Пандемија омогућила државама да тестирају издржљивост и послушност становништва

Понегде су државе тестирале и колико батина грађани могу да поднесу. Чини се да је експеримент дао добре резултате и да су власти задовољне.

Како је то већ обичај, на крају сваке године медијске Касандре проричу будућност и најављују најважније догађаје који би могли обележити годину која долази. У томе предњаче западни медији чија се пророчанства потом преписују и преносе светским шаром. Како се публика не би замарала различитим бојама, валерима и нијансама, инсистира се на контрастима, па се отуда користе само две боје – црна и бела, и то без нијанси сиве. Овај текст ће, равнотеже ради, такође бити обојен, али мало другачијим бојама од оних које преовлађују у најутицајнијим глобалним медијима.

Америка-Русија и оно између

Две највеће политичке теме везане су за однос и политику Запада према Кини и према Русији. На једној страни су мирољубивост, слобода, толеранција, либерализам, хуманизам, људска права и остале сваковрсне врлине. На другој страни је све супротно, уз обавезни додатак придева и прилога попут „агресиван“ и „експанзионистички“. Читаоци неће имати муку да погоде коме је која улога додељена у овој медијској подели.

Велика европска тема бави се могућим нападом Русије на Украјину. Да ли 100.000 војника на западним руским границама служе том циљу, или је само реч о притиску који Москва врши на западне земље како би спречила улазак Украјине у НАТО и инсталирање америчких ракета у Украјини? Притисак Москве на Украјину доживљава се као притисак на суверену земљу, а свака суверена држава има право да уђе у савез с било ким, под условом да није нпр. Куба и да није у близини границе са САД. Америчке границе се простиру до свемира, па још мало иза.

Војни аналитичари указују да Руси на своју западну границу још увек нису допремили војне болнице и центре за трансфузију, па се отуда верује да је пре реч о притиску него о стварној намери да се ратује. У овом сценарију полази се од тога да Русија, осим што може да прети, нема добрих опција у конфликту с Украјином. Западна алијанса је чврста, а ратоборни немачки „зелени“ су је додатно ојачали. Уз то, може се догодити и да НАТО савез, уласком Финске, добије још једну принову на северној граници Русије. А ко зна, можда се и Шведска придружи овој алијанси за мир.

У политичким анализама реч „Русија“ се рутински замењује именом Путина. Ова персонализација политике треба да пошаље поруку руском народу да Запад није њихов непријатељ, већ да је проблем само Путинова агресивна политика. Када њега не би било, у односима са Западом завладала би јељциновска хармонија.

Чини се и да је за Запад сваки исход добар било да се у Украјини ратује, било да се стално одржава напетост и продубљује мржња два народа. Злобници би чак могли помислити да Западу, или бар Америци, не би превише сметао један фини, крвави, ограничени рат у коме би гинули Украјинци и Руси, док би Запад помагао и навијао с дистанце.

Украјински резервисти на војној вежби на полигону у близини Кијева, 18. децембра 2021 (Извор: РТС)
Невоља са сценаријима ове врсте је што се не могу прорачунати сви ризици, па ни ризици ескалације сукоба који би прешао границе Украјине. У Црном мору је озбиљна, мирољубива НАТО армада, али се често дешава да се руско копно опасно приближи овим бродовима и ту увек може доћи до фаталног инцидента.

Ако се тензије наставе, Запад ће, када прође зима и када гасни фактор не буде имао зимску тежину, можда појачати санкције Русији. Једна од кредибилних претњи је и избацивање Русије из система међународних плаћања (систем SWIFT). У економском смислу то је тзв. „нуклеарна опција“ и вероватно би значила да је Рубикон пређен и да су мостови попаљени за дуги низ година.

Вучја дипломатија Кине

Друга, већа и дугорочнија тема је економски успон Кине и њено геостратешко јачање. Може ли се Кина зауставити и ако може, како?

