Анатомија зла или буквар мржње

Као што се зна у старозаветној земљи Узу био једном један човек по имену Јов кога је пратио глас о његовој доброти и праведности, и који се бојаше Бога и уклањаше од зла. И под кровом куће његове цветаше живот у породу, приносима и радости. Међутим, стари и превејани завидљивац, муљара, сплекарош и лажов, познат под именом ђаво, а код неких и репоња, док има и оних који ће га назвати сотона, или враг, или онај, или кнез таме, дакле, тај се појави пред Богом и врло упечатљивом и букачком спекулацијом, учтивим ословљавањима, као и учевним фразама, али и реторским украсима, доби дозволу да се иживљава над Јовом, не би ли доказао његово отпадништво од Бога. После неког времена, пошто је Јова начисто упропастио, побивши му цело потомство, и уништивши сав иметак, како се опет нашао пред Господом, прибегао је опробаној вештини вербалног утеривање истине на Јовов рачун и опет је добио дозволу да насрне на Јова, на једино што му је преостало: сам голи живот, његово тело и његове кости. Господ му је тада рекао: „Ево ти га у руке; али му душу чувај“ (Јов, 2; 6). И тек ту почињу велика Јовова искушења.

За нас Србе веома је драгоцено ово сведочење о праведном Јову.

Да бих оправдао то што овде тврдим, најпре ћу се ослонити на казивања једне данас веома присутне и типичне персоне у јавности међу нама Србима. По мени доступном снимку са једне од интернет мрежа оно овако почиње: „Али ми, ево, у Србији не говоримо вуковским језиком. И о томе смо данас разговарали, нико нормалан не пише имејл ћирилицом. Ја се и не потписујем више ћирилицом, јер то нико нормалан не разуме. То више не постоји. Данас је књижевни српски језик, београдски језик и говор, и ја не видим да ту постоји неки проблем. Мени се тај језик и говор више свиђа, рационалнији је, краћи, савременији и бржи од вуковског језика. Мислим да је потребно нашим млађим људима приближити вредности америчког друштва у једном времену, кад се не само нашој култури него уопште Европи веома организовано негирају те вредности и уопште Америка као једна културна заједница. Антиамериканизам је наравно и данас као и увек нешто што је био одраз немоћи Европљана да постану кративнији и слободниј у сваком смислу и у уметничком и у књижевном и у економском. То је неко осећање ниже вредности.“

А онда следи пасаж мисли ове персоне: „Шта ћемо у Европској унији кад имамо доминантну организацију коју више не представљају духовници, интелектуалци и испосници, него ратни хушкачи, лопови и педофили. Нама је потребна наша сопствена трансформација. Нама није потребно да као неки биолошки отпад загадимо Европску унију, на онај начин на који је Европска унија повремено била приморана на одређене геостратешке интересе, па је примала, не знам, Грчку, Кипар, Бугарску и Румунију. Да ли им је потребно и наше смеће? Ја не верујем, и у томе је објашњење њиховог устезања, не само да нас приме у своје пуноправно чланство, него и да нас третирају и као нормалне људе“.

Потом нас ова персона уводи у нове токове својих мисли: „Чињеница је да се нова српска званична политика заснива на резултатима геноцида који је спровођен у Босни, да је она разговор преко отвореног гроба са Бања Луком, будући да су они који су престављали Србију у најновијим споразумима са Бања Луком у потпуности занемарили тај стравични догађај. То су такође одлике нацизма. Косовско питање је један измишљени морални терет који ће нажалост и даље бити присутан на овим изборима. Косово је један мит који је обновљен најкасније 81. године приликом оних других великих албанских демонстрација кад су војници и полиција читаве Југославије учесвовали у окрутном гушењу те побуне. Тако да данас је то Косово као онај наш плишани меда и заборавили сте да он постоји, али људе овде боли ако им неко тог меду баци или га запали и то морате узети у обзир. Да таква осећања међу људима не постоје, ми бисмо стално понављали ту поруку која је рационална и која проистиче из наших интереса да Србија треба да буде та која ће прва признати независност Косова. Наша срећна околност је та да постајемо опкољени чланицама Европске уније и што је још важније од тога НАТО пакта, јер ми боље разумемо део њиховог вокабулара од оног европског зато још увек и нисмо европски народ“.

Асистент овог казивања овој персони је извесна особа и она на овом месту каже: „Ви сте један од ретких међу јавним личностима који чини ми се каже отворено – Србији је потребно независно Косово. Кад то кажете имате ли идеју како се то спроводи функционално?“

Наша персона се на то надовезује и вели: „Оно нам је потребно јер је то резултат већинске политичке воље људи на Косову који се битно разликују од нас по култури, начину живота и погледу на свет и с којима нас деле спорови, сукоби и огромна људска трагедија. Ја сам то рекао још 2008. када је Косово прогласило независност, да је потребно да признамо да је Косово независно од Србије и да донесемо одлуке које ће бити корисне и за Србију и за Косово. Србија, као и остале земље у региону, мора да послужи као амортизер социјалне катастрофе у којој Косово живи. Са друге стране извозом робе, знања, технологијеа и сарадњом, та катастрофа да се санира на известан начин, не само зато што тамо живе Срби, па и зато, него и зато што је Косово наш непосредни сусед и зато што због злочина које је српска држава починила на Косову имамо одређену моралну одговорност према тим људима и у случају да већина тамо не жели са нама ништа да има. И косовски Албанци ће морати да промене свој однос према Србима и Србији на исти начин на који ћемо ми морати да се трансформишемо према њима. Да напустимо наш расисам, наша лажна осећање више вредности и све то наравно подразумева један потпуно нов однос. Уз разумевање да су код нас људи огорчени због те будуће независности Косова. Уосталом и та огромна косовско-албанска мањина је једним делом настала етничким чишћењем. С друге стране, то је последица догађаја који су се већ одиграли, једног тока ствари које не можемо вратити уназад и у оној мери у којој ми будемо даље инсистирали на етатизацији Србије ћемо косовску независност осећати више као болну“.

