Мирослав Пушоња: Мапе ума

Сређујући текстове за штампу одабрах овај као веома поучан.

Можда бих и одустао да ми жена (ах та Ева и Змија..) не добаци разговор београдског филмаџије Марковића у ”храму слободе” који ”издајнику” прети ”румунским сценаријом”. Филмаџија воли ”румунски сценаријо”. Тако размишљају прави ЕУропљани. Математика је апстрактна наука али неке ствари може да објасни само она. Та прича која се уобличава спада у оно што се назива инвертована стварност. Ево прилога који понављам.

Септембра месеца 1864. Британски министар од посебног поверења, Тортон спремиће поверљив извештај шефовима у Лондону о стању економије Парагваја. Априлско издање британског листа Standard у Буенос Ајресу ће 1865. еуфорично подржати објаву рата Парагвају од стране Аргентине. Британски The Times ће 10.маја 1865. објавити драконске услове постављене Парагвају од стране његових преосталих суседа, Бразила и већ покореног Уругваја. Овај уговор о дробљењу Парагваја потписан је на исти дан годину дана раније. Ови листови су најављивали ”блицкриг”, муњевит рат који ће се завршити за три месеца. Трајао је 5 година. Када је почео, Парагвај је имао приближно једнак број становника као Аргентина. У моменту завршетка преживела је само шестина. Био је то ТОТАЛНИ геноцид. Територије Парагваја поделили су суседи Аргентина и Бразил.

Зашто је рат био нужан?

Потискивањем Шпаније, Британци су, што силом, што корупцијом преузели управу Бразила и Аргентине. Владајућа класа ништака (из ослобођених територија) уживала је у робама из Манчестера, Лидса, Бредфорда, Јоркшира, Ливерпула…… Држала се оне знане ништачке пароле: ”Живот не може да чека”. И ”здраве логике”: једини начин да се уздигнеш јесте да се покориш. У дужничком ропству ове ”слободне” државе (њихова ”буржоаска” класа) пустиле су Британце да их снабдевају свим врстама робе укључујући и украсно камење за фонтане које је стизало из Британије. Стешњен између својих суседа Парагвај је пркосио својим степеном образовања, потпуном елиминацијом глади и одсуством било каквих дуговања. Његова привреда хранила је народ. Британски бродови и робе били су царињени. Са страним стручњацима које је изнајмљивао, Парагвај је имао сопствено оружје.

Одлуку да се уништи Парагвај донели су у Лондону. Још 1845. Лондон је обавештен да у ”Парагвају нема детета које не зна да чита и пише”. Те 1865. Лондонска банка, кућа Baring Brothers и банка Ротшилда позајмицом са астрономском каматом обезбеђују финансирање рата, а покриће ће бити хипотеке на земље учеснице – ”победнице”. Пошто је рат трајао 5 година, а не пројектована три месеца, Бразил и Аргентина су се раздуживали уступајући британским корпорацијама све тржишне ресурсе, на земљи, под земљом и у људима. Нови ”сој” Парагвајаца, управљача, данас криви ондашњу управу и слави енглеска ”доброчинства”. Као и комшије. Због ”политичке коректности”. Ојађена и никад више опорављена земља гладује и живи у дужничком ропству. Као и њени свирепи малоумни суседи.

Да није ове ”Аиде” већ бих заборавио како су ”наши савезници” из вешто пројектованих геноцидних ратова тражили од свих народа света да нас прогласе као геноцидне јер су њихове уходе стрељале известан број војника, јужнословенских муслимана.

Кажу да се Рај могао препознати одсуством гнева. Дакле, главно обележје Пакла, било би баш то, пројектовање гнева и његово присуство. А излазак из тог стања пројектовање смирености. У првом реду, у расуђивању. Име банкара пројектанта пакла, остало је исто!

Мирослав Пушоња