На политичком фронту Кинезима се пребацује све агресивнија спољна политика. Нова кованица за кинеску дипломатију је дипломатија „вука ратника“, или како се то изворно и елегантније на енглеском назива, „wolf warrior diplomacy“. Последњих година Кина је одустала од политике коју је сугерирао Денг Сјаопинг по којој треба скривати снагу и куповати време.

Кина више нити може нити жели да крије своју моћ, укључујући ту и војну. Недавно лансирање хиперсоничних ракета и велико јачање кинеских капацитета за сајбер ратовање забрињава западну алијансу, али јој и помаже да своју јавност увери у потребу за још већим улагањима у војно-обавештајни комплекс. До сада се ту неодговорно штедело.

Тајван је тренутно у жижи ове геополитичке партије шаха, иако нико не верује да би Кина у блиској будућности могла напасти Тајван, тим пре што је Кина уједињење с Тајваном планирала тек за 2049. Али одржавање тајванске тензије добар је повод да западне силе држе велику армаду у близине кинеске обале и да већ формираној англо-алијанси (АУКУС) покушају да прикључе Јапан и Јужну Кореју, бар у овој првој фази.

Може бити да оштра кинеска политика према Тајвану олакшава промоцију наратива о агресивној Кини и можда непотребно антагонизује велики део грађана Тајвана. Овде ипак ваља подсетити, јер медији то ретко раде, да на Тајвану постоји немали број прокинески оријентисаног становништва. Овај мањински сегмент становништва гласа за Куоминтанг, највећу тајванску опозициону партију.

Сва је прилика да ће компликовани азијски и пацифички театар бити позорница на којој ће се одигравати најузбудљивије геополитичке представе, ако не баш ове године, онда свакако у годинама које долазе. Вероватно би требало обратити пажњу и на азијске државе бившег СССР-а. Дестабилизација тог великог региона има сјајан потенцијал да угрози истовремено и Русију и Кину као и пројекат „Појас и пут“. Може ли боље?

Политика инфлације

Ако се с великих политичких тема пређе на велике економске теме, ситуација је још неизвеснија. Без конкуренције, најважнија економска тема 2022. везана је за кретање инфлације. Њен ток ће одредити монетарну политику и политику каматних стопа, а тиме и сва друга економска кретања.

Када је инфлација у питању, занимљив је владајући наратив којим се покушавају сакрити ексцеси деценијског штампања новца, поготово у најразвијенијим економијама. Количина наштампаног новца је таква да се, иако с вишегодишњим закашњењем, морала прелити с финансијских тржишта и тржишта некретнина на реални сектор. (Луди раст цена финансијских „роба“ и некретнина не улази у обрачун инфлације.)

По популарном тумачењу, раст инфлације је последица раста цене енергије и сировина, раста трошкова транспорта и несташице неких роба које су изазване уским грлима и поремећајима до којих је довела пандемија. Иако ова објашњења нису бесмислена, она само делом могу објаснити нагли раст инфлације.

Важно је уочити да у овом тренутку инфлација није глобални феномен већ је, бар за сада, феномен западне хемисфере. Азија је великим делом поштеђена ове пошасти и стање је мање-више редовно. Узгред, када је мерење инфлације у питању, цифре које се објављују треба узети с резервом. Пандемија је променила структуру потрошње и повећала учешће роба у корпама роба и услуга на основу којих се инфлација мери. Статистички системи још нису регистровали ову промену у структури потрошње.

У владајућем наративу једино се не помиње слон који већ годинама стоји насред дневне, монетарне собе. Огромно штампање новца и укупна монетарна експанзија која траје годинама, како се индиректно сугерира, не утичу на инфлацију. Сваки амбициознији студент економије зна чувену Фридманову максиму по којој је инфлација увек и свуда монетарни феномен проузрокован бржим растом новчане масе од раста производње. Као што је та Фридманова теза поједностављена (као и већина његових теза), тако је, на супротној страни, игнорисање огромног раста новчане масе већ прешло границе доброг, економског укуса.