Мисао наше персоне даље се расплиће у новом правцу: „Српска православна црква је данас очигледно уверена да ће успети да стекне једно своје историјско, а у ствари митолошко место. То место оно никад није имала у историји, у којем ће она да се испреплиће у тој једној симфонији са државом, са војском и са друштвом, да ће се створити један сталешки и хијерархијски поредак надређености, подређености и апсолутне послушности и да ће се у том смислу изједначити држава, црква, друштво и нација. Вероватно и ту долази до неког двосмерног кретања да цркву напуштају и да се од ње отуђују многи који су јој до скора били привржени, који не прихватају њен новокомпоновани фундаментализам, који не прихватају да Србија буде нека врста талибанског затвора, да Србија не сме подсећати на оријенталне, често исламистичке деспотије и да то није улога ни хришћанства , ни Српске православне цркве. С друге стране црква постаје уточиште оних који га не могу пронаћи на другој страни, па чак и оних који отпадају од правде и закона, сматрајући да ће на тај начин и правду и закон избећи, што ће се везати за то митско тело нације и што ће допринети њеном тобожњем опоравку и њеном тобожњем напретку“.

Мисао наше персоне сада се узвинула у неком другом правцу: „Дакле, да ли ћете да трошите време и енергију на онај начин на који то чинимо ми у Београду? Да смо већ потрошили, не само своје животе, него и животе своје деце, отварајући сасвим сувишна питања и затварајући их у оном тренутку када се за питања емотивно вежу милиони људи, кад их од тог питања не можете одвојити. Као што је данас питање Косова, као што је била раније унија са Црном Гором, као што је био распад Југославије и тако даље. Ви уништите Југославију, па кукате да се Југославија распала – ето ми смо једини чували Југославију. А ми смо послали тенкове на Вуковар, а ми смо опседали Сарајево, затрли смо Сребреницу и тако даље…“

Па као завршна конклузија сплета мисли ове персоне следи: „Будући да статус Косова најмање зависи од Србије, нешто мало мање зависи од Русије. Другим речима, улога Србије на Косову је управо супротна од прокламоване државне политике. Србија би морала да инсистира да Срби постану конститутивни народ, тако да Косово не буде нова српска држава и да се на тај начин успоставе нормални међунационални односи, не само на Косову, него и у Македонији, Црној Гори и у самој Србији, упоредно и у Босни и Херцеговини. И да та будућа граница између Србије и Косова буде што транспарентнија, а не да се прети затварањем те границе“.
Да бисмо јасније сагледали то шта нам казује и у шта нас уверава ова наша персона, упутно би било да сваки корак тока овог казивања издвојимо као делић једне свеукупне целине. Сваки корак је у свом пасусу, да бисмо на крају дошли до оног последњег, што би англосаси ословили као поенту мисли ове наше персоне.

Рецимо овако: у првом пасусу основни предмет казивања наше персоне су језик и писмо, док је у другом плану култура.
У другом пасусу наша персона се бави етичким вредновањем Европске уније и нас Срба наспрам ње.

У трећем и четвртом наша персона износи суд о окончаним недавним ратовима, а успут процењује порекло мита на тлу Косова и Метохије, а тек успут додаје препоруке за решавање питања која су покренута на Косову и Метохији.

У петом пасусу средиште пажње наше персоне је усмерено на Српску православну цркву.

Док у шестом следе оптужбе на рачун Срба.

А у завршном наша персона је изнела препоруке за решавање статуса Косова и Метохије, као и положаја Срба на Балкану, не поменувши при том Републику Хрватску, што опет, само по себи, повлачи нека додатна сагледавања.

Када овако и овим редоследом, а може и испремештано, погледамо које су упоришне тачке казивања ове наше персоне, морамо закључити да то није плод слободне мисли, још мање резултат афекта, шта год он носио, неких дубљих и постојанијих осећања, или последица сабранијег и трезвенијег увида у предмет казивања. (О терминолошком врљању, натегнутим реченицама, несувислостима у логичком следу реченог, лупетању међу изнетим чињеницама – нек се други баве.) Просто речено: кроз перлу ових расуђивања наша персона нам казује да је на једном специјалном задатку и она га врши веома доследно и савесно, гађајући пробране и највиталније тачке, односно прецизно задате мете од онога ко му их је и одредио.

Ако знамо да је наша персона професор Београдског универзитета, на Филозофском факултету, на групи за историју, по имену Никола Самарџић, онда овде наведеним мислима морамо посветити мало већу пажњу. Не толико професора Самарџића ради, већ ради Михаила Ђурића, Милоша Ђурића, Милутина Миланковића, Михаила Петровића Аласа, Ђорђа Трифуновића, Радована Самарџића, Драгољуба Живојиновића, Јована Цвијића… Дужни смо да сагледамо шта нам то казује професор Никола Самарџић ради свих оних професора који су у темеље Београдског универзитета уградили оно чиме се и данашњи нараштаји студената могу поносити, где год да се појаве у свету и Србији.

