Да ли је корона убила глобализацију

Повратак производње са далеких дестинација у матичне земље, о чему се због покиданих ланаца снабдевања услед пандемије ковида увелико причало, ипак је постао врло споран. По оцени економисте Ивана Николића заокрет од глобализације је и на средњи рок немогуће направити, али је сасвим извесно да после короне ништа неће бити као пре.

Оно што је пре короне била предност пословања јаких привреда, односно комапнија, које су због мањих трошкова производњу измештале углавном у државе Далеког истока, у време пандемије и општег затврања испоставило се као велика мана. Покидани глобални ланци снабдевања су наметнули идеју о враћању производње кући.

Заокрет од глобализације

Немачки институт за привредна истраживања Ифо, управо је, међутим, објавио да би дистанцирање од глобалних ланаца снабдевања и повратак производње у матичну земљу могли скупо да коштају немачку привреду. То би БДП смањило за готово 10 одсто. Када би се и друге земље окренуле таквој стратегији пад би био још израженији, упозорио је немачки институт .

Да ли то значи да је глобализација привреде какву знамо и даље незаобилазан начин живљења, упркос негативном пандемијском искуству.

Директор за развојне пројекте у Економском институту, др Николић за Спутњик каже да нико не може вратити у земљу сву производњу.

„Један део је могуће, али да то све иде у матичне земље мало је вероватно, не само због логистичких проблема, већ пре свега због ценовне конкурентности, односно већих трошкова. Није случајно та производња управо због нижих трошкова пословања била измештена у дестинације од којих сада допремање иде отежано“, објашњава наш саговорник.

Посебно је, напомиње, на средњи рок немогуће изместити производњу високе технологије.

Сељење производње ближе кући

Зато је, како каже, тренутно актуелна прича која решава можда део проблема. Реч је о ниаршоринг (nearshoring) инвестицијама, односно о релокацији производних капацитета, али опет не у матичну земљу, већ на неке дестинације ближе њој, које опет углавном испуњавају те критеријуме нижих трошкова производње.

„У ту причу смо на неки начин и ми укључени. Ако конкретно говоримо о Европи, односно еврозони, или јаким индустријским централноевропским земљама, пре свега је то Немачка као окосница индустрисјке производње Европе, онда је актуелна прича да се део капацитета измести на обод Европе где смо између осталог и ми. Али колико је то могуће урадити у неком разумном року, који је то део капацитета, то је још тешко рећи“, истиче Николић.

Он напомиње да једна Немачка, која у привредном смислу представља мотор Европе, не да још није достигла онај предкризни ниво индустријског раста, него чак показује врло, врло лоше перформансе. И даље је њен међугодишњи раст негативан. Тако је у новембру прошле године на међугодишњем нивоу забележем минус од 2,5 одсто.Чак од половине године они су у негативној зони међугодишњег индустријског раста и не показују знаке да би могло доћи до неког бржег опоравка.

Од геополитике до низа проблема

Зато Николић закључује да се ствари не могу посматрати црно-бело, постоји, испреплетаност бројних проблема, јер по правилу један проблем никада не иде сам, него се на њега надовезују други.

Пуно је, додаје и геополитичких проблема, па , на пример, у случају Немачке, нека тржишта која су јој била традиционална и јако битна су у стагнацији, каква су турско и руско. Берлин, при том, не показује знаке да то превазиђе.

„Немогуће је оне битне сегменте производње изместити у кретком року, с обзиром да како је глобализација постајала врло популаран феномен и тај процес је трајао две-три деценије, и ланци снабдевања и уопште логистике су се ширили и продужавали. У кратком, или средњем року немогуће је направити такав заокрет да се све то одједном раскине и пређе на модел пословања који би тај проблем потпуно разрешио“, уверен је Николић.

Другачија глобализација

На питање да ли то онда значи повратак на познати начин функционисања привредног глобализма када пандемија прође, он је изричит у оцени да ипак ништа неће бити као пре.

„Макар не у неком периоду мереном неколико година, јер сада постоје размишљања и процеси који су супротни свему ономе што смо имали пре пандемије. Многе земље се затварају и одступају од онога што су били постулати пословања и стратегија ширења и развоја. Почев од Кине као најбрже растуће економије и највећег тржишта“, објашњава овај економиста.

Он подсећа да је Кина прошлог пролећа донела петогодишњи план развоја који дефинише окретање себи, својим ресурсима, амбицијама, без обзира на експанзију и циљеве који су раније постављани.

На констатацију да то Кина себи може да дозволи с обзиром на јако унутрашње тржиште са све бројнијом средњом класом, које броји измеђи 700 и 800 милиона становника, он каже да је то тачно, али и да на то тржиште рачунају и даље и други који имају развијену индустрију.

Не циља Немачка тржиште Балкана, него тржиште Кине, а да би пословала у Кини, Индији… таквим великим тржиштима, она тамо мора да задржи део својих капацитета. Није, како каже, могуће генеристаи производњу у Европи и пласирати је тамо. То онда доноси много веће трошкове.

„Рећи да ће се ствари вратити на оно што смо имали пре короне је апсолутно погрешно. Земље које су имале неке своје позиције пре короне и имају амбицију да се брзо врате на те позиције мислим да су у заблуди и не само да то неће бити могуће брзо, него се поставља питање да ли ће уопште бити изводљиво. Пре свега је реч о Немачкој и Европи“, истиче Николић.

Мира Канкараш Тркља/Спутњик