Ратне трубе и маслинове гранчице

Без обзира на исход руске дипломатске иницијативе, све је очигледније да сазрева сазнање да ће Запад, посебно Европа, морати другачије да дефинише политику према Москви.

Медији су пожурили да последњи сусрет шефова дипломатије Русије и Сједињених Америчких Држава, Сергеја Лаврова и Ентонија Блинкена (21. јануарa), огласе неуспешним. Извлачили су закључак из два детаља: састанак је трајао пола сата мање него што је било предвиђено (два сата) и одржали су одвојено конференције за новинаре.

Медији су, уз то, превидели оно што би могло бити важније, и што очигледно јесте: тон и речник који су министри користили. Лавров је дијалог с америчким колегом означио као „конструктиван“. Блинкен је разговор оценио као веома „отворен“ и „искрен“, што није тако честа реч у дипломатском речнику. И још један говорљив детаљ: „Разговарали смо“, рекао је Блинкен, „а не преговарали“. Разјашњаване су позиције једне и друге стране, с намером да се, на дипломатској стази, која очигледно води кључном и одлучујућем сусрету двојице председника Владимира Путина и Џозефа Бајдена, рашчисте сва политичка „минска поља“, што је главни посао шефова дипломатија.

До самита ће проћи, по свему судећи, доста времена. Очигледно је у плану. Оба министра су га индиректно наговестила. Њихови председници су на то спремни, како су рекли, кад за то дође време. У усијаној ратној атмосфери, која се из дана у дан додатно и драматично усијава, такав сусрет, који би по много чему могао бити заиста судбински и судбоносан, тражи озбиљну, темељиту припрему. И то из простог разлога: његов неуспех би драстично повећао ионако драматичне напетости, с неминовно фаталним последицама. А морао би да, уместо рата, који се, ако је судити по медијима и изјавама утицајних политичара на Западу, чини неизбежним, донесе олакшање и стабилан мир.

НЕДЕЉА БЕЗ ПРЕСЕДАНА

Хтели бисмо да у то верујемо. Упркос толикој скепси која све то прати, медијски и политички. Чињеница јесте да је, бар у овом часу, дата предност и шанса дипломатији, а не оружју којим се злослутно звецка недељама. Европа се тако нашла у процепу између маслинових гранчица и ратних труба, између рата и мира. А све је почело оном заиста грозничавом недељом, без преседана, с три тако важна сусрета у четири дана: руско-амерички разговори у Женеви, па НАТО савет – Русија у Бриселу и Русија–ОЕБС у Бечу.
И још прецизније: листом захтева коју је Русија упутила на две кључне адресе, Вашингтон и бриселску НАТО централу, како би издејствовала писане и обавезујуће гаранције за сопствену (али, уверена је, и европску) безбедност, покренута је она грозничава дипломатска активност коју спомињемо. Почетни успех којим би Москва могла да буде задовољна: Запад се није оглушио о њене ургентне (неки ће рећи: и ултимативне) захтеве, није их багателисао.

У суштини, руска листа захтева, од којих су неки мање спорни и за Вашингтон лакше прихватљиви (контрола наоружања, посебно ракетног, транспарентност војних маневара) своди се на два, наизглед спорна, а за Русе главна: пацификацију украјинског експлозивног жаришта и пацификацију Грузије. Конкретно: гаранцију Запада да се овим земљама неће отварати НАТО капије. И да НАТО неће, индиректним путем, у њих улазити: испорукама офанзивног оружја и ракета.

Уз вербалну канонаду која је са западне стране уследила као реакција на „руски ултиматум“, а уз опаску да свака земља, при чему се у конкретном случају мислило на Украјину, и потребу да се умири њена узнемиреност, има право да суверено одлучује о сопственој безбедности и избору савезништва (дакле: НАТО), Вашингтон је, у међувремену, срочио „одговор“ Москви: писани документ који је Блинкен предао Лаврову на оном „скраћеном“ женевском сусрету. О његовом садржају, бар за сада, у медијима ништа. „Вашингтон пост“ је само саопштио да је Блинкен замолио Лаврова да се, до даљег, сачува и гарантује тајност „утука на утук“.

Очигледно је, међутим, да и једна и друга страна баратају јаким картама, како би ојачале сопствене преговарачке позиције. Јавна је тајна да Запад не би тако промптно прихватио да уђе у дијалог с Москвом да није видео онолике руске трупе у приправности. Опробана тактика коју је, својевремено, лансирао тадашњи западнонемачки канцелар Хелмут Шмит, чувеном „дуплом опцијом“: играј јаком војном картом како би издејствовао преговоре. Испробано је то у време размештања америчких ракета „першинг“ на западној страни (конкретно: немачком тлу) блоковски подељене Европе, као одговор на већ размештене (претеће) совјетске ракете СС-20 на источној страни. Москва је тек тада пристала на преговоре.

ЕКСПЛОАТАЦИЈА СТРАХА

Запад пак експлоатише, несустало и с предумишљајем, страх од руског упада у Украјину, јачајући сопствено (НАТО) војно присуство на руским границама. Уз претње Москви да ће платити „високу и болну цену“ ако се упусти у украјинску ратну авантуру. Бајденову претећу реторику понављају, готово дословце, политичари на европском тлу, од Јенса Столтенберга, генералног секретара западне војне алијансе, до нове шефице немачке дипломатије Аналене Бербок.