Хајде што хладнокрвно и бестидно урушава углед Београдског универзитета, срозавши га на ниво пиштољ штампе, хајде што на рачун Срба а да и не трепне просипа такве увреде да им је најприроднији епилог на суду, иако по звању професор високошколске установе, независно од свега тога, професор Никола Самарџић не жели добро ни Србима ни Србији. И то је суштина овде изнетих мисли од његовог духа. Другим речима речено Никола Самарџић на Београдском универзитету достојно не испуњава звање професора.

То треба и доказати.

„У Србији не говоримо вуковски језиком“, па затим: „нико нормалан не пише имејл ћирилицом“…затим: „јер то нико нормалан не разуме“, а потом: „данас је књижевни српски језик београдски језик и говор“! Овако нас у првом пасусу уверава уважени професор Никола Самарџић.

Да бисмо разумели шта нам се то поручује овим професоровим изричитим и тако ексклузивним ставовима хајде да се подсетимо како нас је у Београду разумевањем језика и књижевности фебруара месеца 1996. године озарио угледни књижевни критичар из Велике Британије. (Погледај моју књигу „Извештај из земље Лотофага“, страна 81.) Његово име ни тада ни сада није битно, важно је да долази из Лондона!

На веома посећеном предавању овај уважени гост са Запада, као да пише евроатлантску повељу за Србе, држао је предавање о назадности националног у књижевности, јер одише затуцаношћу и примитивизмом (да бих као далеки одјек тих речи недавно и негде на нету прочитао реч од књижевног угледника у Београду, Гојка Божовића, „да је српска књижевност опседнута историјом“ – и гле Иво Андрић је опседнут, ко би рекао). Могу да разумем као примордијалну вредност укорењен пљачкашки дух једног Енглеза који ће такав свој наступ међу људима пренети на поље које наводно нема везе са пљачком, али кад се у очи погледа џентлменство па затим разгрну речи некакве теорије и уклоне речи убеђивања, пред собом ћемо имати веома наглашену тежњу за супремацијом, да не кажем урођеном и насушном тежњом за надређеношћу чиме се сасвим оправдава пљачкање и обезвређивање оног који је опљачкан. Онако као што нам је тај уважени Лондонац мађионичарски причао приче о постмодерни, само да би нам рекао да смо ми Срби нижи народ у односу на Енглезе и да за њих није потребно морално покриће да би над нама спроводили сопствене трауме, које се данас пакују у реч интерес, или утеривање демократије.

То је, међутим, клица духа која се отеловила у тврдњи уваженог професора Самарџића како „у Србији не говоримо вуковским језиком“, да „нико нормалан не пише имејл ћирилицом“, да је „књижевни језик београдски језик и говор“…

Као вероватни антологичар српске књижевности уважени професор Самарџић би по кратком поступку елиминисао дела Милоша Црњанског, Иве Андрића, Лазе Костића, Лазе Лазаревића, Симе Матавуља, Ђуре Јакшића, Петра Кочића, Његоша… јер то спада у „вуковски језик“, јер у Београду влада „београдски језик и говор“, а Београд је као престоница носилац суштаства живота Срба.

Нарочито када београдски власници кућних љубимаца почну своје четвороножне љубимце да ословљавају са „девојчица“, „дечак“, или са именима Анђелија, Катарина (рођеним ушима сам слушао), како су, иначе, ти љубимци „порођајем“ долазили на овај свет, као што се и мечка, будући „мајка“, у зоолошком врту „породила“, ништа мање од мајмунице… док тај славни „београдски језик и говор“ од седам познаје само први падеж, нарочито у филмским преводима, а у презименима не разликује мушки од женског рода, што уз још читав низ таквих изума српског језика на тлу Београда доприноси „рационализацији“, „осавремењивању“, и доприноси већој „брзини од вуковског језика“. Јер се то професору Самарџићу „више свиђа“.

Нисам знао да је свиђање мерило ваљаности једног језика!!! Али кад је са катедре једног професора Београдског универзитета, онда то јесте мерило.

За ћирилицу треба рећи и стално понављати, јер људи неће да знају шта се из брега ваља: Ћирилица је насилно избачена из српског језика или, боље речено, латиница је насилно уведена у српски језик.

Не знам да ли у „београдском језику и говору“ реч насиље има своје место и свој смисао, па ћу морати да приступим једном малецном рукавцу овог текста.

На пример: НАТО је, вођен Америком, без објаве рата, без одобрења Уједињених нација, прекршивши читав низ међународно важећих уговора, 1999. заратио против Србије (и Црне Горе, под заједничким именом Југославија) и протеравши велику већину Срба, супротно и од Америке усвојеној резолуцији 1244., од Србије војно отео покрајину Косово и Метохију. Неку годину касније, упркос истој и важећој резолуцији 1244, испословано је међународно признање те покрајине у суверену државу – али тај чин проглашавања државе од покрајине Србије није могао нити ће моћи да поништи само извршено насиље. То неће моћи ни важећи председник Србије, а још мање они који му се шуњају иза леђа, заједно са међународним стручњаком за геноцид у Сребреници, Мариником Тепић, не би ли од њега преузели власт.

