Муслиманска агресија на Западну Европу у 8. веку

Муслиманска агресија на Западну Европу у 8. веку

Модерна друштва формирана развојем капиталистичке привреде и демократских институција захваћена су дубоким процесом дехристијанизације. Ово се посебно односи на подручје Западне Европе, која своју супериорност над осталим деловима планете умногоме дугује хришћанству. Чини се да земље западног културног круга у свом богоборству почетком 21. века иду путем комунистичко-атеистичког Совјетског Савеза.

Отуђене елите Западне Европе, које су прихватиле самоубилачку идеологију (нео)троцкизма последњих година широкогрудо дочекују мигранте из муслиманских земаља, заборављајући вишевековну историју сукоба ислама и хришћанства. Постхришћанска Европа осећа кривицу због Крсташких ратова (1096-1270), који наводно представљају агресију на муслимански Блиски Исток. Заборавља се да је хришћанство настало на Блиском Истоку, који је све до битке на Јармуку (636) био византијски.



Дехристијанизовани Европљани заборављају покушај муслимана да покоре Запад преко Северне Африке (Ифрикије). Арабљански војсковођа Ел Нуман је 698. године освојио последње византијско упориште у Африци, Картагински егзархат (данашњи Тунис). Уз Арабљане стају берберска племена из Сахаре, која прихватају ислам. У време арабљанског калифа Ал Валида, муслиманско-берберски војсковођа Тарик, који је био потчињен управнику Ифрикије Муси, 711. године са 1700 војника прелази Хераклове стубове и ступа на тло Европе, односно Пиринејског полуострва.

У то време, на Принијеском полуострву је постојала Визиготска краљевина, једна од низа варварских држава насталих распадом Западног Римског Царства у 5. веку. Код реке Гвадалете, 19. јула 711. године, Тарикове трупе су победиле Визиготе и убиле краља Ридериха. Толедо, престоница Визиготиске краљевина пао је под муслиманску власт 712. године. Муслимани су у Толеду извшили покољ над визиготским племством и угледним Хиспаноримљанима. Арабљанско-берберске трупе, које су на Пиринејском полуострву називали Маварима, су се увећале доласком свежих снага из Ифрикије, али и исламизацијом Визигота и Хиспаноримљана. До 718. године муслимани су заузели скоро читаво Пиринејско полуострво. Визиготске територије на простору јужне Галије (дан. Француска) освојене су до 720. године. Муслимани су држали данашње француске градове Нарбон, Безије, Ним, Арл, Каркасон, Авињон… Своје поседе на Пиринејском полуострву Арабљани су називали Ал Андалус. Назив Ал Андалус потиче од арапског назива за Вандале, али има мишљења да је у питању искривљени облик имена митске Атлантиде.

Независност мале Астуријске краљевине која је представљала узану територију данашње шпанске Галиције уз обалу Атланског океана, осигурао је њен први владар Пелагије (Пелајо), победом код Ковадонге 718. или 722. године. Пелагијева победа представља почетак шпанске Реконквисте која ће трајати све до 1492. године. Многи историчари су уверени да Реконквиста (718-1492) представља најдужи рат у историји човечанства. Побожни племићи из других хришћанских земаља долазили су на Пиринејско полуострво и супротстављли се муслиманима. Астуријски краљ Пелагије је био пореклом са Британских острва, а Португалску грофовију (868) је основао Вимара Перез, чији је отац крајем 8. века дошао из немачке области Тирингије (Вајмар).



Док се Астурија још борила за голи опстанак, муслимани су покушали да прошире своје територије у Галији. У то време, муслимани су у војничком погледу били супериорнији од хришћана, који нису имали оклопљену коњицу, већ само лако наоружану пешадију. Прва на удару муслимана је била Аквитанија, која се налазила у лабавом вазалном односу према Франачкој. Аквитански војвода Одон је 721. године успео да изненадним пешадијским нападом победи муслиманску коњицу код Тулуза 721. године.

