) бивших припадника 369. пуковније и тзв. Лаког пријевозног здруга, који се борио под заставом Мусолонијеве Италије. Бригада је затим обучена (веровали или не) у униформе Југословенске краљевске војске, једине коју је тада СССР признавао. Месић се тако вратио у униформу коју је носио током већег дела свог животног и радног века. Југословенски добровољачки одред је, дакле, од Стаљина великодушно послат Титу, да се бори за „братство и јединство“.

Марко Месић је са својим легионарима учествовао, ни мање ни више, у партизанским борбама против Немаца код Чачка у јесен 1944. Преко двеста мртвих и несталих и исто толико рањених у његовој јединици довели су до тога да Месић и његова усташко–партизанска бригада буду проглашени за „кукавице“, али је дотични ипак остао подпуковник Југословенске армије.

После изгона немачког окупатора из Србије у октобру и новембру 1944. нова револуционарна власт се спремно уселила у виле и дворове „српске буржоазије“. Вођа револуције, друг Маршал, уселио се у Бели двор Карађорђевића. Овде је за свечани дочек нове 1945. године својим саборцима приредио весеље са певањем и пуцањем. Певале су се „напредне“ песме. Једна од њих иде овако:

Носим капу са три рога и борим се против Бога;

Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара;

Устај сељо, устај роде, да те браним од господе,

од попова мантијаша и осталих зеленаша. (…)

Да новим господарима покаже колико је „против Бога и владара, против Цркве и олтара“, подпуковник Месић је изразио тако што је у новогодишњем шенлучењу у капели Белог двора посвећеној св. Андреју Првозваном устрелио фреску Христа Пандократора (Сведржитеља)!

Казна стиже већ после три године. Наиме, Месић је 1948. оптужен за симпатије према резолуцији Информбироа и да га је, наводно, Стаљин врбовао за рад против Броза.

Невоља никад не иде сама: 1950. године на главном колодвору (железничкој станици) у Загребу, Месић је пао (или је гурнут?) под локомотиву која му је одсекла обе ноге. Као тешки инвалид од тада није излазио из стана свог брата Драгутина у Загребу. Брат га је издржавао и доживотно неговао пуне 32 године.

Марко Месић, краљевски, усташки, совјетски и партизански подпуковник, умро је у стану свог брата у Загребу 9. вељаче/фебруара 1982. године. До смрти је покушавао да себи одговори на питање: „У чему сам то погрешио?“

[1] Hrvati koji su se za Hitlera tukli u Staljingradu, pa za Tita protiv Nemaca i četnika u Čačku. Телеграф, 13.04.2018.

[2] Владимир Димитријевић, Хрвати под Стаљинградом – једна еуропска прича, ПЕЧАТ бр. 508, 23.02.2018.

Драган Р. Млађеновић/ИН4С