ВЕЋИНА БИ ПРИХВАТИЛА УГРАДЊУ МИКРОЧИПА ЗА ЛАКШЕ ПЛАЋАЊЕ У БАНЦИ

Насупрот актуелној “антиваксерској хистерији”, велики број људи би прихватио да им се угради микрочип ако би им то олакшало плаћање финансијских обавеза, показује најновије глобално истраживање. Само петина испитаника би захтевала доказе да је уграђивање имплантата нешкодљиво по њихово здравље, 8% би тражило потврде да је то безбедно за њихове финансије, док би сви остали били спремни да користе овај начин плаћања већ сада, без икаквих додатних провера.

У време када владе и лекари широм света муку муче да убеде невакцинисане како вакцина против корона вируса не служи за чиповање, огромна већина људи би без проблема прихватила да их чипују, уколико би им то олакшало плаћање у банкама. То показују резултати истраживања „Пејзаж европских плаћања до 2030“, које је спровела глобална платформа за дигитална плаћања Марqета у сарадњи са британском консултантском кућом Цонсулт Хиперион.

Аутори студије су за потребе истраживања о трендовима који ће одредити начине плаћања у непосредној будућности консултовали велики број стручњака за финансијска тржишта и спровели анкету међу више од 2.000 потрошача широм света.

Као у научно-фантастичном филму

Резултати анкете су показали, између осталог, да би преко половине испитаника (51%) прихватило да се угради микрочип у њихову руку ако би им то олакшало плаћање финансијских обавеза. Међу њима, само би петина захтевала доказе да је уграђивање имплантата нешкодљиво по њихово здравље, 8% би тражило потврде да је то безбедно за њихове финансије, док би сви остали били спремни да користе овај начин плаћања већ сада, без икаквих доратних провера.

Од оних који би прихватили уградњу микрочипа, чак 83% сматра да би се захваљујући томе осећали „као да живе у неком научно-фантастичном филму“, а скоро половина (48%) верује да би чип био користан, јер се новчаник са готовином и картицама може заборавити код куће, или што је још горе изгубити у превозу или на неком другом месту.

Жудња да се искључи мозак

Овакав, најблаже речено изненађујући резултат у доба антиваксерске хистерије, донекле објашњава и следећи налаз. Преко 80% испитаника би било пресрећно да се ослободи терета финансијске одговорности, односно да „искључи мозак и препусти одлуке о сопственим финансијама вештачкој интелигенцији“, наводи се у извештају.

То се односи на све врсте одлука, од тога где инвестирати евентуални вишак новца, преко одабира кредита, до свакодневних дилема око тога која куповина је најповољнија. Потрошачи би волели да им вештачка интелигенција прави чак и калкулације о томе да ли се исплати закорачити у црвено на банковном рачуну како би се купили скупа хаљина или одело на снижењу.

Позадинско плаћање

Ипак, тек петина испитаника би пристала да им вештачка интелигенција одређује колико ће потрошити, кроз концепт такозваног „позадинског плаћања“. Ово је следећи корак у финансијској еволуцији након мобилних апликација, где рачун не плаћа корисник, већ предузеће које му је продало производ или услугу аутоматски скида потребни износ са његовог рачуна. Примера ради, ако неко користи услуге Убера за превоз, Убер скида са рачуна корисника своту која је потребна за плаћање вожње чим он изађе из такси возила.

Позадинско плаћање већ се примењује у Амазоновим продавницама „Јуст Валк Оут“ и новој „Царрефоур“ продавници без благајне у Дубаију. Купци једноставно скенирају апликацију када уђу у продавницу, а затим користе комбинацију препознавања лица и сензора да прате своју руту кроз продавницу и шта су ставили у своја колица. На крају куповине, купци једноставно оду, а њихов рачун се аутоматски наплаћује за робу коју су понели са собом.

Поједини стручњаци које су консултовали аутори истраживања, предвиђају да ће за десет година оваква наплата моћи да се врши само помоћу биометријских података корисника. Рецимо, купац уђе у кафић, узме кафу за понети и не плати. Уместо тога, камере ће снимити његове биометријске податке заједно са поруџбином, и након што се обраде, ови подаци ће бити послати у банку у којој купац има отворен рачун.

Купохоличари не желе појас за спасавање

У овом сценарију, потрошачи би чак могли да преговарају са својом банком о контроли њихових трошкова, што би могла да буде нека врста појаса за спасавање за купохоличаре. Клијент може да наложи банци да постави ограничења на његову потрошњу у кафићима и ресторанима, у коцкарницама, па чак и за куповину чоколаде. Познавајући локацију купца и читајући у реалном времену шта се налази у „потрошачкој корпи“, банка може одбити да плати одређени рачун или да бар поново пита купца да ли је сигуран да ће извршити ову куповину.

Међутим, огроман број испитаника у поменутој анкети није одушевљен помишљу да и овакве финансијске одлуке препусти вештачкој интелигенцији. Највећем броју смета могућност да им банкари одређују колико и када ће трошти, док део испитаника гаји сумње да може доћи до злоупотреба и да им компаније наплате и артикле које нису купили.

Бизнис & Финансије