Или други пример: 4. августа 1995. године Република Хрватска је уз асистенцију НАТОа и Америке из Републике Српске Крајине протерала све Србе. Они који су остали, мали број, били су побијени, као што је велики део српских кућа спаљен, према подацима западних хуманитарних организација само у Далмацији преко 24.000 до краја августа, а било је паљења кућа и села и доцније… Од тог изгона Срба, тај дан Република Хрватска слави као велику победу свог Домовинског рата. Али то не може да сакрије тај насилан чин над Србима, без икакве везе са важећим правилима ратовања.

Или трећи пример: Пре неку годину, на једном аутопуту у Србији, код наплатне рампе десило се да је возило лица из власти усмртило једну жену. Неко време причало се по штампи и на разним телевизијама о том насилном чину и погибији те жене, па је ускоро све замукло. Али то не значи да тај насилни чин узимања живота није извршен.

Ваљда смо сада разјаснили који је смисао речи насиље. Како бисмо боље разумели и сва дешавања око Косова и Метохије.

Новосадским договором из 1954. године установљено је да је и латиница српско писмо. Аргументација за ваљаност те тврдње није се одмакла од јалове вербалне еквилибристике (Погледај мој текст: „Опсенарска игра латинице“, Збиља, 15. децембар 1994.), сведене на надмоћну латиничну културу у односу на примитивну ћириличну културу, уз боље разумевање међу странцима, или Западњацима, да је латиница универзално писмо – како би једино сувисло у свем том лупетању била само и само добра воља да се латиница прихвати као друго писмо Срба. Иза позадине Новосадског договора остала је масовна ликвидација Срба средњег сталежа (погледај „Између српа и чекића, Репресија у Србији 1944 – 1953, Београд 2006, као и следећа два издања истог наслова, до 2012.), потом врло присутан терор над Србима, сведен на такозвани идеолошки обрачун, кроз Голи Оток, неизговорена забрана ма каквог казивања о хрватском злочину над Србима у Независној држави Хрватској, мукла тишина о закону о забрани ћирилице у Независној држави Хрватској, подлост и лицемерје свемоћног врховног команданта и маршала који је иза затворених врата кресао српске кадрове а јавно телалио о братству и јединству… да би у једном тренутку постао и почасни члан Српске Академије Наука и Уметности – све са образложењем да је српски национализам најопаснији, а да се ћирилица мора довести у раван латинице.
Ако ово није насиље, шта онда то јесте?

Међутим, професор Самарџић каже: „нико нормалан не пише (имејл) ћирилицом“, „то нико нормалан не разуме“ – „то више не постоји“.

Хајде да пређемо преко те увреде, што би на суду вредело бар 10.000.000 динара, за све оне душе који се још увек служе ћирилицом, као и за оне који немају смелости да је користе због силеџија који не допуштају уважавање устава Србије, где је ћирилица прописана као обавезно писмо у јавном општењу. Али да професор Самарџић нигде не види ћирилицу – то је већ питање за стручне службе.

У даљем следу узвинућа мисли професора Самарџића у првом пасусу наводи се језгровита похвала америчке културе којој треба да се приклоне млађи људи, пре свега, рекавши дословно: „да је потребно нашим млађим људима приближити вредности америчког друштва у једном времену“. Само то и ништа више. Али како се у професоровом казивању даље везано казује о „култури и вредностима“, то ће нам рећи да су вредности оно што чини „културу“. Само то и ништа више. Култура, као појам и садржај, остаје да лебди негде у етеру. Тако нам остаје загонетно да ли је мислио и на ступање у америчку војску, посебно у војно ваздухопловство и вежбање за бомбардовање неке земље у свету, са висине од 10 километара, по могућству на 10.000 километара удаљено од најближе америчке границе. Што је, морамо се сложити, „вредност америчког друштва у једном времену“. Или се тој вредности, у једној поприличној колони сродних појава, придружује и геноцид Америке над 13.000.000 домаћег становништва, нама знаног као Индијанци. Или се то тиче међународно уважене, слављене и величане делатности Марине Абрамовић, несвршеног магистра сликарства у радионици главног сликара Јосипа Броза, Крсте Хегедушића, која је брзином Путинових циркона окренула леђа ликовним уметностима и у свом ништитељском раду, на том истом уметничком пољу, приступила делима која нису у стању да сагледају ни Платонов израз техне а ни „Ијон“ и „Кратил“, а још мање Хегелова „Естетика“, или Крочеова „Естетика“, а понајмање Хартманова „Естетика“ која је установила 9 (девет) равни једног ликовног дела.

Али, веома је важно, превасходно, штавише, да то треба приближити „млађим људима“, да би постали „креативнији и слободнији у сваком смислу“. Што веома потсећа на оно Брозово: „Треба радити са младим људима“.

Наредни пасус професора Самарџића буја од увреда упућених Србима, најпре издвојивши од свих Срба „доминантну организацију“, шта год он под тиме мислио, коју носе „ратни хушкачи, лопови и педофили“. О овој професоровој оцени волео бих да чујем мишљење, на пример, свих Срба који су се борили 1999. године против НАТОа и Америке. Круна, тојест происходећа мисао из ове увреде гласи: „Нама је потребна наша сопствена трансформација“. Што ме веома потсећа на оно када је уважени писац Светислав Басара интервјуисао Бориса Тадића и ваљда први пут од 5. октобра међу Србима указао на нужност промене свести, односно културног модела по коме Срби живе. Скоро у длаку истоветно једно време у главу нас је тукао тренутни председник Србије говорећи како морамо да мењамо свест и да се угледамо на Немце, па је чак установио да треба и да се клањамо јуначини и по Мурату, док се у једном уџбенику појавило похвално слово за османлијске јаничаре из данка крви, како би могла деца да напредују на лествици окупаторског друштвеног поретка! А са горчином остало нам је да се сећамо да је Анте Павелић од српске деце узео да прави усташку младеж, па их је чак и сликао у униформама за њих скројеним, под будним надзором Дијане Будисављевић.

