ОДКБ ради и празницима

Од бивших совјетских република Руска Федерација има најразвијеније политичко-економске односе с Белорусијом и Казахстаном, те се не може сматрати случајношћу да су се баш у овим двема државама током протеклe годинe догодили покушаји државног удара. Када се узме у обзир да су нереди на „јужним вратима” Русије почели само десетак дана уочи преговора Русије и НАТО-a, није тешко извући неке закључке из седмодневног хаоса.

Елабасијев бег

Тачно је да у Казахстану постоји неколико фактора који су били окидач за протесте, али се показало да су напади на институције, телевизијске куће и заказивање безбедносних снага исувише добро координисани и изведени да би били последица пуког народног незадовољства. Такође је истина да владајући режим није успео да постигне компромис између различитих кланова, утицаја и расподеле ресурса. Популарност режима је пала на 23 одсто у односу на троструко већи проценат 2017. године, те је целокупна ситуација била плодно тле да се на организован и теледиригован начин изазову нереди.

Прошлогодишњи покушаји свргавања Александра Лукашенка нису били ни изблиза тако силовити и судбоносни, што због боље организованости државног апарата, што због умивеније игре која се изводила на улицама Минска. После сукоба у Алмати правила су сасвим промењена и јасно је да ће и у свим другим државама у којима се преламају утицаји Истока и Запада, уколико дође до насилних протеста, исход зависити од брзине и одлучности реакције.

Позив председника Касима Жомарта Токајева Организацији уговора о колективној безбедности (ОДКБ) да помогне у очувању уставног поретка и брз одговор Русије, а касније и осталих чланица, означио је прекретницу. Слањем 2.500 руских војника ваздушно-десантних јединица власт је добила политичко-моралну подршку и већ увече се видело да ће ситуација бити стављена под контролу. У међувремену је „Флајтрадар” забележио летове десетак приватних авиона ка европским престоницама, а медији су пренели да је бивши председник Нурсултан Назарбајев с породицом напустио земљу. Пошто је Токајев добио снажан подстицај, уследила су и хапшења високих званичника у безбедносном сектору и вође криминалног клана, па је питање двојне власти стављено у страну.

Кијевска база

Оно што је овај покушај државног удара учинило опаснијим и за земљу и за суседе, али и геополитички распоред снага и утицаја јесте чињеница да су немире и насиље у неколико региона, сам Токајев, а потом и званична Москва и Пекинг оценили као утицај споља. Из Кремља нису изричито говорили о западном утицају, поједини званичници су подсетили да то може бити и утицај исламских држава, а из Пекинга је Си Ђинпинг директно говорио о покушају „обојене револуције”.

Утицаји у Казахстану се преламају: поред Русије, значајне полуге имају Турска и Велика Британија. Као што је Литванија постала база белоруске опозиције, у случају Казахстана је ту улогу делимично и, мора се признати, не с толиким жаром одиграла Украјина. Поједини украјински медији су подсетили да је опозиционар Мухтар Абљазов, бивши министар енергетике, кога је због корупције затворио режим Назарбајева, пуштен захваљујући притиску западних влада. Он је пре шест месеци на друштвеним мрежама у Кијеву оформио штаб за промене. Чак се и затворени Сакашвили огласио и рекао да је прошле године имао контакте с казахстанском опозицијом у Кијеву.

Члан 4 или 5

Сада ће покренуте истраге показати да ли су утицаји споља заиста само „теорије завере” Москве и Пекинга. За сада о томе говоре само ставови западних престоница које су позивале на „право на мирне протесте”, разговоре с демонстрантима и „мирно решавање ситуације”. Ентони Блинкен сматра да ОДКБ није требало да реагује и да је Казахстан могао сам да стави ствари под контролу.

Захваљујући брзој интервенцији Руса, главни преговарачи нису ни успели да се појаве. Освајање телевизијских станица није успело, иако су већ били запоседнути међународни аеродром, владине институције и базе безбедносних снага. „Преспавану” припрему државног удара Токајев је надоместио брзом интервенцијом ОДКБ. И то је највећи проблем политичког запада јер уговор између Русије, Белорусије, Јерменије, Киргизије, Казахстана и Таџикистана има своју тачку 4, као што НАТО има тачку 5. О тачки 5 сви већ толико тога знају.

Једна изрека каже да не постоји ништа ново, него само добро заборављено старо. Већ је превише држава у низу које су имале ово искуство. Али сада, после Белорусије, Казахстан формира други низ оних држава у којима то није успело. Наравно, на Западу Токајев више неће важити за демократског председника и поларизација ће бити огољенија.

Покушај државног удара у Казахстану свакако је требало да покаже да позиције Москве у освит преговора с Вашингтоном нису толико јаке ако још једна граница, овог пута дужине 7.500 километара (најдужа на свету између две државе), постане нова нестабилна линија раздвајања с њиховим суседима. Токајев је требало да буде опомена Путину, али се показало да ОДКБ ради чак и празницима.

Биљана Митрановић Рашевић/Политика