Дританов мост и пречице: Улцињ спаја са Скадром, некадашњом српском престоницом. Како то великодржавнички звучи!

Мистика мостова је дубока, о тим грађевинама написане су тоне романа и пјесама. Ко год мисли нешто добро, а хтео би да то оствари помисли на мостове – прелазе који спајају раздвојене стране. Чудо су ти мостови, а чудо је и овај мост који је Дритан синоћ најавио у Улцињу. Обећао је да ће саградити прелаз преко Бојане како би спојио Црну Гору и Албанију. И требају нам мостови, па и тај преко Бојане, али није у томе ствар. Ствар је у интерпретацији и симулацији Дритана и УРЕ да су они нови вјесници црногорског прољећа, да су они најљепши цвијет зановетак политичке демократске круне ове несрећне државе, њен шлаг на торти, њена перјаница и узданица и свијетло на крају тунела. Ствар је у симулацији демократије у интерпретацији УРЕ која најављује повезивање са Албанијом, а неко повезивање Црне Горе са Србијом би доживјела као удар на мултиконфесионалну и мултинационалну и грађанску Црну Гору. Није ствар у мосту, али јесте у симулацији и конструкцији грађанског система у коме нема мјеста за Србе или се сви њихови захтјеви унапријед проглашавају рушилачким и реметилачким!

Такви грађанисти као што су ови из УРЕ свуда би поставили мостове, али би зато између Срба зидали зидове. Дритан ће сазидати мост према Скадру, некадашњем српском престоном граду у чијем центру и даље свијетли тврђава Мрњавчевића и младе Гојковице и Скендербег као трагични српски јунак албанске (шиптарске) етногенезе, али са те стране у Улцињ неће долазити Срби, него разни Харадинаји и сличне персоне. Дританов мост симболично ће означити коначно укопавање српског сјећања на српске коријене Албанаца (Шиптара или Шћиптара), посипање пепела по српским знамењима у Албанији, а посебно у Скадру, том државном сну краља Николе и његових Црногораца за који је залудно изгинуло на хиљаде наших предака. О њима данас у Скадру нема ни помена, њихово гробље у том граду је срушено, а по њиховом крстовима данас се играју албанска дјеца у албанском дворишту албанске школе!

Дританов мост биће печат залудне српске борбе да буду своји и на своме и да се не стиде да то кажу и другима покажу, Дританов мост биће симболична српска ријека заборава којом ће пролазити на стотине хиљада Шиптара или Шћиптара васпитаних да од Срба већих душмана немају и да све што је српско треба да буде њихово! Хоће ли то бити данас или за десет, 20 или 100 година и није много важно. Неошиптарска или неошћиптарска нова етногенеза илирског захвата и подухвата усмјерена против српске трунке сјећања и славе сјуриће се преко Дритановог моста у Улцињ и у том граду почети да одмотава клупко албанског уједињења, слоге и културолошке велике журке!

Када би неки српски лидер у Црној Гори данас завапио за Србијом или Српском и позвао браћу да помогну на свим странама ове несрећне државе почели би да се зидају мостови слични Дритановом мосту према Албанији. Хрвати би зидали мост према Дубровнику (Јадранско јонска иницијатива), а муслимани би градили нову верзију кинеског зида према Турској! Сви ти мостови били би уклопљени у детаљне свјетске планове и проглашени као задњи експертски изум и задња ријеч информатике и меегатехнологије, али тај сињи кукавац или мост према Србији био би етикетиран као повратак у 90-те, средњи вијек, мегатаму и мрак назадњачког православља!

И у томе је ствар, а не у мосту. Невоље стварају они који их граде, понекад и на погрешним мјестима. Наредним генерацијама су онда потребни вјекови да исправе те криве Дрине и врате се себи и својој страни!

Дританов мост који спаја Улцињ и Албанију. Како то великодржавнички звучи!

Иван Милошевић/Српска24.ме