Раст инфлације се третира као пролазни феномен и том наративу је прилагођена нова монетарна доктрина. Више није важно да се инфлација држи под контролом у свакој години, већ је битно да она остане у разумним оквирима у средњорочном периоду. Нестала је и магија броја два. Колико јуче, када би инфлација прешла годишњу стопу од два процента, у западним централним банкама би се палиле црвене лампице. Сада и за сада, лампице се не пале ни када инфлација пређе пет или шест процената.

Централне банке се надају да ће се токови снабдевања нормализовати и да ће се процес пуњења залиха зауставити, а тиме и прекомерни раст тражње. Притисак цена енергената већ попушта и смањиваће се када зима прође. Тренутни раст плата а тиме и раст трошкова биће неутралисан захваљујући роботизацији и технологијама које функционишу без велике потребе за људима. То би требало да смањи тражњу на тржишту рада. Грађани убрзано троше залихе новца које су кумулирали принудном штедњом коју је пандемија изазвала. Сви ови фактори ће можда помоћи да се понуда и тражња уравнотеже а инфлација врати у раније оквире.

Али ако се овај сценарио не оствари, централне банке немају добар излаз из потенцијалне инфлаторне кризе. Ако би се примениле стандардне антиинфлационе мере и подигле каматне стопе, могући ефекат била би рецесија, велика берзанска криза а можда и берзански слом. Неки од искусних берзанских инсајдера тврде да је систем рањивији него пре кризе 2008. и 2009. и да је последњих година дошло до хазардирања какво никада раније није виђено. Збивања на финансијским тржиштима су се одавно одвојила од реалне економије, а централне банке много више брину о интересима својих пријатеља из финансијског сектора него што брину о стању у реалној економији.

Кад се плима повуче

До јуче се тврдило да је банкарски систем сада чврсто регулисан, па се криза попут оне из 2008-2009. не може поновити. Али гле, наједном, Банка за међународна поравнања упозорава да је ситуација мало сложенија – отприлике половина финансијског система није у рукама банака, већ је у рукама финансијских кућа и фондова (тзв. „банке из сенке“). Оне обављају сличне послове као и банке, али не подлежу строгој регулативи централних банака. Шта се у њиховим билансима накупило нико поуздано не зна. Или, како би то рекао Ворен Бафет, када се плима (наштампаног новца) повуче, видеће се ко је пливао го.

Укупни дугови привреда и држава су тако нарасли да би раст камата жестоко уздрмао све актере – и дужнике и кредиторе. Систем је стабилан само захваљујући незапамћено ниским номиналним каматним стопама, и реалним каматним стопама које су дубоко у негативној зони. Отуда, сваки добар изговор који се буде појавио, укључујући и продужетак пандемије, биће искоришћен да се купи време и одгоди тренутак за подизање каматних стопа.

Гледано из угла развијених економија које се задужују у својој валути, инфлација има и добрих страна. Она обезвређује државне дугове, поправља коефицијенте задужености и одлаже радикалније стезање каиша и подизање пореза. Иако то нико неће јавно рећи, не би сметало да се инфлација још коју годину стабилизује на нивоу од око четири или пет процента и да се тако смањи дужнички терет.

По најавама, две највеће западне централне банке би требало да крајем првог квартала 2022. прекину циклус упумпавања новца у финансијски систем, а потом и да отпочну циклус подизања каматних стопа. Очекује се да ће америчка централна банка прва почети да подиже каматне стопе, а да ће Европска централна банка тај тренутак одгађати колико год буде могла, идеално до 2023. Наравно, нови раст инфлације би могао пореметити ове планове и убрзати подизање каматних стопа.