Залуд изричита уверавања Москве да не постоје никакве намере и планови за напад на Украјину. Не, Путин ће то учинити, био је такође изричит Џо Бајден на конференцији за новинаре недавно, поводом годишњице свог устоличења. Али ће, додао је, „зажалити што је то учинио“. Изазвао је грдну узбуну, не само у Кијеву, и жестоке коментаре, опаском да би то могао (а реч је о Украјини) бити Путинов „упад“ а не „инвазија.“

У Немачкој су, за сада, гласније медијске ратне трубе од политичких. Високотиражни таблоид „Билд“ је данима засипао јавност информацијама о руском нападу на Украјину. С прецизним (одавно минулим) датумима кад ће се то догодити. И још прецизнијим сценаријима како ће се то учинити. Укључујући чак и „окупацију Кијева“.

Нова влада у Берлину одбија, до даљег, да учествује у захукталој испоруци модерног оружја и опреме Украјини, у чему, упркос оштром противљењу Москве, предњаче Вашингтон и Лондон. Минуле суботе је на кијевски аеродром америчким авионом допремљено, по изричитој председниковој наредби, деведесет тона оружја и муниције „за одбрану фронта на истоку земље“. Нова немачка министарка одбране Кристина Ламбрехт, из Социјалдемократске партије, каже да у влади (коју чине три странке) о томе постоји консензус: испорука оружја би само заоштрила ионако експлозивно заоштрену ситуацију. Немци ће, иначе, у фебруару послати Украјини (само) комплетну пољску болницу.

Званични Кијев је незадовољан. Тиме се, кажу, само „охрабрује и помаже“ Путин. Сада је више него икад потребно јединствено реаговање Запада против Русије, упозорава шеф украјинске дипломатије Дмитро Кулеба. Разлог за отворено и гневно реаговање украјинским властима пружио је командант немачке ратне морнарице, вицеадмирал Кај Ахим Шенбехаба. Огласио се констатацијом да је Крим за Украјину „неповратно изгубљен“. И отишао још даље, „наврћући воду“ на млин руског председника: Путин, рекао је он, тражи да га поштују. Ту његову жељу је лако испунити: он тај респект и заслужује. Указати Путину уважавање, значи обезбедити сигурност. Лак и једноставан посао. Русија нам је, Немачкој (додао је и Индији, у том часу се налазио у посети овој многољудној земљи) потребна, против Кине.

Немачки медији су бурно реаговали: вицеадмирал је, констатовали су, пружио „на сребрном послужавнику“ Путину средство да даље и јаче притиска Запад. Министарство одбране се дистанцирало, тврдећи да то није званична владина позиција и „проследило“ команданта морнарице првом војнику Бундесвера, генералном инспектору (начелник генералштаба) Еберхарду Цорну на рапорт.

Пре него што је то учинио, вицеадмирал се, превентивно, мало „посуо пепелом“. Украјинске власти тај његов покајнички чин није, очигледно, много импресионирао. Споменути шеф дипломатије Кулеба оштро је критиковао вицеадмиралову изјаву. Немачка амбасадорка у Кијеву позвана је на „рапорт“ и објашњење.

РУСИЈА (НИ)ЈЕ НЕПРИЈАТЕЉ

Украјинцима се сигурно неће допасти ни изјава утицајног немачког политичара какав је неспорно Маркус Зедер, шеф покрајинске владе у Баварској и лидер тамошње Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ). Зедер каже да треба поштовати територијални интегритет Украјине. Не види је, међутим, као НАТО чланицу и упозорава: Русија није непријатељ Европе. Сталне претње Москви и све оштрије санкције нису решење. Противи се завртању славина „Северном току 2“, јер каже „то погађа нас“ и подсећа: чак и у најгора времена Хладног рата нису (пре)кидане енергетске везе између Западне Немачке и Совјетског Савеза…

Све је очигледније да сазрева сазнање, без обзира на коначан исход дипломатске иницијативе покренуте руским захтевима, да ће Запад, посебно Европа, морати на нов начин да дефинише свој однос и политику према Москви. Тога су били свесни француски председник Емануел Макрон и доскорашња немачка канцеларка Ангела Меркел када су у јуну 2021. покренули иницијативу ЕУ-Русија.

Била је то најава преговора о новом европском безбедносном поретку. Европски континент, упозоравао је тада Макрон, никад неће бити стабилан и безбедан ако не пацификујемо и не разјаснимо наше односе с Русијом. Одстрањивање Русије из Европе је велика стратешка грешка. Тако Русију гурамо у изолацију, која повећава тензије и напетости, или у савез с другим великим силама, на пример с Кином.

Француски председник је процењивао да Американци више неће да се баве толико Европом. Или да се значајније ангажују у европској безбедности. Због тога Европска унија треба да буде спремна и приправна, што неће моћи да учини ако не разјасни унутрашње односе.

Иницијатива тандема Меркелова-Макрон да се дијалог с Москвом подигне на највиши ниво је пропала на самиту ЕУ 24. јуна 2021. Против ње су, оштро и изричито, били Пољска и балтичке земље. Холандија и Шведска су саветовале опрез. Портал „Политико“ је писао да је „нова руска политика“ Емануела Макрона и Ангеле Меркел „брутално одбијена“, откривајући дубока неслагања и раселине у европској фамилији. Док Макрон, наставља „Политико“, мисли да су његове колеге из Пољске и с Балтика русофоби и да из неутемељене параноје непотребно инсистирају на оштрој политици према Москви, лидери из Варшаве, Талина, Риге и Вилњуса себе сматрају реалистима, кад је реч о односу с Русима, а Макрона сматрају лаковерним идеалистом, сувише меканим према Путину…

И нови немачки канцелар Олаф Шолц најављује отварање нове „источне политике“. Ако то буде учинио по узору свог великог партијског узора, великог Вилија Бранта, у средишту те политике би се, неминовно, нашла Русија. Чувена Брантова „источна политика“, настала у време великих блоковских напетости, на врхунцу Хладног рата, донела је њеном творцу признања широм света. И Нобелову награду за мир.

Мирослав Стојановић/Печат