КОМУНИЗАМ И КРВ!

КОМУНИЗАМ И КРВ!

(Фото: Profimedia)

Иако је познавао те младе комунисте Станоје М. их није препознавао.

Знао је њихове очеве, са већином је заједно војевао балканским и кроз први Свјетски рат, а и у овом потоњем били су заједно на граници, гријали се на истој ватри, на истом пламену пораза су одјурили кућама, смјестили се међу своје и чекали шта ће бити, да ли ће се све стрмекнути у неку тмину народне трагедије и полома, клечања пред јачим и страха од живота, не и од смрти, јер она је некако изгледала подношљивије у односу на оно што је живот сликао својим бојама. Знао је очеве тих младих комуниста, који су имали неки паничан страх у очима, неку нестрпљиво само сада пресудну одлуку да успију по сваку цијену, па што кошта да кошта, нијесу марили за посљедице, јер све је за њих било у том сада и овдје, за њих није било некада и да ће бити, све је код њих стало само у једно временско доба, једну временску зону, једину лепезу садашњости и бремена самосадашњег постојања, као да је све рођено и умрло у само ово сада, као да онога прије и послије није било, као да су их комунисти својом руком уклонили са казаљки временског сата који је за комунисте откуцавао увијек исту секунду.

Није Станоје М. волио нити му се свиђао тај насилни прекид времена, та непресахла жеља да се све деси сада и овдје, као да више никада неће бити сјутра и као да нико никада више неће памтити јуче. Осјећао је да се иза тога крије неки понор времена, нека алава аждаја која гута и свој реп, а не само онај људски који је са тим насиљем над временом само све више растао и растао, постајао све дебљи и дебљи, склупчао се у љуској души и досадно куцао стално на једно те исто мјесто, бушио стално једну исту рупу из које се циједила сва метафизика живота, сва енергија времена и његовог ванвременског одвијања и очаја. Осјећао је Станоје М. да није добро када се вријеме тако ванвременски ограничи само на једно доба, стисне у само једну епоху, само једну казаљку и то ону која је највише непомична и чији се ријетки покрет проглашава највећим гријехом људског срца, осјећаја за пролазно и непролазно, смисла за јуче у сјутра, борбе да данас није све и да не смије бити све, јер гријех је прекинуту јуче и сјутра, гријех је њима оставити на душу све оно што се спрема у овоме данас, у тој бари трупкања све у једном даху и једном временском чвору, у којем је понор све дубљи и дубљи, све мрачнији и мрачнији, све скученији и скученији, све удаљенији и удаљенини, све мучнији и гдје нема опроштаја, гдје нема љубави, признавања своје и туђе грешности, признања своје и туђе кривице и освртања за својим и туђим леђима.

Прочитајте још:  В. Димитријевић: Здравље, смисао живота и маскирање зла: још једном, мишљу против лажи

Гдје води та слава садашњости и само садашњости? Гдје се она то упутила и какво јој је друштво када само себе признаје, када је тако усамљена и то до тог степена да то и не види нити претпоставља да најављује ту таму самоће, ту тмушз мрака закопаног дубоко у задњем крвном зрнцу крвног зрнца свакога човјека, утрнулом у његовој пети и средњем ножном и ручном прсту, гдје више нема лијека, гдје више нема мелема за ту потраћеност временског времена и временске планетарне зоне која се зауставила на назаустављивој казаљки мјерења вјечности и пролазности. Видио је Станоје М. ту велику самоћу коју су комунисти носили са собом, вукли је као коњи стогове сијена, а нијесу знали шта ће са њом. Знали су да она на тренутак даје неку непознату снагу, непознату нутрину и самосазнање, да изазива кључање крви, њено претварање у енергију свеенергије, суочавање са самим собом, гледање у огледало сопственог бесмисла и безизлаза, недовољне љубави, људског пада и тромих ногу. Није то нико смио да објашњава тим младим комунистима, одмах су били спремни за кавгу, за борбу са вјетрењачама, Дон Кихотима њихових снова у садашњости.

Станоје М. је знао да ће временом постајати све опаснији и опаснији, јер то насиље над временом не може да прође тек тако, без жртава и таоца тог неприродног насиља над временом, гдје се тријада претвара у монаду и гдје та монада нема као код Лајбница неки прозор кроз који може да побјегне од саме себе и врати се у природно стање и природни ред времена и њеног провлачења кроз будућност преко прошлости до уморне садашњости. Покушавао је да препозна код коммуниста те прозоре спаса, ту руку излаза из безизлаза, али их није видио. Можда нијесу ни постојале нити се приказивале и показивале нормалном оку које је чезнуло да нађе нешто што не постоји и упркос томе што га нема тражило га је тамо гдје је претпостављало да га има, у скривеним дамарима срца тих младих људи занесених дахом једног чудног покрета који је већ данас хтио да има сва блага овога свијета и који није признавао да се то не може, да то није људска судбина, да је људски зној измишљен и дат људима да би кроз њега дошли до предворја неког смисла, дубљег сазнања да је само у вјечности могуће помирење тог растрзаног времена и да оно не може да се саспе и обухвати само у једном и то садашњем откуцају сата.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!
Прочитајте још:  МАДЕ ИН ПРЦ - УСТОЛИЧЕЊЕ КОРПОРАТИЗМА, КАО ОБЛИКА ТЕХНОКРАТСКОГ ОРВЕЛИЗМА ПЛАНЕТАРНЕ ОЛИГАРХИЈЕ

Знао је да то насиље над временом мора довести и до насиља над животом. Јер не може се живот везати за прву бандеру и тако оставити да се око њега сви окупе и принесу му дарове, простру тепихе славе и натакну му на главу свевремену круну небеског и земаљског краљевства. Знао је да то не иде, да се тако не може, да се свашта може десити, да се може просути људска и братска крв, да се можемо окренути један на другога, вадити очи и огледала душе и све то покривати црвеном бојом просуте крви. Знао је Станоје М. да долази вријеме крви, да долазе зла времена. Одбијао је да прихвати та сазнања, ту крв која је навирала на очи и уста, расипала се кроз сваку пору коже ливадског цвета. Ипак, све је било узалуд. Станоје М. није дуго чекао да тај бијес крви заспе Лијеву Ријеку.

(Из књиге „Сјутра је било јуче“)

Иван Милошевић/Српска24.ме

"Српске школе на удару џендер лудила"

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com
Српски језикРусскийEnglish