Нова Русија је рођена непосредно пред Нову Годину – 26. децембра напунила 30 година. Порођај је формално личио изласку из Совјетског Савеза. У стварности су се, међутим, бивше совјетске републике отцепиле од Москве и руског језгра велике империје. Бежали су у различитим правцима, а на мапи, распрострта велика и широка од океана до океана, Русија остаде као наследница СССР.

У међувремену, данас петина младих у Русији не зна ни шта је био СССР, или барем нису сигурни у значење ових слова. Ако се сетите да је СССР био тоталитарна суперсила са суманутим империјалним амбицијама, глобална комунистичка утопија са сиротињском популацијом која се огрешила о Бога а није имала ни слободе ни кобасице, онда можда и није тако лоше да је се заборави, заједно са њеним са једнопартијским системом и Гулагом: једноставно једном за свагда. Ни у Француској 1950-их омладина није имала добро памћење: „Hitler? Connais pas“. („Хитлер? Никад чуо.“)

Руско искушење након губитка памћења

Али, како се у оно Совјетском Савезу говорило, постоје две огромне разлике.

Француска се вратила демократији и пожурила да из свакодневног памћења избрише бруку окупације. У Русији губитак историјског памћења прети искушењу повратка “славној прошлости” – која никада није постојала. Све што треба да урадите је да историју лепо прекречите и онда ћемо опет живети у имагинарној, снажној суперсили, опет ће нас се сви плашити и поштовати а ми Руси се опет нећемо плашти никога.

Почетком 1990-их Русија је први пут хтела да се отргне од своје совјетске прошлости, али се жестока спетљала и пала громогласно на земљу. Потрес мозга! С једне стране, демократски лекари су покушавали да је излече преписивајући јој свакојаке европске лекове, попут тржишне економије и вишепартијског система. С друге стране, убрзо су се појавили национал-комунистички лекари са СССР-носталгијом.

Сам председник Јељцин није знао шта да ради са слободом која је пала са неба и колебао се између ове две групе. То га је коштало здравља, а Русију рата у Чеченији, бомбардовања просовјетског парламента 1993. године и много тога још.

Фантастичне године ослобођења руске културе

Као сведок тог времена, могу рећи да су, и поред свега, то биле и фантастичне године ослобођења руске културе, у којима се коначно смело читати све. Од Набоковљевих дела до Солжењициновог „Архипелага Гулаг”. Могли сте да видите све раније забрањене филмове. Русија се отворила – остварио се сан наших сународника да могу да путују по свету. Бар они који су имали новца. До тад деценијама празне радње испунише се свакојаком робом.

Ох, бејаше то време наде! Али и рајско доба за бандите. Ослабљена држава није могла да се носи са њиховим злочиначким паралелним светом у Русији. Лименка бибер-спреја је постала симбол самоодбране беспомоћног становништва од банди хулигана.

Рођење председника Путина

А онда се влада окренула организацији која заправо никада није ни нестала: без обзира на све државне трансформације, КГБ је задржао своју позицију иза нове маске ФСБ и сада се понудио демократским владарима.

Резултат прихватања понуде је био рођење председника Путина. Болесни, беспомоћни и уплашени Јељцин га је изабрао за поузданог наследника који ће њега и целу његову породицу спасити од просјачког штапа и тамнице. Мора се признати Путину: вешто и чврстом руком преорао је Русију и предложио јој нови пут. Тачније: да Русија устане са колена. Јесте да ја никако нисам мишљења да је Русија у свим тим превирањима деведесетих била на коленима или чак пузала на све четири пред Западом. Земља је могла и морала поново да отвори прозор ка Европи како би постала пуноправна демократска држава. Али за то није било ни довољно снаге ни довољно разумевање код руског народа.

Ова тврдња, да се Русија диже са колена, није била ништа друго до агитпроповски слоган. У почетку је наводно хтела да сустигне и престигне животни стандард Португала – нека врста одјека социјалистичког надметања са капиталистичким циљем. Али то није успело – и тиме се и завршило. Уместо тога, Русији су почеле да се допадају војне пароле, позиви да се брани отаџбина коју је Запад преварио и покрао јој совјетске републике – од којих је неке НАТО ставио у свој џеп.

Аутократски модел тврђаве

Недостатак било какве политичке оријентације масе, напорно прегнуће руских телевизија у одбрани отаџбине – које је било прецизно прилагођено менталитету становништва – остварили су све остало. Русија – која је устала или није устала са колена – кретала се у правцу њој иманентног аутократског модела: тврђаве. Унутар такве тврђаве можете сакрити све што је непотребно и приказати на њеним зидовима све што је потребно: за увид душманима.

Наравно да Запад није одмах схватио куда Русија иде. Путин га је преварио. Генерално, овај председник је талични тип. Све је испало по његовој вољи. Чак су му и цене нафте и гаса на светском тржишту у почетку ишле на руку. А каква достигнућа Русија има да покаже откако је кренула на свој нови пут тврђаве? Ох, не само неколико! Постала је непредвидива. Њени западни партнери су од тада потпуно у раскораку са истином.

Шта друго можемо очекивати од Русије ? За име Божије, шта! Најважнији догађај Путинове ере догодио се 2014. године. Русија је заузела Крим. Без борбе. На радост многих становника Крима. Руси су пресрећни игнорисали интернационалне споразуме које су сами били потписали. Победа! Оргазмично одушевљење руског народа. Играли су од радости на хаубама аутомобила. Запад се малчице гицнуо – али прекасно. Па добро: није се чак ни гицнуо. Следећи корак: претворити Кијев у непријатеља и, како се недавно изјаснила Москва, пустити га да се копрца на вешалима “мировног споразума” из Минска, који је потписала и Украјина, да би бар некако обуздала крвопролиће у Донбасу. Још једна победа.

Неурачунивост – озбиљно оружје

А иначе? Ако се погледа око себе, види се наша лепа домовина, како баш и не жели да устане са колена. Ако се возиш даље од Града, свуда сиротиња, за неверовати, све се некако ољуштило, зидови, куће, распале ограде, рђа – не, не тако се не диже се с колена. Наравно, за све можете кривити корону. Што је веома корисна идеја, јер корона не обећава да ће нестати сутра. Наравно, наша држава се невиђено обрукала: из неког разлога народ није одушевљен вакцинацијом, влада није нашла кључ до срца свог језгра бирачког тела. Искрено говорећи, није се ни трудила.

И ту се враћамо непредвидивости. То је озбиљно оружје. Западу дрхте колена. Јер Запад је заборавио да ратује. Ми Руси нисмо. А то је највећи адут 30-годишње Нове Русије. Јесте да држава не жели да ратује, али ако се буде морало, онда хоће. И то како! Свим оружјем.

Аутор: Виктор Јерофејев (1947), највећи живи писац Русије.

Превод: Мирко ВулетиЋ/ИН4С