Дакле, нама Србима, пошто нисмо у стању да сами и себи мислимо, живот се са Запада обећава само и само ако променимо свест. Додуше ту је и Европска заједница, еденски врт, са дрветом живота, у Бриселу, дрво које данашње као и све претходне власти од 5.октобра зову „инвестиције“. Али, професор Самарџић каже: „Нама није потребно да као неки биолошки отпад загадимо Европску унију“, баш самокритично, као на честим састанцима КАПЕЈУ, а мало касније додаје да смо „смеће“ – па нам зато препоручује „сопствену трансформацију“.

Ако је оно о ненормалним корисницима ћирилице доведено до цифре од 10.000.000 динара на суду, која би цифра била потребна за „биолошки отпад“ и „смеће“? Сасвим извесно далеко већа, јер није ограничена на „ненормалне“ кориснике ћирилице, већ на свеукупну масу Срба у Србији, ваљда са ретким изузецима и истомишљеницима професора Самарџића.

О расистичким страстима професора Самарџића у истом пасусу не бих трошио речи. Нека бар у овој прилици одговарајуће службе државе Србије покушају да раде свој посао.

Ништа мања бура страсти следи у наредном пасусу, страсти коју професор прикрива еуропски уредно подбријан, утегнутом кошуљом и краватом, да нам је тешко да установимо да ли у крагни има фишбајн или нема, и да ли су му на манжетнама прикладна дугмад. Кравата у сваком случају нема своју шналу.

Елем, долазимо до тога да је мислима уваженог професора Самарџића Република Српска проглашена за геноцидну творевину, а да је Србија, ушавши у некакав позитиван однос са њом, и она постала нацистичка творевина.

Ево још једне увреде за одговарајућу суму на суду, и још колико увећану у односу на ону која није речена поводом „биолошког отпада“ и „нашег смећа“.

Сад није толико битно порекло те тврдње, колико она сама, и хајде да је уважени професор Самарџић то изговорио у Сарајеву, или Бриселу, или Лондону, Берлину, или Вашингтону, или Паризу, али он то казује усред Београда, са платом коју добија од свих Срба који живе у Србији. И иначе од житеља тих центара долазе већ три деценије још страшније оцене на рачун Срба, па је то већ у неку руку и потпуно бесмислено да се уважава, али да то говори лице које прима плату од Србије, то је већ бестидно, безочно, дрско и огавно. И не само због неутемељености те јаничарско атлантистичке истине, истине која се доказује англосаксонским правосуђем, далеко од свих стварних чинилаца предметног догађаја.

Срамотно је рећи да професор Београдског универзитета лаже – јер лик и достојање те установе Србије носе такве моралне громаде које се нису либиле да пред стварним нацистима, тојест Немцима, усправе се у свом професорском хабитусу. А ако већ професор Самарџић вапи за откривањем нацизма и после Другог светског рата, како то да није завирио у Туђманову Хрватску, где и дан данашњи тај исти нацизам маше барјацима и парадира као у своја најсрећнија времена, а понекад се крволочно устреми на неког очевидног Србина у својој средини, као оно у Сплиту, уз слобдољубиву риву која се некад клањала краљу Александру Ујединитељу, краљу који је Хрватима опростио све злочине из Првог светског рата?

У истом пасусу стижемо до још једног врљања чињеницама и појмовима!

Уважени професор Самарџић а да и не трепне каже: „Косово је један мит који је обновљен најкасније 81. године“ итд. Чудо једно да је професор потревио годину, али у осталом делу текста стоји „окрутно гушење (те) побуне“, односи се на Шиптарску побуну 1981. године, па и на „полицију читаве Југославије“ – професор се показује као лош ђак инструкција за такво казивање, или напротив, као ђак одликаш.

Тадања држава, Југославија, иако у оквирима устава из 1974. године, имала је уставну обавезу да штити своју територију, како изнутра, тако и споља. И у чему професор Самарџић види „окрутност“? У томе што је савезна милиција, из резервног састава ЈНА војне полиције, стигла на тло Косова и Метохије чак и без маневарске муниције, да угуши Шиптарску побуну, а по њој су Шиптари пуцали бојевом муницијом? Је л то окрутност? Треба ли рећи да је министар унунутрашњих послова тадање заједничке државе био Словенац Стане Доланц, а да је Словенија, независно од Србије, по уставу из 1974., имала посебне везе са Аутономном покрајином Косово и Метохија, што се нарочито видело при тровању Шиптара отровом који није деловао на Србе. Или када су Шиптари, рудари, штрајковали глађу а иза камера храну им дотурали Словенци! Итд.

Или ми не разумемо реч окрутност изговорену београдским језиком и говором?

А сад да видимо како нас професор Самарџић упућује на реч мит, будући да је у његовој варијанти мит о Косову „обновљен најкасније 1981. године“.

