Руски јеромонах Игнатије: Зашто Срби не иду често у цркву, али су спремни да гину за православље?

Јеромонах Игнатије, уредник сајта Православие.ру, стручњак за Српску православну цркву, у разговору са главним уредником портала „Балканист“ покушао је да објасни разлику између, како се Олег Бондаренко изразио, „српске и руске верзије православља“.

„Те разлике постоје, али су сличне разликама између људи у Русији и на Балкану“, каже јеромонах Игнатије. „Живот на Балкану, па и међу Србима, је на неки начин непосреднији. Народ није тако велик и нема тог претераног академизма, дисциплине на коју смо навикли још у Руској империји, затим у СССР-у па и сада. Нема тих церемонијалности, или, у сваком случају, мање их је. Једна од тих разлика у црквеном животу је, наравно, то што су Срби ближе својим свештеницима и епископима него Руси својима. Веза између народа и епископа је директна. И све због историје и чињенице да је Срба мање него Руса“, каже јеромонах Игнатије.

„Просечна епархија у Србији је отприлике као десети део наше Вороњешке епархије. И доћи до владике и свештеника у Србији је много лакше. Дакле, Рус који је доспео на Балкан не може да не примети тај веома присни однос између свештеника и народа. Можете видети, рецимо, како са друге стране улице неко довикује владики: еј, попе, како си?! И морам истаћи да је свештенство стално свесно тога да су веома близу народу. Дакле, према православним верницима се у Србији заиста могу понашати са великом пажњом“, истиче јеромонах Игнатије. Он је додао да у Србији постоје хришћанске традиције, које су, нажалост, слабо присутне у руском црквеном животу. „На пример, сматра се правилом лепог понашања да када се народ помоли сат-два и причести, дакле, после службе божје, да сви седну за сто са свештеницима. Пије се кафа, ракија, вода, разговара, и у том тренутку се одвија комуникација између свештеника, владике и народа. Ако се ради о великом празнику, онда је то заједничка трпеза.“ У Русији је ствар нешто другачија, истиче јеромонах Игнатије. Јер на празничној трпези нема места за све. „Ту могу присуствовати чланови породице, политичари, позвани гости. А за Србе је то нешто друго. За празнични сто се окупљају сви, малтене људи које сте случајно срели на улици и довели их. И мислим да је ово веома добра и исправна традиција.“

Јеромонах Игнатије је приметио да иако репресије против цркве у СФР Југославији нису биле тако страшне као у СССР, православни народи Југославије су се ипак лакше удаљили од цркве. У Србији, посебно у градовима, дошло је до тога да су цркве биле апсолутно празне. „Ако узмемо најбоље године југословенског социјализма, од средине 50-их до 80-их година, цркве су биле празне. То је био феномен који је тешко објаснити. Веома висок степен атеизма. Један Грк који је посетио Совјетски Савез рекао је: ‘Људи живе сиромашно, али осећам огањ у вама. То је зато што живите аскетски живот.’ Вероватно је у Југославији било другачије јер тамо се живело боље него у СССР, па су и људи били опуштенији“, претпоставио је јеромонах Игнатије. На питање Олега Бондаренка, „зашто Срби не воле да иду у цркву да се моле, али су спремни да гину за православље“, јеромонах Игнатије поново налази одговор у неким историјским разликама између Србије и Русије. „За време Турака није било лако водити црквени живот. Монаштво је тада нестало, посебно женско. Па и мушко. Познати манастири Студеница, Сопоћани, Ђурђеви ступови су били рушевине до 1920-их година. Дакле, Срби нису имали времена за тај академски црквени живот. Они су ратовали против Турака, затим против Аустроугарске , затим у балканским ратовима. И до комунизма та академска култура црковног живота једноставно није успела да се препороди. Али крстити се, славити славу и слично, све се то радило полутајно у могим местима и у време СФРЈ“, каже јермонах.

На питање, зашто у Србији постоји само једна руска црква (Храм Свете Тројице у Београду), јеромонах Игнатије је одговорио да није тако увек било. Заправо до 1960-их било је неколико руских цркава: у Зрењанину (претходно Петровграду), Сарајеву, Белој цркви, у Панчеву, па и многе цркве у Београду су звали руске цркве. И то је све припадало тзв. Руској православној цркви у иностранству. Али пошто су бели емигранти, па и свештенство међу њима, већином напустили Југославију плашећи се сусрета са Црвеном армијом на крају Другог светског рата, те цркве су постепено предате Српској православној цркви, објаснио је јеромонах Игнатије.

Балканист