Енергетска криза oткрила шта стоји иза бриге за човека

Не пада снег да покрије брег него да свака зверка покаже траг. Данас ништа тачније од ове старе мудрости. Европи на почетку зиме прети рестрикција струје и смрзавање зато што је помислила да ће се огрејати на сунце и на ветар, којих, међутим, током године није било у довољној мери. Зато је неке огрејало сунце тек када су активирали руднике угља и пензионисане термоелктране.

Нико није толико неук да не зна да су термоелктране један од извора емисије угљендиоксида, загађивача ваздуха који штетно утиче на здравље људи. Да ли смо, међутим, толико неуки да не схватамо да такозвана зелена енергија, добијена из ветропаркова и соларних електрана не може тек тако, преко ноћи, да замени постојеће изворе енергије. Нараво да нисмо.

Откуд онда толико инсистирање центара моћи на што скоријој замени извора енергије, које је већ у режији ЕУ прерасло и у кажњавање у виду плаћања такси на производе који долазе из земаља које не испуњавају обавезе у складу са одлукама о климатским променама. Тачније ако је за њихову производњу коришћена прљава уместо зелене енергије.

Тако је све у реду ако је у производним погонима коришћена струја добијена из ветропаркова. Што су ветрењаче произведене од челика до кога се дошло прљавом производњом, то се, што би рекла деца, не пика. Као ни то што је за производњу соларних панела потребно много кварца и угља, а када се то заједно топи, добија се много угљендиоксида.

Спасићемо планету и тиме што ћемо уместо на бензин убудуће возити електричне аутомобиле. Само нам још нико није објаснио како ћемо да би пунили батерије ту силну струју добити из ветра и сунца, или воде, када је ни сада немамо довољно. А и да бисмо направили толике батерије потребан нам је, на пример, литијум који је све само не зелен. Да не причамо о одлагању истрошених батерија које спадају у опасан отпад који мора посебно да се третира.

Право питање је зашто нема улагања у стварање најмодернијих технологија у термоелектранама која би емисију угљендиоксида свела на минимум и заштитила квалитет ваздуха, што смо видели да је сасвим могуће. Или зашто се не иде на гас као енергент који је сасвим близу зеленој енергији.

„Уопште ме не чуди што се врше систематски и системски притисци кроз бирократију ЕУ да мора бити испуњена квота од 27 посто учешћа зелене енергије. То просто значи да ми морамо да субвеницонишемо развој њихове индустрије“, објашњава Бушатлија.

Он подсећа да је прелазак на енергију из обновљивих извора стопостотно зависан од увоза.

„Ако хоћемо да имамо ветропарк морамо апсолутно све да увеземо, па чак и цемент који би користили у прављењу темеља на коме ће бити та турбина. Тако да практично, било какво њихово заговарање производње енергије из обновљивих извора у земљама у транзицији значи наметање развоја туђе економије“, јасан је наш саговорник.

Он указује и на „занимљив“ прилаз ЕУ том питању који сматра крајње лицемерним. Они који у ЕУ имају довољно угља да могу да имају стабилне енергетске системе, користиће га до 2050, па ће тек после да погасе термоелектане, док се од других, па и нас очекује да то урадимо до 2030.

Истим лицемерјем сматра и то што три пута мањи Монтреал и Пекинг емитују исту количину угљен-диоксида у атмосферу, али канадски град нико због тога не апострофира. Исто као што се гашење термоелектрана на угаљ захтева од Кине, али не и од Америке у којој их има око 6500. И не само да њих не спомињу него ни експлоатацију нафте из шкриљаца која доводи до неповратног загађена еноромних површина земље.

По оцени спољнополитичког коментатора, дугогодишњег допсиника из Лондона, Синише Љепојевића, иза игнорисања реалности да ветрењаче и соларна енергија тренутно подмирује само осам посто светских потреба за енергијом стоји политички пројекат чији се почетак подудара са општом кризом западног модела друштва.

Иза таквог пројекта, по његовој оцени, стоји онај ко стоји иза свега што се догађа у савременом свету. То је оно што обично зову дубока држава, али у основи стоје западне банке и финанијске институције које у стању економске кризе и опадања привредне активности на Западу остају без значајних прихода и тако покушавају да намире своје потребе црпећи потенцијале грађана и држава.

То наравно, додаје он, не би било могуће без подршке владајућих структура које на крају зависе од тих банака.

Хиљаде милијарди долара је упумпано у пројекте, а где је велики новац ту су и инвестиције, кредити, камате и огромни профити, али и политичка условљавања малих од стране великих. Иза свега стоји политика и интерес, било геостратешки, било економски, закључио је Љепојевић за Спутњик.