Џорџ Фицхју, идеолог Конфедерације

У САД се последњих година брише сећање на стари Југ: руше се споменици генералу Лију, уклањају се заставе Конфедерације и ратни барјаци Вирџиније.

Са званичне заставе државе Мисисипи недавно су избачени елементи који подсећају на период Конфедерације. Леви либерали у свом идеолошком слепилу, који се може поредити са фанатизмом руских бољшевика, почињу да атакују и на америчке Очеве Осниваче. Ипак, биће тешко да се из америчких академских кругова потпуно избрише име Џорџа Фицхјуа (енгл. George Fitzhugh), првог аутора са енглеског говорног подручја, који је у наслову неког дела из области хуманистичких наука употребио назив „социологија“. У питању је књига „Социологија Југа“ (енгл. Sociology of the South) из 1854. године.

Џорџ Фицхју (1806-1881) се родио у робовласничкој држави Вирџинији. Био је човек широког спектра интересовања (адвокат, сликар…). За његову мисао од посебног значаја је дописивање са Шкотланђанином Томасом Карлајлом (русофил, жестоки критичар англосаксонске демократије и капитализма). Најзначајнији Фицхјуови радови поред „Социологије Југа“ су трактат „Оправдано ропство“ (енгл. Slavery Justified) из 1849. године, и књига „Сви канибали“ (енгл. Cannibals All) из 1857. године, у којој критикује северњачки капитализам. Канибали из наслова су северњачки капиталисти који живе од израбљивања других белаца и желе да се домогну јефтине црначке радне снаге са Југа.

Свој поглед на свет Фицхју заснива на Аристотелу и његовом ставу према ропству и робовласницима. Фицхју оштро критикује Адама Смита („Отац капитализма“) и Џона Лока („Отац либерализма“). Сматра да је Томас Џеферсон направио грешку што је у „Декларацији независности“ (1776) уградио став о једнакости свих људи и њеном божанском пореклу. Као заговорник јужњачког робовласништва Фицхју, истиче да су капитализам и либерализам релативно нове појаве и да представљају сурови друштвени експеримент који се спроводи у Британији, Француској и на северу САД. Свеопште незадовољство, пауперизација становништва, пораст криминала, насиље на улицама, енглески чартизам, северњачки аболиционизам и појава деструктивних социјалистичких (комунистичких) идеја су индикатори скоре пропасти либерално-капиталистичког поретка.
Својим читаоцима, Фицхју скреће пажњу да је положај белих најамних радника и градског пролетаријата гори него положај црних робова на америчком Југу. Робовласник својим робовима обезбеђује сигуран смештај, храну, брине се о њиховом потомству и образовању. Уколико је црни човек неспособан да ради (болесник, инвалид) бели господар се брине о њему и не тера га са имања, као што то раде капиталисти са својим истрошеним белим радницима. За беле робовласнике, црни робови су део породичног окружења. Афроамеричке дадиље и слуге подижу децу својих господара, тако да су у робовласништву Англоамериканци и Афроамериканци у потпуној симбиози.

Сурови капиталистички поредак оставља људе без домова, руши породице, производи бескућнике, луталице, насилнике и криминалце. За Фицхјуа капитализам није само рат богатих против сиромашних, већ и рат између самих сиромашних који морају да се такмиче у условима слободног тржишта не би ли дошли до посла и бедне наднице. Криминал је само суровији облик овог рата, односно такмичења сиромашних. Слободно тржиште је непријатељ људског рода и води читав свет у хаос и деструктивну револуцију. Фицхју посебно наглашава да је природа Афроамериканца посебно неприлагођена капиталистичком друштву и да они у њему немају шта да траже. Уколико добију „ослобођење“, Афроамериканци ће бити осуђени на самодеструкцију и пропаст у непоштеним условима слободне конкуренције.

Фицхју се слаже са социјалистима и комунистима у погледу критике капитализма. Он не бежи од могућности формирања заједничког власништва над имовином и средствима за производњу (у неком ограниченом облику). Ипак, Фицхју критикује тежње социјалиста да измене људску природу и сматра великом заблудом њихове планове о стварању друштва једнаких. Северњачке аболиционисте (заговорнике ослобођења Афроамериканаца из јужњачког ропства) Фицхју изједначава са социјалистима и комунистима. Фицхју аболиционисте назива лицемерима, јер не виде да су бели радници које израбљују северњачки капиталисти у горем економском положају него јужњачки робови.

Решење друштвене кризе на америчком Северу и на европском Западу је по Фицхјуу повратак на проверене и доказане форме друштвене организације. То су античко робовласништво и средњовековни феудализам. За разлику од других заборављених заговорника робовласништва, Фицхју ову јужњачку институцију планира да прошири и на беле Англоамериканце који нису у стању да се носе са бременом слободе. Сигуран стан, храна, одећа и брига о болеснима у робовласништву би смањили притисак и растеретили најсиромашније белце. Фицхју је био сведок насиља и хаоса на улицама великих северњачких градова које је било горе од револверашких обрачуна и индијанских ратова на Дивљем Западу. Негативни аспекти капитализма у Англоамериканцу могу пробудити најниже инстинкте и довести га на ниво животиње. Малолетницима, неукима, морално девијантнима и особама са насилничким склоностима је потребан господар који би их извео на прави пут.

Од смрти Џорџа Фицхјуа није протекло ни 150 година, а његови списи нам делују као да потичу из Старе Грчке, Рима или средњовековне Европе. Идеје Џорџа Фицхјуа могу да саблазне људе с краја ХХ и почетка ХХI века, али оне су израз времена у коме је аутор живео. У време када Фицхју пише своја најзначајнија дела (1849-1857) у руски феудалци у свом власништву имају кметове и њихове породице. У Индији егзистира стари кастински систем, а Бразил је још увек робовласнички. Искуство разних облика либерализма и социјализма, који у теорији заговарају једнакост људи, а у пракси нешто сасвим друго, говори да су критике Фицхјуа упућене овим идеологијама на месту. Познавајући Афроамериканце и беле лумпенпролетере са америчке улице, Фицхју као да је предвидео појаву самодеструктивне супкултуре црначког гета која је у либералном капитализму наметнута белој популацији, не само у САД, већ широм света. Са војном и економском експензијом САД после Другог светског рата долази до варваризације Европе. Филм, музика и спорт који долазе из англосаксонског света промовишу насиље и сурову компетенцију. Настају дивљаци међу машинама о којима је Освалд Шпенглер пророковао пре једног столећа. Технолошки напредак нас полако води у један нови облик капитализма, тзв. „надзорни капитализам“ о коме говори Шошана Зубоф. Надзорни капитализам се према људима односи као сировини за цеђење информација. Капиталисти новог миленијума ће убирати информације из бесловесне масе беспомоћних појединаца који нису у стању да се критички односе према свету у коме живе. Долази до стварања чудовишног поретка спајањем две идеологије: либерализма и социјализма. Из ове симбиозе идеја које су обмануле свет причом о тобожњој једнакости, рађа се технократска џунгла у којој влада вулгарнодарвинистички закон јачег, уместо универзалних јудеохришћанских вредности. Са хришћанством, јужњачко робовласништво је имало људски лик. Ново безбожничко робовласништво презире људе. Зато посеже за трансхуманизмом.

Душан Јевтић/Васељенска