Сви они који су још 1962. године боравили у клупама основног школовања, у програму образовања из српског језика (званично српскохрватског) у сваком полугодишту од петог до осмог разреда имали су по један циклус из српске јуначке епике, од преткосовског циклуса, преко косовског, затим циклус о Марку Краљевићу, па све до циклуса с „Почетком буне против дахија“, како је по тадањем образовању то било подељено. Верујем да има још оних који то могу посведочити, а из сваког циклуса ђаци су имали обавезу да науче по једну песму напамет – да ли сами наслови говоре о непрекиданом и трајном присуству „Косовског мита“ а не да је „обновљен најкасније 1981.“? А и да је „обновљен“ – шта с тим, зар је то нешто за зло и наопако? Сами одлучите, а професор Самарџић се разоткрио као ђак одликаш својих налогодаваца за оваква казивања.

Онда реч мит, будући да је професор варира на неколико начина. Најпре да се разумемо: та реч стигла је до нас из Грчке и на српском се фонетски пише: митос. Уз неколико значења ове речи речник нас упозорава на највиталнија која казују да се тим изразом на српском подразумева прича, вест, глас.

Будући да је у српском језику ова реч данас веома присутна и да се користи на много начина који одступају од њеног изворног значења, да најпре поменемо, рецимо, најупечатљивију примену те речи код оних који су је и измисли.

Мање-више сви ми понешто знамо о Тројанском рату. И независно од холивудских баљезгарија, што је такође незаобилазна вредност америчке културе. Неко је чуо, а неко није за Атреја, Менелајевог и Агамемновог оца, као што се зна да је Атреј једно време владао Микеном. Агамемнон је иначе био врховни заповедник грчке војске у рату против Троје. Историјски утврђеним фактима сматра се да је чувена и данас постојећа Лавља капија на Микени подигнута за време његове владавине Микеном, као што одмах до зидина тог града може се видети чудо од акустике, Атрејева гробница, што Англосаси ословљавају као Атрејева ризница. Сматра се да су та два здања настала 1300 односно 1250 година пре Христа. А наблизу ове гробнице је и Клитемнестрина гробница, иначе Агаменонове супруге. (Да нису тако монументалне, сигурно би их украли Енглези, као што су опељешили Партенон на Акропољу.)

Сплет читавог низа породичних дешавања са ово двоје браће и многих грчких великаша њиховог доба, довели су до Тројанског рата који је митом (или причом, или гласом, или вестима) најпре преточен у епику у два епа, нама знана под именима „Илијада“ и „Одисеја“. На сасвим истоветан начин и ми Срби сачували смо глас, или вест о Косовском боју, чиме смо указали на нашу родну и нераскидиву везу са тим бојем. А то што уважени професор Самарџић каже да је „Косовски мит обновљен најкасније 1981. године“, то нам изражава само његово жаљење што режим Јосипа Броза није сасвим међу Србима затро помињање Косовског боја, када се показало да крилатица његовог режима „ко је луд да слави свој пораз“ нема никакву вредност међу Србима, као што је никад и није ни имала. Осим међу изродима.

Овде не треба трошити речи о смислу косовског завета, или што професор Милош Ђурић описује у речи „видовданска етика“ у својој књижевно-филозофској студији „Смрт мајке Југовића“ – из простог разлога не треба, јер је то, по мом скромном уверењу, далеко од поимања уваженог професора Самарџића, ништа мање од тога како је преда мном једном приликом изразио своје дубоко гнушање над гуслама, гуслама које су сачувале српску епику, по западним стручним мишљењима у равни „Илијаде“ и „Одисеје“.

(Можда зато што је у та времена ударао у електричну тамбуру у неком малом рок саставу.) Кад би и трун видовданске етике доспео до свести уваженог професора Самарџића, сасвим извесно не би агитовао, у истом пасусу цитираних мисли из његовог духа, за правно поклањање свете српске земље Косова и Метохије Шиптарима, као насилним узурпаторима још од првих деценија Агарјана, окупатора тла српског. И професорово агитовање би се истопило испод те образине једног потурице, али изгледа да он више стреми ономе што се данас зове атлантизам, а што се донедавно међу Србима звало јаничар.

Вероватно најдоследнију одбрану свог јаничарског лика професор Самарџић брани у оном делу свог казивања које је усмерено према Српској православној цркви. Да ли је то по налогу генералног секретара НАТОа Јенса Столтенберга, или некадањег кројача српских живота Карла Билта, није битно. Они ће и даље, у многим варијанта своје умности, свуда телалити да је највећа опасност по свет Српска православна црква, а ми Срби, као чеда Светога Саве, слушаћемо како ови комарци зује пред величином наших православних и хришћанских светиња, отеловљених у нашим светим прецима и нашим храмовима, где год их има.

„Српска православна црква је данас очигледно уверена да ће успети да стекне једно своје историјско, а у ствари митолошко место“, каже наш уважени професор Самарџић. Вероватно је на неком дајџест курсу из увода у философију уочио да историја и мит нису у љубави, кад је истина у питању, па би у име своје катедре да сведе Цркву на оно што се у „београдском језику и говору“ разумева као поремећај у вредновању. Или другим речима речено Српска православна црква нема никакво право на место у друштву за које сматра да јој припада, односно Црква је више него нешто споредно у српском бићу и шта она има ту да се утрпава. Мит је, дакле, једна мрачна јама из које искачу поганци нечастиви и злочинитељи по српски род. А историја је светло поље истине, наравно оне коју професору Самарџићу налажу налогаодавци да је саопштава, што смо видели у његовим рефлексијама о пореклу Републике Српске, као и њеном ратном делању.

