Како смо Белој Русији братски завели најцрње санкције

Како је леп осећај присећати се живота под санкцијама и данашњице која је, без њих, сасвим другачија. Макар у мушко-женским односима.

Просвећена Европа у заједничком удруженом подухвату са америчком међународном заједницом заведе нам санкције да се све пушило (касније ће се видети да и то није било тако лоше решење).

Под санкцијама смо имали толико пара да већ буквално нисмо знали шта би са њима. Новчанице су имале толико нула да су били ретки они који су могли да прочитају вредност саме новчанице али су сви знали да је, уместо небројено нула, било довољно нацртати само једну, колико је новчаница суштински и вредела.

Санкције су биле прилика да упознамо и другу страну Запада (која, нажалост, није била Исток) и да почнемо да се привикавамо на западне вредности и владавину права на коју су само они имали право.

Помоћ нам је стизала са свих страна. Синдикат је делио џакове кромпира са рецептима како се кромпир користи у Немачкој уз обавезни додатак келерабе без којих не би било ни Швабе. Деца су већ гласно певала: Шваба, келераба! Месо је долазило у свињским полуткама – француска обрада. Тако обрађеном месу, по српском обичају, најчешће се додавао онај дим од горе наведеног санкцијског пушења. Уз такву комбинацију прсте би полизао само да си имао са чиме јер, због санкција, језик ниси смео да покажеш ни да га имаш, а камоли да га употребиш за неку псовку или, не дај Боже, клетву упућену санкционим дародавцима. Инцков закон је важио и пре Инцка. Ко зуцне, Инцко га у мозак туцне.

Шпагете а ла миланезе, или а ла карбонара, макарони, пице разних облика и величина са надевима из најбујније маште, постали су специјалитети домаће кухиње. Уз обед смо редовно певали додолске песме и оде добротворном Западу. Нова мода се увела: тарантела и пубела.

Онда је дошао и осиромашени уранијум заједно са касетним бомбама и паметним ракетама да се практично покаже шта значе санкције да се све пуши иако се још тада знало да је пушење штетно по здравље. Еколога тада, нажалост, није било да организују спонтане протесте против загађеног ваздуха и поганих мисли које долазе са Запада са намером да загаде човекову околину.

Енглески језик у варијанти српског изговора почео је да бива свакидашњица, не ретко и на ћирилици. Девојке су почеле да нам се жене. Чедо, ожени ме (marry me), продавци су постављали питање: „да ли је за овде, или за понети“? Уведена је обавезна феминизација појмова који су до тада били израз мушког шовинизма. Говорник је, на супротној, женској страни, морао имати говорницу, а слушалац – слушалицу.

И таман кад се помислило да су санкције, бар кад су Срби у питању, нека далека прошлост, нешто што се не помиње, а ако се и помене обавезно се дода: поменуло се не повратило се, и баш у таквом расположењу и у време поста, пред саме божићне празнике у новинама, које одавно ништа ново не саопштавају, изађе тужна, злослутна вест да је Србија, под притиском зелених свих боја, Белој Русији завела најцрње санкције постајући тако због стида Црвеном Србијом. Није више ни Друга, аутошовинистичка, фашистичка, православна, него је црвена од стида и бруке. У знак захвалности за такав напредак, она Европа, малочас помињана, упути јој захвалност, срдачне поздраве и честитке да је најзад и она стала у ред са Албанијом, Црном Гором, БиХ, Северном Македонијом и Европским Косовом.

Због економских санкција наведених велесила са Балкана, Белоруси ће од секирације сви да поседе. Постаће бели само ће им крв задржати историјску боју – плаву.

Лукашенко, лукав каквог га је Бог створио, неће тражити да му вратимо поклоњене авионе. Он зна шта би овакви Срби у њих могли утоварити као уздарје. Можда уранијум који, пошто се ради о браћи Белорусима, не би био осиромашен. Толико ниско већ не бисмо ишли. Мигови ионако више воле висине.

Уколико би било тачно шушкање да се у конкретном случају међубратских санкција ради о договору међу браћом, једини могући закључак би се могао сматрати логичним ако би се све објаснило правилом да, што би рекао Горан Марковић – по Времену личност године у безличној Србији – да су све овце на броју и вук сит јер је појео чобанина.

Драгослав Пакић/Стање ствари