На тужнијој страни света, за државе у развоју, раст западних камата би могао довести до непропорционално бржег раста трошкова задуживања и отплате већ узетих кредита који су услед пандемије страховито нарасли. Како се ове државе најчешће задужују у страној валути и зависне су од страних кредитора, сваки раст камата или изненадно заустављање прилива капитала могло би изазвати озбиљне дужничке кризе.

Сукоб политичких и економских интереса

Пандемија је показала велику рањивост светске економије на поремећаје у снабдевању и довела у питање модел минималних залиха и снабдевање по принципу „тачно на време“ („just-in-time“). Реч је о моделу на коме већ деценијама почива глобална економија. Промена модела, ако до ње дође, базираће се на сигурности у снабдевању и неминовно ће довести до хронично већих залиха а тиме и већих трошкова. Нова, популарна кованица сада је „за сваки случај“ („just-in-case“).

Проблеми у снабдевању су тим већи услед огромне зависности света од роба које стижу с Далеког Истока, поготово из Кине. Пандемија је показала да преко 90 процената заштитне опреме и огроман део фармацеутских производа стиже из Азије и да су западне земље чак и у том сегменту нездраво зависне од увоза.

Мере попут скраћивања линија снабдевања, инвестирања ближе кући и тржишту и процеси опште деглобализације одавно су најављени и део су арсенала у трговинском рату Кине и Запада. Зачудо, економски показатељи још увек не рефлектују такве промене. Трговински суфицит Кине уместо да пада, данас је већи него пре пандемије. Трговински дефицит САД уместо да се смањује, сада је највећи у историји. Инвестиције и даље куљају у Кину која је у прошлој години претекла САД у привлачењу страних инвестиција.

Чини се да су стратешки интереси држава Запада у раскораку с профитним интересима мултинационалних компанија које нису раде да се лише огромног и растућег кинеског тржишта. Чак и на микро плану политички мотиви су у сукобу с економским. Куриозитета ради, извоз из Белорусије у „непријатељске“ земље Балтика је у 2021. на рекордном нивоу упркос санкција Белорусији.

Биће занимљиво видети какав ће бити исход сукобљених политичких и економских интереса и да ли су државе у стању да контролишу мултинационалне компаније или су пак оне јаче и од најјачих држава.

Зелена агенда

У годинама које долазе еколошке теме и економско прилагођавање „зеленој“ агенди ће све више доминирати глобалном сценом и усмераваће инвестиције, пре свега енергетске. Иако постоји општи консензус о нужности драстичне промене како би се зауставили процеси глобалног загревања, реалности (капиталистичког) живота су комплексније од декларација. У пракси ће се правити компромиси и обећања ће се разводњавати сходно интересима најјачих актера.

Нуклеарна енергија ће, сва је прилика, добити помиловање. У регулативи која се спрема у ЕУ, нуклеарна енергија биће третирана као одржив извор енергије под условом да се гарантује сигурно одлагање нуклеарног отпада. Најављује се и толерантнији однос према коришћењу гаса као тзв. транзиторног енергента, поготово тамо где је гас алтернатива угљу.

Еколошки активисти са маскама Џоа Бајдена и Бориса Џонсона у Глазгову током одржавања 26. Конференције УН о климатским променама, новембра 2021. (Извор: РТС)
У 2021, захваљујући јефтином новцу, забележени су апсолутни историјски рекорди у куповини, спајању и укрупњавању компанија. И док се јавност забавља неким другим проблемима, стварним и измишљеним, глобалне компаније и монополи су све моћнији, а централизација богатства све је већа. Ту и тамо ће се појавити понека шарена лажа попут оне о подизању пореских стопа, а онда ће ту лажу заменити нека друга, шаренија.

Пандемија је омогућила државама да тестирају издржљивост и послушност становништва, а понегде и да тестирају колико батина грађани могу да поднесу. Чини се да је експеримент дао добре резултате и да су власти задовољне. Песимиста би могао рећи да дистопијске процесе више ништа не може зауставити.

Добродошли у 2022.

Небојша Катић/Стање ствари