Међу оним Србима који нису лажни љубитељи истине, иначе, није никаква тајна да су историја и мит у истој равни, што казује, на пример, личност српског јунака Стојана Јанковића кога је српска јуначка епика, ускочког циклуса, са прилично стихова опевала, као што се о њему нашло песама и у другим српским крајевима („Ерлангенски рукопис“). Довољан је само површан увид у млетачка документа, из времена Стојана Јанковића, („Историја котарских ускока 1646 – 1684“, у две свеске, сабрао и објавио Бошко Десница, Београд, 1950.) да би се развејала сва казивања о миту као о леглу поремећеног вредновања, или шупљег публицистичког разумевања речи мит, како је схвата уважени професор Самарџић.

Узгред буди речено: „београдски језик и говор“ сасвим извесно не познају српску реч предање која се једнаком вредношћу односи на мит и на историју, што би помогло уваженом професору да се снађе у суочавању са историјом и митом. А не као што је једном на сва уста тврдио како се Срби морају глатко одрећи Косова и Метохије, онако као што се и Де Гол одрекао Алжира, да би се запитали, сасвим разложно, да није можда славни храм Нотр Дам усред Алжира, са сплетом свих катедрала оне цркве у коју су некад одлазили Французи.

У даљем свесном, злонамерном, подлом и нечасном избегавању историјом установљених чињеница о трајању Српске православне цркве, у даљем констрисању фантасмагоричних и происходећих чињеница, као капиталан увид у стање Цркве уважени професор посеже за тешком вербалном артиљеријом, на начин „београдског језика и говора“. Каже за Српску православну цркву да носи „новокомпоновани фундаментализам“! А онда, давши себи за право да је старији, мудрији, прозорљивији од српских богоугодника и мученика, који су се својим животима уградили у биће Српске православне цркве каже да „то није улога ни хришћанства, ни Српске православне цркве“!

Као апсолутни непознавалац хришћанства и Цркве успео је да установи да је Црква уточиште „оних који отпадају од правде и закона“, јер ће „на тај начин и правду и закон избећи“ – јер је све зло у том „митском телу нације“!

Ово ће, гарантовано, Јенс Столтенберг наградити златним орденом, са 13 црвено-белих подвезица и 50 звездица на плавом пољу!
У завршном пасусу професоровог брилијантног увида (није иронија) у пресек српског народног бића следи кључ за ослобађање свих зала са којима се Срби носе. Не треба ја да о томе казујем, довољно је да се прочита оно што од ма којих савремених јаничара атлантиста говори, у длаку ће се подударати са професоровим ставовима. Додуше, у време овог писања, појавило се и агитовање уваженог професора за мржњу на Русију и Русе, што се може прикључити овде реченом, а да се не озледи ова апологија мржње на Србе.

Тренутак је да се сетимо праведног Јова, да бисмо увидели чији је то гласник уважени професор Никола Самарџић.

Оног тренутка када је словеначка делегација Савеза комуниста Југославије у Сава центру, у Београду, напустила последњу пленарну седнице ове једине постојеће партије, постало је јасно да је тој држави одзвонило. Једино још није се знало ко је кривац. Када сам неколико месеци касније добио глас из Италије да Радио Ватикан на сваких пола сата извештава о томе како авиони Југословенске војске бомбардују Љубљану, кривац је пронађен у Србији, односно кривац је постао Слободан Милошевић, у том тренутку политички најмоћнији Србин. Ватикан је видео што нико није, али је добро знао шта му је чинити. Од тог часа за сва потоња ратна дешавања у Југославији на Западу су били оптуживани Срби, Србија и Слободан Милошевић. Капиталне оптужбе су се тицале Срба који су окупирали Крајину и Босну – Срба који ту живе стотинама и стотинама година. Већ тада пиштао је Вук Драшковић: „Не може једна улица у Книну да пркоси читавом свету!“

А онда су стигле санкције, Србија и Срби били су стављени у бодљикаве жице. И кренуло је сатирање свих материјалних добара – које се ни до дана данашњег није окончало. И убрзало се са Зораном Ђинђићем. Још увек има шта да се упропасти, отме, распе и избрише, не само привреда, пољопривреда, већ и велики и мали водотокови, извори, сама земља хранитељица, ваздух – Београд је са најзагађенијим ваздухом у овом кутку света! А Косово и Метохија су препуштени на милост и немилост Шиптарима под тобожњом заштитом западне солдатеске која је, под надзором генерала Мајкија, миљеника великобританске круне, испратила велику већину Срба у исељавању! А да би та такозвана заштита имала убојитост ту је повелика америчка војна база, са минимум 6000 америчких солдата.

Једино још преостали су Срби! Преостала је њихова душа, њихово исконско, светосавско биће!

При последњем јуришу на Јова, у крастама, болу и са мукама обореног на згариште свега његовог, Бог је сотони рекао: „Ево ти га у руке; али му душу чувај“.

Ако знамо да се људска душа изражава језиком и говором, речима, мислима, сећањима, онда нам је јасно и разумљиво због чега уважени професор Никола Самарџић изражава толику тежњу и пажњу управо тим људским испољавањима. И ето порекла „београдског језика и говора“, ето „рационалнијег“, „савременијег“ и „бржег од вуковског језика“.

