Руски јеромонах Игнатије: Зашто Срби не иду често у цркву, али су спремни да гину за православље?

Руски јеромонах Игнатије: Зашто Срби не иду често у цркву, али су спремни да гину за православље?

(фото:Балканист)

Јеромонах Игнатије, уредник сајта Православие.ру, стручњак за Српску православну цркву, у разговору са главним уредником портала „Балканист“ покушао је да објасни разлику између, како се Олег Бондаренко изразио, „српске и руске верзије православља“.

„Те разлике постоје, али су сличне разликама између људи у Русији и на Балкану“, каже јеромонах Игнатије. „Живот на Балкану, па и међу Србима, је на неки начин непосреднији. Народ није тако велик и нема тог претераног академизма, дисциплине на коју смо навикли још у Руској империји, затим у СССР-у па и сада. Нема тих церемонијалности, или, у сваком случају, мање их је. Једна од тих разлика у црквеном животу је, наравно, то што су Срби ближе својим свештеницима и епископима него Руси својима. Веза између народа и епископа је директна. И све због историје и чињенице да је Срба мање него Руса“, каже јеромонах Игнатије.

„Просечна епархија у Србији је отприлике као десети део наше Вороњешке епархије. И доћи до владике и свештеника у Србији је много лакше. Дакле, Рус који је доспео на Балкан не може да не примети тај веома присни однос између свештеника и народа. Можете видети, рецимо, како са друге стране улице неко довикује владики: еј, попе, како си?! И морам истаћи да је свештенство стално свесно тога да су веома близу народу. Дакле, према православним верницима се у Србији заиста могу понашати са великом пажњом“, истиче јеромонах Игнатије. Он је додао да у Србији постоје хришћанске традиције, које су, нажалост, слабо присутне у руском црквеном животу. „На пример, сматра се правилом лепог понашања да када се народ помоли сат-два и причести, дакле, после службе божје, да сви седну за сто са свештеницима. Пије се кафа, ракија, вода, разговара, и у том тренутку се одвија комуникација између свештеника, владике и народа. Ако се ради о великом празнику, онда је то заједничка трпеза.“ У Русији је ствар нешто другачија, истиче јеромонах Игнатије. Јер на празничној трпези нема места за све. „Ту могу присуствовати чланови породице, политичари, позвани гости. А за Србе је то нешто друго. За празнични сто се окупљају сви, малтене људи које сте случајно срели на улици и довели их. И мислим да је ово веома добра и исправна традиција.“



Јеромонах Игнатије је приметио да иако репресије против цркве у СФР Југославији нису биле тако страшне као у СССР, православни народи Југославије су се ипак лакше удаљили од цркве. У Србији, посебно у градовима, дошло је до тога да су цркве биле апсолутно празне. „Ако узмемо најбоље године југословенског социјализма, од средине 50-их до 80-их година, цркве су биле празне. То је био феномен који је тешко објаснити. Веома висок степен атеизма. Један Грк који је посетио Совјетски Савез рекао је: ‘Људи живе сиромашно, али осећам огањ у вама. То је зато што живите аскетски живот.’ Вероватно је у Југославији било другачије јер тамо се живело боље него у СССР, па су и људи били опуштенији“, претпоставио је јеромонах Игнатије. На питање Олега Бондаренка, „зашто Срби не воле да иду у цркву да се моле, али су спремни да гину за православље“, јеромонах Игнатије поново налази одговор у неким историјским разликама између Србије и Русије. „За време Турака није било лако водити црквени живот. Монаштво је тада нестало, посебно женско. Па и мушко. Познати манастири Студеница, Сопоћани, Ђурђеви ступови су били рушевине до 1920-их година. Дакле, Срби нису имали времена за тај академски црквени живот. Они су ратовали против Турака, затим против Аустроугарске , затим у балканским ратовима. И до комунизма та академска култура црковног живота једноставно није успела да се препороди. Али крстити се, славити славу и слично, све се то радило полутајно у могим местима и у време СФРЈ“, каже јермонах.

На питање, зашто у Србији постоји само једна руска црква (Храм Свете Тројице у Београду), јеромонах Игнатије је одговорио да није тако увек било. Заправо до 1960-их било је неколико руских цркава: у Зрењанину (претходно Петровграду), Сарајеву, Белој цркви, у Панчеву, па и многе цркве у Београду су звали руске цркве. И то је све припадало тзв. Руској православној цркви у иностранству. Али пошто су бели емигранти, па и свештенство међу њима, већином напустили Југославију плашећи се сусрета са Црвеном армијом на крају Другог светског рата, те цркве су постепено предате Српској православној цркви, објаснио је јеромонах Игнатије.

Балканист

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Више са интернета