Како смо од Милунке Савић доспели до Ане Брнабић

Причати причу о Милунки Савић значи рећи истину о српском друштву, али данас прича о нашем друштву нажалост значи и живети у истом времену са председницом Владе Аном Брнабић.

Прича о српском друштву данас је прича како смо од српске „Јованке Орлеанке“, како су Милунку Савић назвали, и најодликованије жене у историји ратовања дошли до Ане Брнабић која не уме да састави смислену реченицу.

Године 1912. Милунка је одсекла косу, затегла груди, обукла мушке панталоне и пријавила се за рат, под именом Милун Савић, на једном од мобилизацијских места у Београду. Постала је војник Дринске дивизије, која се борила на македонском ратишту.

У Другом балканском рату рањена је у груди у бици на Брегалници. Рањавање није зауставило њен ратнички пут, јер се већ 1914. године, Србија нашла у једној од најтежих ситуација у својој историји, пред рат са моћним Аустроугарским царством. Војводи Путнику је рекла: „Војводо, хоћу пушку!“ и ушла у састав најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“, тзв. Гвозденог пука.

Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године. Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији. Тада је заробила 23 бугарска војника.

Упркос ратним заслугама и највишим савезничким признањима, пред Милунком Савић, након рата, налазиле су се деценије мучеништва, понижења и сиромаштва. Одбила је понуду Француза да се пресели у Француску, где би била стамбено и материјално обезбеђена. Милунка Савић је одлучила да остане, одабравши да живи у анонимности и беди, заборављена од своје државе којој је толико дала.

Брнабић нам је, са друге стране, дала безброј лапсуса које „не можемо да разумемо, јер како да разумемо“ и себи приграбила вилу Јованке Броз коју је комплет реновирала новцем грађана Србије. Премијерку ћемо памтити и по томе што је фирма њеног брата добила пар државних тендера са вишемилионским износима.

Памтићемо Брнабић и по томе што је слуга бахатог напредњачког режима, по вређању новинара, уметника и свих који се дрзну да размишљају другачије од њеног вође и искажу критичко мишљење. Памтићемо је као председницу Владе која је изнедрила небројено много афера, за које ће неко ваљда у будућности и одговарати.

Ану ћемо памтити и по томе што је довела Рио Тинто у Србију и још по много чему, лошем, наравно. А надајмо се да ће Брнабић након априлских избора, заједно са својим шефовима и слугама, отићи заувек у историју и да ће нам будућност донети људе попут Милунке Савић.

Директно