Ако знамо да су Хабзбурзи архитипске мутиводе српских токова трајања у читавом низу гушења и потирања српског лика живота, уз измишљање народа у ткиву српском и установљавању образаца по којима се међународно и правно ваљано гњецају Срби (на пример: Велеиздајнички процес, по „Оптужници“ краљевског државног одветника у Загребу, од 12. I 1909. године), као веома битан маљ за убијање самосвести и као више цивилизацијско достигнуће подметали латиницу, што се најбоље видело у време њихове окупције Србије у Првом светском рату, тако да данас Бечлије могу да заиграју валцер, на Штраусову музику, насред Теразија у Београду, јер та српска престоница је окренула леђа и ћирилици и српском језику, док председница владе Републике Србије Ана Брнабић, грађанка Србије и Хрватица, и у другом мандату свог председниковања написан закон о ћирилици крије од себе саме али и од Срба, негде на дну неке корпе за отпатке.

Ако знамо да су нас комунистичке власти више деценија тукле у главу о надмоћи западне културе, због српског етатизма и великосрпске хегемоније, а да су Словенци и Хрвати достојни представници те културе пред опанчарима Србима, којима су из Хрватске поручивали да земљу коју су из Србије донели на опанцима врате у Србију, док су Словенци из Љубљане поручивали Србима да ће их нахранити отровом у сендвичима, а Срби су и даље сматрали да све што долази са Запада, упаковано у слободу, оно је што обећава пун и бољи живот, са квалитетнијим производима сваке врсте, да би се тада установила подела међу Србима на урбане и руралне Србе – и ето клице слепог култа Запада, да у њ можемо гледати само „као неки биолошки отпад“ и „смеће“. Можда за нас руралне, популисте, сељаке спас је у електричној тамбури!?

Ако знамо да је током ратова од 1991. до 1995. Српска академија наука и уметности организовала скуп на коме се извештавало о муслиманским злочинама у Босни и Херцеговини, а да је тај скуп покренуо академик, професор Београдског универзитета, велико и незаобилазно име српске историографије, Радован Саамарџић, онда се примичемо објашњењу због чега Чедомир Јовановић, као носећи барјактар, свуда казује о томе да је Република српска геноцидна творевина, па се томе, из те веома и необично растегљиве речи, могу додати и Сребреница и Сарајево, уз прикладан речник који описује зверињак. А да бисмо од зверова који величају и славе своје ратне злочинце, постали уљуђени Еуропљани и атлантисти, морамо се измирити са чињеницом да смо управо такви како о нама говоре са свих западних страна света – и онда ћемо, слободни од свог сећања, уподобити душу своју како бисмо се на цивилизован начин одрекли самих себе и душу своју ставили у службу кнезу таме који се баш нешто и не обазире на упозорење Божије. И све то уз обилато припадање „београдском језику и говору“.

Ако знамо да је Косово сама срж српског бића, онда нам је и разумљиво због чега се толико упињу и атлантисти, тојест јаничари, у Србији, да се Срби измире са тиме што ће од њих остати флека на мапи историје када им се у духу и на земљи избрише светост Косова. Да би затим тим духовним самоубиством као своје господаре прихватили Европску заједницу и Америку, мада је од 5. октобра до данас све и једна власт прилично тога урадила да земљом Србијом владају са Запада уведена правила, закони, обичаји, банке, западне експозитуре у невладиним организацијама, амбасадори са Запада – иако ће врх власти свакидашње телалити о нетакнутости суверене Србије. А ми знамо: блуднице највише причају о поштењу.

Ако знамо да је Српска православна црква, и пре патријарха Макарија, дакле, још од времена оца нашег и светитеља у душама нашим, и заступника пред Богом и Господом нашим, силног у молитви, непоколебљивог у љубави према роду свом српском, благог старатеља болесних и убогих, скрушеног и смерног Светогорца, неумољивог и племенитог државника, миритеља завађених и закрвљених, велеумног законодавца, трпељивог до крајњег унижења, и још толико тога тешко пребројивог у имену Светога Саве, ако знамо да је наша Српска православна црква, од тих времена па до дана данашњег, по речима псалмопојца утврђени град, како је град разумевао Миодраг Павловић, и стуб, и одбрана, и бедем, пред свим нашим душманима и унутарњим и спољњим, и нашим слабостима и искушењима, обуздавање похлепе и сузбијање гордости, оаза мира и спокоја, врт радости и насад потомства, међа благостања и пут наде, да онда и није никакво чудо да уважени професор Никола Самарџић у нашој Српској православној цркви види „оне који отпадају од правде и закона, сматрајући да ће на тај начин и правду и закон избећи“ – где се правда и закон тичу живота који је организован, устројен и вреднован на атлантистички и јаничарски начин. Јер ако атлантисти, домаћи и инострани, разоре Српску православну цркву, на ма који начин, да их не набрајам, онда се Србину црно пише.

Међутим, као што смо видели испред душе праведног Јова, пред кнезом таме нашао се Бог, а да ли ће се испред наших душа наћи Бог, зависиће од нас самих. То је ваљда јасно, само по себи.

И после свега речено, шта мислите чији је то гласник уважени професор Никола Самарџић, на платном списку Републике Србије, из буџета наших пара?

Или ћемо остати у уверењу да наш професор ипак зна шта је хришћанство, шта му поручује православље и да за њ има наде!

И да се помолимо за његово просветљење и спас његове душе. .

Срђан Воларевић/Васељенска

Бонус видео