Ипак, муслимани су обновили снаге и наредних година пустошили по Галији све до реке Лоаре. Њихов крајњи циљ је био покоравање хришћанског Запада, пошто су напори да сломе Византију пропали. Муслимански емир Европе Абдул Рахман је од калифа из Дамаска добио фатву за истребљење хришћана (732), а у његовој војсци је било чак и Персијанаца. Муслиманске снаге су имале око 80000 људи. Када је Абдул Рахман освојио Бордо, Аквитанија је била пред колапсом. Франачки мајордом Карло Мартел је окупио војску која се супротставила суровим освајачима. Процене Мартелових снага су различите, крећу се у распону од 15000 до 30000. људи. Ни франачки мајордом није имао оклопљену коњицу, већ само лако наоружане пешадинце.

У чувеној битци код Поатјеа 732. године, близу града Тура, Карло Мартел је успео да савлада далеко јачег противника. Своје пешадинце Мартел је поделио на фаланге које су своје положаје утврдиле дрвеним кољем. Ове баријере су успеле да зауставе тешке муслиманске коњанике. Док су муслимани неуспешно покушавали да пробију франачке фаланге, резервне трупе Карла Мартела су их напале с леђа. То је изазвало пометњу међу муслиманима. Покушавајући да консолидује своје јединице, муслимански вођа Абдул Рахман је погинуо. После смрти свог команданта муслимани се повлаче са бојног поља.



После победе код Поатјеа престају велики муслимански напади на Аквитанију и Франачку. Мајордом Карло Мартел наредних година успева да истера муслимане из Авињона, Арла, Нима и Безијеа. Муслимани су у јужној Галији задржали само Нарбон и неколико мањих утврђења. Ове поседе коначно ће заузети Мартелов син, краљ Пипин Мали (Пепин ле Бреф) 759. године. Тако су франачки Каролинзи зауставили муслиманску агресију на Европу. На почетку Горског вијенца, Његош је записао: „Францускога да не би бријега, Аравијско море све потопи“.

Највећи франачки владар Карло Велики је покушао да истера муслимане из Шпаније, али је претрпео пораз код Сарагосе (778). Франци нису успели да се повежу са Астуријом и ослободили су само територије до реке Ебро. На простору између Пиринеја и Ебра Карло Велики је формирао Шпанску марку, из које ће се касније развити државе Навара (Баскија), Барселона (Каталонија) и Арагон. У међувремену Астурија ће се поделити на Леон, Кастиљу и Португал. Све до 1236. године, територије неколико хришћанских државица на северу су укупно биле мање од муслиманске територије. Пред крај Реконквисте, најјаче државе биће Кастиља и Арагон, које ће се ујединити 1479. године. У години када је откривена Америка (1492), обједињена Шпанија осваја Гранаду, последњи остатак муслиманског Ал Андалуса.



У раном средњем веку, муслимански свет обједињен Арабљанским Калифатом је покушао да ликвидира хришћанску Европу, смештајући је између чекића и наковња. Друга арабљанска опсада Константинопоља (717-718) се временски поклапа са њиховом експанзијом на Пиринејском полуострву 711-718. године. У питању је синхронизовани напад са циљем да се уништи читав хришћански свет. Када је Византија почела да посустаје пред Турцима Селџуцима крајем 11. века (катастрофа код Манцикерта 1071 и пад Мале Азије), хришћански Запад је посегнуо за Крсташким ратовима као средством за одбрану Европе.

Почетак Крсташких ратова крајем 11. века такође се поклапа са покушајима кастиљског хероја Ел Сида Кампеадора да заустави Алморавиде, који су из Африке дошли у Ал Андалус. Муслимански свет ни тада није одустајао од намере да хришћанску Европу сломи синхронизованим атацима са истока и запада. Папи Урбану II је 1095. године било јасно да би муслимани у преко Мале Азије лако дошли до Балкана и Средње Европе, па његов позив за ослобађање Свете Земље из Клермона представља одличан геополитички потез. Да се то није догодило, неки од српских великих жупана из 12. века (Урош I, Урош II или Деса) би се сукобио са муслиманском војском на Косову, више од два и по века пре кнеза Лазара и Вука Бранковића.

Душан Јевтић / Васељенска

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више са интернета